Intervju sa Rašom Bukvićem: Gluma je jedna, ne poznaje granicu

Sa 27 godina je počeo da uči francuski jezik. Dao je sebi motivaciju, i kako sam kaže, uklopio se u francusku filmsku družinu. Danas je kum novoosnovanog Festivala francuskog filma u Beogradu. Glumac Radivoje Raša Bukvić govorio je za Kulturni kišobran o festivalu, razlici između francuskih i srpskih filmova i svom pozivu, a mladima koji žele da snime svoj film je poručio samo jedno – da se usude.

KK: Šta za Vas znači otvaranje Festivala francuskog filma baš u Srbiji?

RB: Za mene je to otvaranje jednog prozora koji nam daje uvid u razmišljanja i maštu francuskih sineasta, reditelja, koji komentarišu događaje ove epohe koje mi živimo. I ta kulturna razmena je osnovni, suštinski cilj svakoga filma. Film koji je na srpskom jeziku koji gleda samo srpska publika, on nije završio svoj posao. Francuski film koji gleda samo francuska publika nije završio svoj posao. Film mora da komunicira van jezičkog govornog uticaja. To je jedna od osnovnih njegovih karakteristika. I za mene je Festival francuskog filma uspeh francuskog filma koji je uspeo da otvori prozor kod nas, a nama to daje za pravo da maštamo i da verujemo da ćemo mi otvoriti srpski prozor u francuskim bioskopima.

KK: Da li postoji srpski festival u Francuskoj, poput ovog?

Postojao je jedan festival srpskog filma pre desetak godina koji je imao 4 ili 5 repriza u Parizu. Taj festival je imao za cilj da francuskoj publici prikaže ostvarenja srpskih autora. Međutim, taj festival iz nekih razloga nije opstao. Ali, to ne znači da ne treba ponovo pokrenuti inicijativu. Ne znači da će ovaj francuski festival da traje vekovima ispred nas, ali to što mi dajemo prostor i vreme francuskom filmu u našoj zemlji, to nama daje za pravo da verujemo da će sutra argument da se otvori srpski festival u Francuskoj biti apsolutno dovoljan da nam neko ustupi prostor i vreme, sredstva i resurse i novinare da dođu da pričaju o našim pričama, o našim događanima, o našim komentarisanjima događaja u epohi u kojoj živimo.

KK: Glumite i u Srbiji i u Francuskoj. Da li postoji neka razlika kada je taj posao u pitanju?

Dva jezika su različita, ali gluma je jedna. Ako je neko zaljubljen i hoće da osvoji srce svoje ljubavi, ako je to tema filma, on će na jednake načine da se snalazi i na srpskom i na francuskom, samo što će da koristi drugačiji jezik. Gluma ne poznaje granicu, ona je kao i slikarstvo. Postoje različiti jezici, ali gluma je jedno umetničko sredstvo izražavanja koje daje prostora umetniku da se izrazi i na drugim jezicima, a da njegova namera bude razumljiva. Osim jezičke barijere ne postoji nijedna druga barijera da publika u Francuskoj razume nekog glumca.

KK: Razlikuju li se filmovi u Srbiji i u Francuskoj?

Postoje naravno razlike, kako da ne postoje. Francuski film je malo liberalniji. Liberalniji u  smislu izbora tema. Mi s obzirom da smo doživeli traumatična iskustva 90-ih godina, naši autori su nekako upućeni da pričaju samo o tome. I s obzirom da se zaista desila neka životna drama, mi autori smo pozvani da tu dramu transkribujemo u filmu ili u pozorištu. Francuzi nisu imali to iskustvo od Drugog svetskog rata, i onda je njihov pristup filmu malo rasterećeniji tim istorijskim kontekstom. Francuzi mogu da naprave simpatičnu porodičnu komediju o putu na more. Kada bismo mi napravili jedan simpatični srpski film o putu na more, ne znam da li bismo uspeli da nađemo finansije. Naši finansijeri ne bi shvatili  šta mi to u stvari hoćemo da poručimo. Svi gledaju samo jedan kontekst – to smo mi i to je situacija u kojoj se nalazimo i onda se očekuje od umetnika da tu situaciju komentarišu.

KK: Takva jedna komedija je i film koji je prikazan na otvaranju. Šta mislite o filmu?

Na žalost, nisam pogledao film, pa ne mogu da komentarišem. Ali mogu da komentarišem sinopsis koji sam pročitao. Jedna uspešno saopštena priča iz ugla jedne male porodice u kojoj se dešava nešto traumatično, a opet gledaocima razumljivo, nešto sa čime mogu da se poistovete. U ovo današnje vreme kada su se otvorile razne mogućnosti komunikacije sa stranom publikom preko portala, raznorazne neke serije koje se daju na Netflixu, HBO,.. autori filmski su pozvani da misle i na stranog gledaoca. Autor ako ne misli o tome da će taj film da gleda i neki Eskim, on je taj deo publike izgubio. Ako on bude razmišljao, ‘Ja ću ovaj film da napišem da mu se smeju i plaču Rusi, Meksikanci,  Juznoafrikanci, on će možda u tome i da uspe. Ali ako u tom momentu pisanja filma ne bude razmišljao o tome, on je to tržište izgubio.

Foto: Privatna arhiva

KK: Kako ste se Vi snašli sa stranim jezikom?

Opcija da opstanem u prostoru Pariza i Francuske kao glumac je podrazumevala da ja moram da ovladam jezikom i za mene nije bilo hoćeš ili nećeš nego je bilo moraš. Ili nauči jezik i ovladaj njime maksimalno koliko možeš ili – pakuj se kući i vraćaj se u Beograd. Dao sam sebi veliku motivaciju, imao sam tada 27 godina, i smatrao sam da je to bio neki poslednji momenat kada sam mlad i elastičan da mogu da usvojim neko novo znanje. Posvetio sam se maksimalno i naučio jezik. Od tada nemam nikakvih problema. Moja integracija u okviru francuske filmske družine je potpuna. Neko će možda nekad reći da imam akcenat, ali ja taj akcenat, ako se potrudim, mogu i da izbrišem. Međutim, često se trudim da ga ne izbrišem, da ostanem malo autentičan.

KK: Šta novo spremate u Srbiji i u Francuskoj?

Radi se više stvari paralelno. Priprema se druga sezona serije “Besa” i pripremaju se neka dva-tri projekta. Projekata ima. Koristim ovu priliku da mladim ljudima bez obzira da li su završili fakultet ili nisu, ali mladim ljudima koji žele da naprave svoj film poručim da nauče da pišu scenario. Ima jedna poslovica koja glasi: Od dobrog scenarija može da se napravi loš film, ali od lošeg filma ne može da se napravi dobar film. Ali od dobrog scenarija može da se napravi i dobar film. A nama su potrebne mlade generacije pisaca, a oni su se uspavali. Mladi su se bacili u neke muzike, hoće da budu neki poznati reperi i td.

KK: Možda zbog nedostatka finansija, pa se rade adaptacije?

To je izgovor. Jeste jeftnije, ali adaptacija nekog stranog dela na srpskom nikad ne može da doživi izvoz. Tržište od 7 milijardi ljudi, njih možete zadovoljiti sa jednom univerzalnom temom, ali koja je vezana za vašu intimu, za vašu porodicu, vaše događaje. I onda je sve na vama da li ćete uspeti da se izborite da od tog scenarija napravite film. Mora da se piše. Mora da se čita, ali mora i da se piše. Mora mnogo da se piše. To je onako jedna blaga poruka, ako mogu da iskoristim vaš portal kišobranski da ohrabrim one koji ne znaju da li da se usude, da se obavezno usude.

Intervjuisala: Miljana Miletić

Foto: MCF

Please follow and like us:
20