Kada sam počela da čitam knjigu „Jutarnja zvezda“ Vladimira Vujinovića, kojem je ovo roman prvenac, pomislila sam – ovo obećava. Toliko sam priča Agate Kristi pročitala o detektivu Herkulu Poarou. A sada čitam o heroju, ali sa našeg područja, iz Beograda.
On je viši inspektor Filip Vujić, policajac koji je znanje stekao i na FBI Nacionalnoj akademiji u Kvantiku. Sada ispred sebe ima ozbiljan i težak slučaj – da otkrije ko se krije iza svirepog ubistva žene koju, po svemu sudeći, niko nije imao motiv da ubije… Do kraja njegovog putešestvija, u kojem ga zbog nekih zaključaka i otkića mogu proglasiti i čudakom, proće će mnogo likova – što dobrih, što loših.
Nije lako govoriti o jednom ovakvom romanu. Uvek postoji bojazan da ćete možda otkriti previše publici. A sama priča je vrlo kompleksna. Govori ne samo o fenomenu serijskog ubice, već i o (ne)prijateljstvu, zavisti i traumama, veri.
Naš „junak“ je uspešan čovek, i iako je sam, on nije nesrećan. Iako se tokom karijere susretao sa raznim slučajevima, ovaj je poseban. U pitanju je serijsko ubistvo. Nekoliko žena ubijeno je na isti način u razmaku od po nekoliko meseci. Problem je u tome što je samo način ubistva ono što ove slučajeve povezuje. Vujinović nas vodi kroz slučaj serijskog ubistva, ali paralelno nas vodi i kroz prošlost Filipa i njegovih bliskih ljudi.
Znate onaj osećaj dok čitate knjigu i uživite se toliko da vam se čini da ste i sami deo romana? Ovo je jedna od takvih knjiga. Vi ste tu tik pored Filipa, bodrite ga, kritikujete ga, savetujete… I pitate se kako biste se osećali da ste u Filipovoj koži kada pročitate i poslednju stranicu romana.
Ono što me je posebno zaintrigiralo kod romana je pripema kada je reč o pisanju. Iako se čita u dahu, ovakva knjiga zahteva vreme. To se i vidi. Tome svedoči način na koji piše o astronomiji i religiji, IT-ju, kao i o glavnoj temi – serijskom ubistvu. Ko je bolji poznavalac Biblije, verovatno će primetiti simbliku u naslovu romana.
„Jutarnja zvezda“ predstavlja Lucifera u religijskom svetu, a u astonomiji – to je jedno od imena za planetu Veneru. Povezanost je, pre nego što uzmete knjigu u šake, nejasna. Međutim, Vujinović na svako vaše pitanje u knjizi ima odgovor. I drži vas u neizvesnosti, i makar malo vam postaje jasno zbog čega neko uopšte odluči da živi na onoj drugoj, lošoj strani.
Na kraju, bila sam u pravu – ovo je roman koji se čita u dahu. Pisac je mislio na svaki detalj. I nije razočarao. Ni zapletom, ni raspletom.
Pročitajte još i: Krimi roman “Jutarnja zvezda” Vladimira Vujinovića, prvi srpski policijski procedural
Foto: Kulturni kišobran/Miljana Miletić
