Nisu mi dali ime ni po jednoj babi, iako su kumovi među predloženim imali i jedno takvo. Ali, to je život. Nekad niste predodređeni da vas nazovu po nekom iz familije. Ni bliže ni dalje. Tako sam i ja – prva ja.
Ime sam dobila pre 26 godina. Pre nešto više od 23 sam na triciklu mahala zastavom Srbije i pevala “Idemo u Beograd”. Pre sedam sam došla u Beograd. Pre šest mislila da mi je fakultet ubio želju za pisanjem. A sada ne izlazim iz reči. I nemam više pravo na krizu 25. Sad sam, kako ono kažu – svoj čovek. I evo me, piskaram…
Kao kroz maglu se sećam kako sam kao mala išla u biblioteku. Nekad i po dva puta na dan. Toliko sam volela da čitam. Osnovnu školu pamtim po velikim odmorima – u školskoj biblioteci. A onda kako nekako škola postaje sve zahtevnija, i knjige postaju zapostavljene. Kako sam na fakultetu gubila povremeno volju za pisanjem, tako je bilo i sa čitanjem. Deset knjiga godišnje, pa to je bio skoro pa nerealan cilj na Goodreads-u.
Dok se tada činilo da nemam vremena ni za šta… Da mi je ova pamet! Da mi je ova pamet čitala bih više, gledala predstave, filmove, šetala, izlazila… Ali, ta vremena su prošla, i stigla je velika brojka – 26.
Čini mi se da u životu stalno imamo prekretnice. Ova je posebna, jer se dešava u vreme pandemije. To me ipak ne sprečava da sve više pronalazim sebe.
Nekad pomislim kako nije moguće da sam već toliko velika. Dete u meni se malo plaši. Pogledam se u ogledalo. Vidim da ipak jesam velika – pa, hej, radim posao koji volim. Iz dana u dan učim. Imam prijatelje. I oni imaju mene. I najvažnije – imam sebe.
Foto: Pexels
