Bogdan Tirnanić – britko pero dorćolskog šmekera

Foto: Youtube/Printscreen/RTS

Samouki višestruko nagrađivani novinar, profesionalni begunac iz škole, fudbalski huligan Zvezdinog severa, povremeno glumac i scenarista, filmofil, pisac, uživalac nikotina i kafanskih noći, suprug Dare Džokić – sve je stalo u jednu ličnost. Bogdan Tirnanić nas je napustio pre deset godina. Danas njegovo ime nosi novinarska nagrada Udruženja novinara Srbije za komentar.


„Novinar se postaje na više načina. Jedan od njih je – kad te izbace iz svih škola, odeš u novinare. Ako se već odlučiš na ovaj put, zapečatio si svoju sudbinu. Tek kasnije vidiš kako bi ti bilo bolje da si otišao u boksere ili fudbalere ili da si postao džeparoš ili političar. Bilo šta, samo ne to večno nezadovoljno stvorenje koga svaki dan tera ista muka, s kojom odlazi na počinak, kako i šta napisati sutra. Sreća da u ovoj zemlji ima toliko tema koje ne možeš naći u normalnoj zemilji, to olakšava posao svakom novinaru. Šta bih napisao da živim, recimo, u Švajcarskoj?“

Tirnanićev opis profesije novinara našao se u knjizi Branislava Kovača
„Trideset i tri puta kako postati novinar”.

U novinarstvo je ušao sredinom prošlog veka tekstom o prikazu filma Hamlet u “Susretu”, listu savezne omladine Beograda. Taj tekst smatrao je pretencioznim, ali se sa osmehom prisećao pisanja slikarki Mileni Pavlović Barili, njegovoj tadašnjoj muzi, o kojoj je pisao u istom broju. 

Četrdeset godina u novinarstvu istovremeno najveći uspeh i neuspeh

Idol mu je bio Momčilo Jojić. O njemu je rekao „Upoznao sam ga u kafani Bled na Dorćolu i nisam znao da je novinar. Nama klincima je pričao kako je sa Džonom Vejnom pio viski. Mislili smo da je neki folirant, a onda smo nešto kasnije našli reportažu u kojoj je pisalo da je on stvarno u Americi sreo mladog gospodina Morisona, kako je inače bilo pravo ime Džona Vejna. Gospodin Jojić je poznavao i Volta Diznija i nagovorio ga da mu da prava za Politikin zabavnik, koji je jedan od naših ključnih listova.“

I njemu je pošlo za rukom da tokom svog života upozna ličnost koja je obeležila istoriju. Naime, jednom prilikom je u Nešvilu upoznao novinara pod imenom Al Gor. On mu je tada poslao karton Džek Denijelsa u hotelsku sobu. Al Gor je kasnije postao američki potpredsednik. Ipak, njemu ovaj susret nije bio omiljeni.  Najvećim uspehom smatra to što je video golu Milju Vujanović (u filmu Rani radovi gde je i sam glumio) i živog Če Gevaru.

Svojim najvećim profesionalnim uspehom i istovremeno neuspehom smatrao je to što se u novinarstvu održao preko četrdeset godina.

Za života je osvojio brojne nagrade među kojima je nagrada UNS-a
„Laza Kostić“ 2002. godine za najboljeg komentatora. Dobitnik je i prestižnih nagrada „Jug Grizelj“ i „Veselko Tenžera“ .

Za razliku od mnogih kolega nikada nije odbijao posao, bez obzira na to u koliko  listova je već imao anganžman. Pisao je i za „Borbu“, „TV reviju“, „Oko“, „Književnu reč“, „Telegraf“, „Dnevni telegraf“, „Nedeljni telegraf“, „Nacional“, „Kurir“ i „Pres“.U „Nin-u“ se zadržao dvadeset godina i u tom listu je obavljao funkciju urednika kulture. Bio je i glavni urednik časopisa „Nju moment“ i kreativni direktor agencije „Sači i Sači“.

Radio je i na Televiziji Beograd i Televiziji Politika gde je bio zamenik urednika. Krajem karijere počeo je da piše kolumne o politici i fudbalu.

Od severne tribine do  „Zlatnog medveda“

O kolumnama je govorio kao o izvoru iz materijalnog ćorsokaka, ali o kolumnistima nije imao lepo mišljenje. Govorio je da su se svi tadašnji novinari prekvalifikovali u kolumniste, a da mladi novinari ulaze odmah u pisanje kolumni, eskivirajući sate i sate provedene u kombiju na putu za reportažu. Po njegovom mišljenju, za to je kriva politika, koja je postala moderna, a ta modernost je omađijala novinare. Politiku je smatrao i rođenom sestrom smrti.

Kada je počeo da piše o politici, lek za njegovu dušu bilo je pisanje o njegovoj najvećoj ljubavi – fudbalu.  Njegov stric Aleksandar se bavio fudbalom i bio uspešan u tome, ali Bogdana nije zadesila ista sudbina. Često se šalio na svoj račun govoreći da ima dve leve noge i da ne zna pristojno šutnuti loptu. Između naša dva najveća kluba birao je Crvenu Zvezdu. Ona je zauzimala posebno mesto u njegovom životu, čak je i jedan period svog života proveo u upravi našeg najtrofejnijeg kluba. Njoj je i posvetio stranice svojih knjiga.

U jednom delu „Beograda za početnike“ dao je objašnjenje šta je Crvena Zvezda. „No, Crvena Zvezda teško da bi postala fenomen kakav jeste da u vreme svog nastanka nije privukla svu beogradsku mangupariju kojoj je iznad svega bilo do teranja kontre, u ta jasna i stroga vremena.“

Pored knjige „Beograd za početnike“ napisao je i knjige: „Beograd za ponavljače“, „Ogled o Paja Patku“, „Bosanski bluz“, „Koka-Kola art“, „Crni talas“, „Kratak kurs umiranja“, bio je koautor „Beogradskih priča“.

Foto: Youtube/Printscreen/RTS

Nije se oprobao samo u pisanju knjiga, privlačio ga je i film. Igrao je jednu od glavnih uloga u filmu Želimira Žilnika „Rani radovi“. Ovaj film je odlikovan nagradom „Zlatnog medveda” na festivalu u Berlinu. Glumio je i u filmovima Crni bombarder“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Zbog jedne divne crne žene i u seriji „Otpisani“.

Radio je na scenarijima  filmova „Dečko koji obećava” i „Poslednji krug u Monci”. Na kraju krajeva, život je kao njegovu srodnu dušu označio baš glumicu Daru Džokić, koju je upoznao u Klubu književnika. Kasnije je Klub književnika postao njegovo omiljeno mesto za čekanje zore, uz neizostavni bife Ateljea 212. Ipak, smetala mu je komercijalizacija kulture, pa je tako na premijere išao isključivo kad je na sceni bila njegova supruga, kako bi joj pružio podršku, a ne radi male fotografije u tabloidnim novinama.

Bio je poprilično poročan, pa ni u trenucima boliničkog lečenja nije želeo ostaviti nikotin. Smatrao je da su za bolest krive druge stvari i da zbog toga cigarete ne treba da ispaštaju. Ipak, čaša je morala biti ukinuta, pa je tako žestinu zamenilo bezalkoholno pivo. 

Rodio se godine kada je počeo Drugi svetski rat. Preminuo je 2009. godine u Beogradu, u osmoj deceniji. Povodom njegove smrti tadašnji predsednik Boris Tadić rekao je sledeće: „Nedostajaće nam i njegovo britko analitičko pero i duh dorćolskog šmekera kojim je obeležio vreme u kojem je živeo“.

Pored knjiga, filmova i tekstova koje nam je ostavio u amanet, prisećaćemo se njegovog imena svake godine na dodeli nagrade UNS-a koja nosi njegovo ime.  Dobitnica nagrade za godinu iza nas je Olja Bećković.

Piše: Ksenija Stojiljković

Please follow and like us:
20

Leave a Reply