Ako ikada budemo živeli u istoj državi
Možda shvatiš koliko su nedeljom tužne autobuske stanice
I koliko su jeftine povratne karte naspram cene vikenda pored osobe koju voliš.
Ako ikada budemo živeli u istom gradu
Možda shvatiš koliko je lepo kada nam je svaki dan kao ona tri koje smo proveli zajedno
Koliko su nam blizu stanovi
I koliko kafića sa dobrim pivom za tebe i vinom za mene ima.
Koliko je dobar osećaj kad se probudimo zajedno i ne žurimo na aerodrom ili bus
Pa možemo da provedemo dan u krevetu kao što si hteo.
Ako ikada budemo živeli u istom stanu
Možda shvatiš da je onih 1000 kilometara između nas bio samo izazov
Koji smo pobedili i dobili maksimalnu razdaljinu od jednog centimetra svakog jutra.
Možda shvatiš da granice postoje samo da bismo imali pečate u pasošima.
Možda shvatiš da ipak želiš da od nas dvoje postane još dvoje
Možda najzad naučiš srpski
Pa ti se smejem naglasku kad mi kažeš „poješću te“.
Ako ikada ostarimo jedno pored drugog
Možda shvatiš koliko smo srećni
Što unucima možemo da pričamo kako smo pobedili kilometre
I ljubavlju ubili mržnju koju istorija nosi
Između zemlje u kojoj ti živiš
I zemlje u kojoj ja živim.
Ali možda
Jednog dana
Te obe zemlje budu naš zajednički dom.
Ako ikada počneš da razmišljaš o svim mojim “ako”
Možda shvatiš da smo prerano rekli
– Zbogom.
Piše: Sandra Bogdanović (Pegica)
