Recenzija knjige “U potpisu, Zelda i Skot Ficdžerald”

Prošle jeseni, izdavačka kuća Arete je objavila nešto fenomenalno. Nazvano: “U potpisu, Zelda i Skot Ficdžerald”, ovaj skup ljubavnih pisama dvoje pisaca je jedna od boljih stvari na koje ćete naići tokom ovih godinu dana.

Nikada nisam pročitala neki roman, koji me opio ovoliko, a da, zapravo, ama uopšte nije roman. Ovo je život, on se događao pre jednog veka, i u sebi je sadržao sve što velika ljubavna priča mora.

Priča o Zeldi i F. Skotu Ficdžeraldu je sasvim istinita, ali je, čitajući sva pisma u ovoj zbirci, tako dramatična, tragična, magična, strašna i lepa, kao da su ovo dvoje večnih ljubavnika i vrsnih pisaca seli i osmislili je, pa je ispisivali, kroz sve godine koje su provodili zajedno. Ovo nisu “Orkanski visovi”, niti su ljubići koji preplavljuju današnje izdavače, iako ova knjiga sadrži obe stvari. Iskreno, dok sam čitala Zeldina pisma, napisala sam sigurno deset ljubavnih pesama,  osetila kako ona ispisuje sve ono što je svako od nas osećao, ili će jednom osećati, izražavati i ono što nas sve u jednom momentu slama.

Zelda je imala problem. Imala je nekoliko slomova živaca, i mnogo vremena koje je provela u braku sa Skotom, provela je u mentalnim ustanovama. Skot je bio priseban, te, mada na momente i više nego racionalan i naizgled hladan, on je uspevao da brine o Zeldi, upravo zato što ju je osećao bolje nego bilo ko. U stvari, jedina osoba koja je bolje osećala Zeldu je ona sama, međutim, ona to nije uspevala da iskaže drugačije nego kroz ono što je pisala. Ovde to možemo videti kroz tone pisama i poruka koje je slala Skotu, od njihovih prvih dana kao udaljenih ljubavnika, do momenata s kojima su se mukotrpno borili u braku i roditeljstvu. Takođe, ona je to ispisala kroz autobiografski roman, isto je pokušala da izrazi kroz ples, iako je i jedno i drugo isečeno kao na pogubljenjima. Jedno od strane kritike, drugo zbog ličnih problema, koji su s godinama rasli. Svo to vreme, ona je pokušavala da objasni svoja stanja svom čoveku – onom koga je, uprkos nebrojenim mogućnostima, sasvim svesno odabrala, te žrtvovala sve – na posletku i sopstveni život – kako bi bila dostojna toga da ostaje polovina ovog snažnog umetničkog para.

Uprkos tome što bih volela da mislim da je Zelda bila na strani, tada rastuće, buntovne populacije žena, ona je često umela da bude i submisivna, usled izgrađene vizije Skota kao spasioca. On je to nekada bio, ali mislim da je mnogo više toga spasavala upravo ona. Mnogo ovih pisama je sastavljala u ustanovama u kojima je probala da se postavi na noge. Nekada u njima možemo jasno videti moćnu ženu novog doba, nekada iskričavo zaljubljenu curicu, a ponekad sasvim klonulu senku nekada cele osobe. Mada, u svim ovim tekstovima, mi pratimo nekoga ko ne odustaje.

Nažalost, mnoga pisma koja je Skot pisao Zeldi su zauvek izgubljena, ali, kao i svaki pravi pisac, često je umeo da u telegramima (lepljenim u Zeldinu beležnicu) pokaže sve što neko ne bi umeo u tri toma. Sve drugo, ono što on nikada nije mogao da izgovori, i ono što je moralo biti istaknuto kao najsvetliji lampion, ostavila je ona. Na hiljade načina, uvezano stotinama silovitih slika. I hvala joj.

Foto: Arete

Pročitajte ovu knjigu, koja je samo prvi deo, te čekajte naredni, kao i ja, više negoli sve prošle i predstojeće ljubavne romane na ovom malom svetu.

Piše: Ariel Cemović

Foto: Wikimedia Commons/Kolaž

Please follow and like us:
20