Ma, ne dovodim u pitanje

Korak po korak. Dok nije udaren pečat, ništa nije gotovo… A opet, nekako se sve podrazumeva. E – tako živim. Oprezno, a srljam. Nelogično je, zar ne? A opet, meni nije. Jer ja sam vaga – ja sam to odavno u svojoj glavi ispremeravala. I samo čekam pečat. To je to.

A pečati su se samo nizali. Srednja škola, fakultet, master… Stići će na red, verujem, i doktorske. Ne dovodim u pitanje.

Kao što nisam dovodila u pitanje da ću živeti u Beogradu. Nekako se nametnulo. Niti da ću moći da zaradim za život. I neki plezir. Sve može. To je moj moto. Kada želiš, nekako sve može.

Ne dovodim u pitanje ni da će neke moje zamisli da se ostvare. Tačno je da je potrebno vreme. Jer, sve dolazi u svoje vreme. Želja sazreva, i zato joj je potrebno vreme.

Ponoviću, ne dovodim u pitanje. A zašto sve ovo govorim? Pa, zato što sam pregrmela krizu 25.

A ta je bila najteža.

Znam koliko mogu – zato, zato ne dovodim više u pitanje da ću ostvariti svoje snove.

Lilo*

Foto: Pixabay

Please follow and like us:
20