Černobilj – bezbedno i poželjno za gledanje bez zaštitne opreme, posebno bez ružičastih naočara

Nakon što je (najmanje) milion fanova Igre prestola ostalo razočarano poslednjom sezonom, HBO je odlučio da poruči publici da je njihovo mesto na tronu neprikosnoveno. Uprkos relativno poznatim detaljima o ne baš tako davnom događaju, svet je ostao zapanjen i fasciniran novom serijom o katastrofi u Černobilju. Ovaj put, svi znamo i kako je počelo i kako će se završiti.

Serija počinje dve godine nakon katastrofe, samoubistvom Valerija Legasova, ruskog naučnika koji je rukovodio na brzinu sastavljenom komisijom. Od prvog kadra ove serije postoji kontinuitet savršenosti kroz koji će vam odmah biti jasno kako je u tako kratkom roku postala popularna do mere da ugrožava popularnost i gledanost najgledanije serije ikada. Eksplozija nuklearnog reaktora u Černobilju nije ni fikcija ni epska fantastika, a gotovo da ima odlike oba žanra. Ono što je čini remek delom je istina, ali i scenografija koju su HBO producenti ispratili do najsitnijih detalja. Sitničavim poznavaocima svakodnevnog života u Ukrajini (i zoni uticaja SSSR-a) jedino može da smeta jezik, ali to bio bio zlonamerni komentar.

Gotovo sve što treba da znate o politici i uređenju SSSR-a i odnosu sa satelitskim državama, vidi se kroz ovu mini seriju, i to bez holivudizacije i nepotrebnog preterivanja. Možda bi bilo i teško preterati i to je za obradu ove teme veći izazov nego što se čini na prvi pogled.

Stroga partijska hijerarhija i strah usporavali su protok informacija. Već sklerotični sistem, za vreme mandata Gorbačova, jedan je od glavnih uzroka ne samo neadekvatnih reakcija, već i same katastrofe. Odluka o evakuaciji stanovništva doneta je paušalno, bez konsultacije i struke i angažovane komisije, a prve žrtve černobiljske katastrofe bili su mladi ljudi bez potrebnog iskustva i znanja, postavljeni na odgovorne pozicije visokog rizika, a nesreći je prethodio veći broj manjih incidenata. Vidimo i večitu spremnost ovakvih sistema da probleme rešava nemilosrdnim žrtvovanjem sopstvenih ljudi. To je kontinuitet primetan od uspostavljanja sistema, pa do njegovog kraha. Pozivanje vatrogasaca da gase vatru – uz informaciju da je zapaljen krov reaktora, ili neobaveštavanje građana Pripjata i radnika nuklearke o razmerama katastrofe, uprkos već postojećim sumnjama i neoborivim dokazima, pokazuju nam svu sistemsku surovost na koju su bili osuđeni ti ljudi.

Informacije su pokušavale da se prikriju čak i kada je bilo jasno o kakvom je incidentu reč. Tek nakon što su se u Švedskom Forsmarku oglasili alarmi, Moskva je priznala manji incident, dok je TASS izveštavao o nuklearnom incidentu u  USA. Manji deo ovog ponašanja objavšnjiv je inercijom hladoratovske paradigme, veću odgovornost treba pripisati inerciji nepogrešivosti sistema odlučivanja. Ukoliko je u vrhu rečeno da situacija nije alarmantna, ili da se drži pod kontrolom, koliko god zapravo bila alarmantna situacija na terenu, stvarnost će biti ignorisana a ljudi žrtvovani.

Mini serija o Černobilju nam dolazi kao otrežnjenje posle serije o zmajevima i kraljevima iz izmišljenog doba. Ona je više od kinematografskog remek dela. Ona je podsećanje na nešto što svet često ume da zaboravi dok se zabavlja utopijskim fantazijama. Birokratija je radioaktivna i smrtonosna.

Piše: Milena Marić

Please follow and like us:
20