The Cure – “dečaci koji ne plaču” priredili koncert za pamćenje na EXIT-u!

Karte su bile kupljene još u pretprodaji. Nije bilo važno što je tokom ispitnog roka. Nije bilo važno što je bilo u drugom gradu, niti što sam bila pokisla i blatnjava kada su se reflektori ugasili. Bila sam na Exit-u, i samo to je bilo bitno. Kako je ovo bio prvi put da idem na festival, pretpostavila sam da će biti kao i svaki drugi. Pogrešila sam.

Spektakl koji je britanski bend The Cure na čelu sa frontmenom i jedinim stalnim članom benda, Robertom Smitom, priredio na Petrovaradinskoj tvrđavi je nešto što se zaista pamti celog života. Iako sam već imala prilike da slušam ovaj bend 2016. godine u Budimpešti, jedinstvena atmosfera na novosadskoj tvrđavi i povezanost benda i publike su premašili sva očekivanja. Ovo je bio koncert koji neće u skorije vreme imati konkurenta na Exit-u, a ni u Srbiji uopšte.

Samo pojavljivanje Smita, razbarušenog i upadljivo našminkanog, i benda u skromnom pank-gotskom stilu je izazvalo burne ovacije.

Bend nije štedio na pesmama. Publici su ponudili bogat repertoar  –  čak 28 pesama. Rekordan broj posetilaca festivala, i mlađi i oni nešto stariji, đuskali su do iznemoglosti uz prepoznatljive hitove koji su stalni deo njihovih nastupa. Može se reći da je to jedna prednost The Cure koncerata – zastupljenost njihovih poznatih pesama, tako da niko ne ostane uskraćen za svoju omiljenu pesmu.

Možda tajna nezaboravnih koncerata leži u tome što bend svoje nastupe ove godine posvećuje tridesetogodišnjici jednog od najboljih albuma svih vremena – “Disintegration”.

Album na neki način predstavlja prekretnicu u karijeri benda i mračniji je od prethodnih.

Iako je The Cure često nazivan gothic rock bendom, gotski deo je bio više deo estetike (kao što je slučaj sa albumom “Pornography”), dok album “Disintegration” donosi istinski mračne, melanholične i depresivne tonove.

Foto: Katarina Šipka

Robert Smit je izjavio u jednom intervjuu da je bio duboko deprimiran činjenicom da je u tom trenutku bio na pragu tridesetih i da nije napisao ništa genijalno, kao što je uočio kod svojih kolega muzičara. Kombinacija LSD-a i depresije rezultirali su ovim neobičnim albumom.

“Plainsong”, intro pesma albuma, a i ovog koncerta je već uspela da zapali publiku na početku, kada je počeo pljusak. Iako se komentari publike više odnose na “A Forest” kao vrhunac koncerta, mene je osvojilo izvođenje pesme “Pictures Of You”.

Kiša nije mogla da počne u boljem trenutku i dopuni psihodelične zvuke gitare i stihove “Remembering you, staying quite in the rain”. Sa istog albuma smo imali priliku da čujemo “Last Dance”, “Fascination Street”, koje su svesrdno pevali zagriženi fanovi, ali i “Lovesong”, “Disintegration” i čuvenu “Lullaby” koje su poznate i omiljene i među manje informisanom publikom.

“Lovesong” je donela romantičnu i pop-rok atmosferu. Pesma je napisana 1989. kao svadbeni poklon i posvećena je Smitovoj ženi. Famozna “Lullaby” je došla na red u bis bloku, prigodno propraćena paukom u mreži na ekranima. Prisetili smo se otkačenog, estetičnog i bizarnog spota u kome ogromni pauk jede Smita. Robert je izjavio da ima strah od paukova, a činjenica da se pesma zove “Uspavanka” potiče iz detinjstva kada mu je otac pričao morbidne stihove kako bi ga uspavao.

Osim mračnog “dezintegrisanja”, ostatak setliste je bio mahom njihov pop i pop/rok repertoar, karakterističan po veselim zvucima klavijature.

U Budimpešti sam nestrpljivo iščekivala da čujem svoju tada omiljenu pesmu “Caterpillar”, što se 2016. nije dogodilo, ali su ovog puta to nadoknadili.

“Friday I’m In Love” je poznata kao možda i najpopularnija pesma u celoj karijeri benda, a fanovi su od sveg srca uzvikivali tekst dok su ceo doživaljaj pratila crveno-plava srca na ekranima koja su logo albuma. Izvanredno!

Nisam jedina koja je primetila da je inače britanski rezervisan Robert Smit bio iznenađujuće veseo i nasmejan. Kada se bend pojavio na sceni, obožavaoci u fan pitu (gde sam i sama stajala) su podivljali pozdravljajući slavne muzičare. Za dva i po sata svirke pružili su ništa drugo nego suvi kvalitet – fantastičan zvuk na koncertu uživo, isto onako dobar kao i 80-tih.

Iako su starije generacije odrasle uz zvuke The Cure pesama, gledajući ih uživo sam shvatila da uopšte nije presudna dekada u kojoj si odrastao. Robert Smit i imidž benda su ostali onakvi kao kada su bili tinejdžeri na usponu karijere, ponekad buntovni, ponekad emotivni, a ponekad mračni, isti oni “dečaci koji ne plaču”.

Iako imaju poseban stil, kada se zaroni ispod ekscentrične pojave, dolazi se do interesantnih lirskih tekstova i sjajnog zvuka koji odolevaju zubu vremena. To je, nema sumnje, i jedan od razloga što je bend The Cure omiljeni kod velikog dela rok publike kod nas i u svetu.

Piše: Katarina Šipka

Foto: Katarina Šipka

Please follow and like us:
20