Mnogi dani u kalendarskoj godini počnu na sličan način… Međutim, događaji koji će uslediti biće presudni za sazrevanje tog petka, trećeg aprila dve hiljade dvadesete godine u jedan samo sebi svojstven dan.

Dva gospodina u poznim srednjim godinama uputila su se tog jutra ka svojim ciljevima, svaki iz svog dela grada. Prvi do jedine menjačnice koja je tog vanrednog dana bila otvorena, a drugi u jednu od svojih dugih, gotovo maratonskih šetnji. Iako bliski prijatelji, oni o planovima onog drugog taj dan nisu imali ni najmanji nagoveštaj. Naime, naša dva gospodina u poznim srednjim godinama negovala su prijateljstvo starog kova – u stvarnosti i u četiri oka, bez elektronskih naprava.

Prvi je do svog odredišta pošao kolima, ali će ih parkirati u blizini jednog od beogradskih mostova, zbog sasvim spontane odluke da peške pređe most. Oduvek je voleo osećaj postojanosti na vetrometini iznad vode. Sada, kada oko njega nema šetača, a lice mu prekriva medicinska maska, nije više siguran da li da čvršće ili slabije poveruje u to. Drugi gospodin poznih godina za to vreme je, potprašivši pete, već dostigao prag starog dela grada.

Njihovi putevi ukrstiće se kod Saborne crkve, u samom srcu prestonice. Uprkos bolničkim maskama na licima, dva prijatelja su se prepoznala po sunčanom beogradskom jutru. Nimalo iznenađeno, oni su prigrlili jedan trenutak tog petka i pretvorili ga u šetnju po opustelom centru Belog grada. A beogradsko proleće slutilo je na sve, samo ne na bolničke maske.

Priču o dva prijatelja poznih srednjih godina, koji su se kroz jutarnju šetnju osunčanom beogradskom kaldrmom ipak uverili u postojanost, dočekala sam sneno, uz miris prve jutarnje kafe. Dan koji će uslediti procureće brzo.

Uveče, dok ležim sasvim ispravljenih leđa u tmini svoje sobe kroz slušalice James Blake svojim baršunastim vokalom upitaće: „Reci zašto si jak? Ignoriši sve ostale. Sada smo sami.“ U borbi sa mrakom pomislim na postojanost mosta koju uočavaš najbolje onda kada ga peške prelaziš. Pomislim i na kaldrmu i na dva prijatelja i njihov neobičan susret. Tek tada, mirno se predajem tami i dopuštam da me san obuzme…  


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
0
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
0
divno
Predivno Predivno
0
Predivno
Super Super
1
Super
Ivana Dinić

Ivana Dinić je studentkinja treće godine medjunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka, a piše veći deo svog slobodnog vremena. Uživa u otkrivanju novih, inspirativnih muzičara, posećuje pozorišta i putuje kad god ima priliku za to (čak i na male distance). San joj je da jednog dana objavi knjigu, a do tada osluškuje i zapisuje sve one priče za koje joj se učini da žele da budu ispričane.