Hoću (u) pozorište, ili – kako je Nikola Bešlić “otkrio” pozorište i odlučio da ga podeli sa nama

Na torti se izdižu dve svećice. Portal Hoću (u) pozorište 27. marta u Novom Sadu slavi rođendan. Deli ga, namerno, sa Svetskim danom pozorišta. Putujući od festivala do festivala, od predstave do predstave, saradnici čine da portal vrvi od recenzija, preporuka, intervjua i najava pozorišnih predstava u celoj Srbiji. Iza svega stoji jedan mladić iz Beograda – Nikola Bešlić, FON-ovac čiji je diplomski rad postao “njegovo čedo” i iz dana u dan raste. Sa Nikolom razgovarala Miljana Miletić.


Portal Hoću (u) pozorište slavi svoj drugi rođendan u Kulturnom centru Lab, gde će biti organizovana tribina na temu „Umetnost i kultura otpora“. Govoriće Vladimir Aleksić, glumac, Sonja Petrović, rediteljka, Vukašin Ranđelović, glumac i Zdravko Vulin, producent.

…A sve je počelo (davne) 2014. godine, nekog januara, kada je u javnosti osvanula vest o akciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Među onima koji su satima stajali u redu koji se završavao iza Studentskog kulturnog centra našao se i naš sagovornik, Nikola. U svet pozorišta je istinski uplovio upravo te zime. A glavni “krivac” je bila predstava “Šine” u kojoj su tada igrali Nikola Đuričko, Nebojša Glogovac, Boris Milivojević, Marinko Madžgalj, Sergej Trifunović.

“Bio sam oduševljen. Nisam znao da pozorište može ovako nešto. Pozorište nekome može da bude dosadno. A kada neko tek kreće u taj svet, i kad mu je prva predstava dosadna, možda se nikad i ne vrati. Tada sam shvatio da je problem u tome kako izabrati dobru predstavu”, objašnjava Nikola.  

Obaveštavanje publike kada će se igrati neka predstava, i uopšte razmena iskustva bila je ideja vodilja kojom se i danas ovaj portal vodi. Promenilo se jedino to što je i Nikola počeo da se bavi novinarskim delom posla.

“Moja početna ideja, kada sam ja u pitanju, nije bila dase bavim tim novinarskim delom, već tehničkim. Taj posao je polako počeo da mi se sviđa. Volim tu da napravim paralelu da se moja mama bavila novinarstvom dok Tanjug nije ubijen, pa sam možda malo povukao i od nje. Meni i dalje na sajtu stoji prinudni glavni urednik, ali meni se taj deo dopada sada”, iskren je Nikola.

“Mi nismo pozorišni kritičari, mi prenosimo utiske publike i mlade publike. Ta činjenica da ne pravimo razliku između amaterskih i velikih pozorišta mislim da dovodi do toga da se ljudi zainteresuju za nas.”

Redakcija koju vodi čini oko 40 osoba – od novinara do lektora, grafičkih dizajnera. Svi vredno, ali još uvek volonterski, svakodnevno izveštavaju sa pozorišnih festivala u državi.

Kako kaže Nikola, u Srbiji godišnje ima oko 70 festivala, a sa onim čime raspolažu, nisu u mogućnosti da sve isprate sa istim intenzitetom. Ipak, nije retko da ih sami festivali pozivaju da izveštavaju o njihovom događaju.

“Da nam je ovo stalan posao, i da nas ima isto ovoliko, možda bismo i mogli da izveštavamo sa svih festivala. Trudimo se da makar najavimo svaki festival za koji saznamo. Nije važna veličina festivala. Ako uspostavimo saradnju, izveštavamo sa festivala”, kaže Nikola i dodaje da je zadovoljan kako Hoću (u) pozorište napreduje.

“Koleginici je, na primer, na festivalu u Nišu Tatjana Mandić Rigonat, rediteljka rekla da zna za nas i da voli da pročita šta pišemo. A jedna Minja Bogavac je jednom prilikom rekla da se divi našem entuzijazmu. To su stvari koje mene čine prezadovoljnim”, priča nam Nikola.

Još jedan segment portal Hoću (u) pozorište pobrao je simpatije publike. HuPikon – leksikon o pozorištu, poput onih u koje smo se upisivali kao deca.

“Želeli smo da proširimo, da ne pričamo samo o ljudima iz sveta pozorišta, jer većina nas čita i druge stvari.  Tako je nastala ideja da pitamo poznate koji nisu iz sveta pozorišta koliko često idu u pozorište, i da kroz neka leksikonska pitanja provučemo i ono čime se oni bave. Pogotovo ako to čime se oni bave možemo da povežemo sa pozorištem. Recimo kada su neki muzičari radili muziku za neke predstave, ili pisci po čijim je romanima rađena predstava. Ili neko ko se bavi pozorištnom produkcijom…”, govori Nikola i ističe da mu je omiljeni onaj HuPikon u koji se upisao novinar Zoran Kesić.

Dok se novi izveštaji krčkaju, novinari putuju na naredni festival, i osmišljava se novi gost HuPikona, Nikola može da kaže da “njegovo čedo” koje “ima  početak, a nema kraj” ne odustaje od približavanja pozorišta ljudima. Njegova igra rečima je već, donekle, urodila plodom jer, na njegovo pišem za “Hoću u pozorište”, gotovo uvek čuje odgovor: “Hej, hoću i ja (u pozorište)..”

Foto: Logo

Poput HuPikona, i Nikola se upisao u naš mali leksikon:

Koja predstava je na tebe ostavila najveći utisak?

Ima ih nekoliko. To su “Smrt fašizmu! O ribarima i slobodi”, “Naši dani” i predstava  “Triptih o radnicima” pozorišta iz Čačka.

A najbolja predstava?

 “Alternativa za Nemačku”, predstava Olivera Frljića.

Omiljeni glumac?

Rale Milenković

Intervjuisala: Miljana Miletić

 

 

 

Please follow and like us:
20

Leave a Reply