Flauta kičma – Vladimir Majakovski

Vladimir Vladimirovič Majakovski, ruski književnik i slikar, bio je jedan od osnivača futurizma. U poeziju je uveo vulgarizme i žargonske reči. Koristio je grube antiestetizme, stvarao vlastite kovanice. Voleo je igru rečima, služio se do tada nepoznatim metaforama, kao i hiperbolom.

Poznat je po lirskim poemama monološkog tipa “Oblak u pantalonama”, “Rat i svet”, “Čovek”.

“Flauta kičma” je pesma koja je bila cenzurana kada se pojavila 1915. godine. Marta 1919. pojavljuje se necenzurisana verzija pesme.

Majakovski je preminuo 1930. u 36. godini. Iako je osudio samoubistvo pesnika Sergeja Jesenjina, u oproštajnom pismu je napisao: “Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza.”


I nebo,

što zaboravi u dimu da je plavo,

i oblake iscepane kao izbeglice,

ozariću svojom poslednjom ljubavlju,

što kao jektičavog

rumeni se lice.

I nadvisiću

komešanja ova,

onih koji zaboraviše nežnost i dom.

Čujte,

ljudi!

Izađite iz rovova,

pa posle doratujte.

Čak i kad

od krvi pijan,

klateći se kao Bahus,

rat kroči,

ni tad da s uma ljubavne reči smetneš.

Mili Nemci!

Znam,

u vašem dahu

Geteova je Grethen.

Francuz

smešeći se na nožu mre,

i s osmehom se ruši pogođen avijatičar,

ako se sete

poljupca otpre

tvog, Travijata.

Al’ dosta mi je ružičaste mekote,

koju stoleća podnose.

Na kolena ispred nove lepote,

našminkane,

što slavim,

riđokose!

Možda od vremena ovog,

od bajoneta oštrijeg,

kada stoleća pobeli brada,

ostaćemo samo

ti

i ja,

što bacam se za tobom

od grada do grada.

Ako preko mora odeš naglo,

skršivši se u rupu noći guste –

utisnuću u tebe kroz londonsku maglu

fenjera ognjene usne.

Istegneš li karavne kroz pustinjsku zegu,

gde lavovi su zasedu zauzeli –

prislonicu ti

pod peščanim bregom

obraz kao Sahara vreli.

Moćni,

ako zatrebam im –

reći će mi:

Idi, pogini u ratu!

Poslednje biće

tvoje ime

na usnama pocepanim granatom.

Pod krunom svršiću?

Na Svetoj Jeleni?

Osedlav života talase-vrance,

jednak sam kandidat

za cara vaseljene

i za

lance.

Određen sam da budem nov car –

tvoje lišće tu je,

na sunčanom zlatu moga novca

narediću

da se iskuje.

A tamo

gde svet je ko tundra olinjo,

gde trgujući s vetrom reka se probija;

na lancu izgrepšću ime Ljiljino

i izgubicu ga u mraku robije.

Slusajte vi što zaboraviste da nebo je plavo,

nakostrešeni

kao zver kleta!

Ovo što se žari

ko lice jektičavog

možda je poslednja ljubav sveta.


Priredila: Miljana Miletić

Foto: Wikimedia Commons

Please follow and like us:
20