Kako izgleda svet u postpandemiji? Iako na to pitanje ne možemo dobiti najtačniji odgovor, makar možemo da maštamo. Upravo to je uradio beogradski plesač i koreograf Aleksandar Isailović u performansu Archaia Futurae. Ovaj Isailovićev performans ukratko se može opisati kao poezija, ples i pozorište u jednom. Rad, koji o postpandemiji govori iz ugla virusa i iz posthumanističke dimenzije odigran je, kao jedan od devet odabraih radova, u julu u pozorištu “Deli” u Londonu. Zanimljivo je da Isailović ovde virus ne predstavlja nužno kao neprijatelja, već svoje plesače stavlja u njegove cipele i kroz pokret prikazuje sučeljavanje između virusa i ljudi.
Aleksandar je u razgovoru za Kulturni kišobran govorio o tome kako je rad Archaia Futurae nastao, koliko je na njega kao koreografa i plesača uticao korona virus i šta za njega uopšte predstavlja ples. Razgovarala Miljana Miletić.
KK: Upravo si završio master studije – kako je biti plesač, koreograf i student tokom pandemije? Posebno kada je reč o životu u inostranstvu, u tvom slučaju u Londonu?
AI: Verovatno kao i svima, jako je izazovno. Mnogo projekata je bilo započeto, a potom odloženo ili otkazano. Čini mi se da sada više nego ikada umetnici suočavaju sa neizvesnošću i kratkoročnim planovima. Kao student, tokom dve godine master programa, imao sam priliku da živim, studiram i stvaram u Norveškoj, Francuskoj i Engleskoj tokom pandemije. Pravila se razlikuju od zemlje do zemlje, ali ono što je svuda prisutno je glad za kulturnim dešavanjima, iza ekrana i smart telefona.
KK: Tvoj rad Archaia Futurae se bavi pandemijom i performans si imao u julu u pozorištu Deli u Londonu. Kako je rad nastajao, i šta se dešava u postpandemiji i posthumanizmu iz tvoje perspektive? Koliko nas je pandemija poremetila i koliko je bilo teško to pretočiti u ples?
AI: Rad je počeo da se oblikuje neposredno pre pandemije, kroz razmišljanja o mestu čoveka u današnjem svetu. Ideja je bila da se izmestimo iz antropocentričkog i prevedemo to u pokret. Virus koji je počeo da se širi me je jos više podstakao da posmatram prirodu i svet iz ugla koji nije nužno ljudski. Virus ima težnju da preživi, to je volja za životom jednaka onoj koju imamo svi mi. Dakle, ne posmatram ga nužno kao neprijatelja, već pre kao nama jednakim.
Kreativni proces i probe sa plesačima nisu bili jednostavni. Povratak u studio posle godinu dana plesa kod kuće i tema koja nije nimalo lagana, a vrlo često i ličnim traumama ispunjena svakako su otežali proces. Kontakt i lični prostor su svakako glavne teme od početka pandemije, a u plesu su oduvek prostor za najmaštovitija istraživanja i eksperimente. U tom smislu je proces bio zahtevan, ali vrlo brzo je sve došlo na staro i rad je dobijao svoj konačni oblik.
KK: Boravio si i u azijskim i u evropskim zemljama. Koliko se razlikuje publika u odnosu na mesta u kojima si nastupao? Kako misliš da bi reagovala domaća publika na Archaia Futurae, a kakvi su utisci bili u Londonu?
AI: Način na koji publika u Evropi shvata savremeni ples i teatar je vrlo različit od onih u Indiji ili na Tajlandu. Kroz moje iskustvo, u evropskim zemljama uglavnom možete videti publiku koja sedi ili stoji, mirno posmatrajući performans. Po završetku, oni bi komentarisali na koji način ga razumeju i tumače. U Indiji, na primer, to izgleda znatno drugačije. Koncept publike u mnogim zemljama nije isti kao za Zapadu. U tradicionalnim plesovima, razlika između performera i publike je jako zamagljena. Uloge se stalno smenjuju i scena kao takva je retko prisutna. Tako da u Indiji publika često bude otvorena za direktnu razmenu i mnogo se manje diskutuje o smislu i značenju plesa. To je umetnicima jako uzbudljivo, i iz ovih razloga u mojim radovima najčešće i nema tradicionalne scene. Srbiju često posmatram kao da je na pola puta između ove dve strane. Publika je do sada uvek reagovala pozitivno, iako savremeni plesni teatar i umetnost performansa nisu izrazito prisutni na kulturnoj sceni. Ne znam kako bi publika reagovala na Archaia Futurae, verovatno jer nisam mnogo vremena proveo tamo tokom pandemije, tako da mi je teško i da zamislim. Mada sam baš radoznao.
KK: Kao neko ko se bavi javnim nastupom, koliko je interakcija sa publikom za tebe važna?
AI: Interakcija sa publikom je ne samo važna, nego bih čak dodao i najbitnija pri nastupu. Isti rad može poprimiti potpuno drugačiji oblik u odnosu na publiku koja je prisutna. Ples, za razliku od vizuelnih umetnosti živi je nastup gde performeri i stvaraoci dele isti fizički prostor sa gledaocima. Razmena je tu neophodna, i ako do nje ne dođe, nešto nije pošlo kako treba.
Fara in Sabina, Italy
KK: Baviš se istraživanjem plesa – šta te je privuklo da se baviš baš plesom i koreografijom?
AI: Kao mali sam se bavio tradicionalnim plesovima u Srbiji i to je trajalo do kasnih tinejdžerskih godina. Posle višegodišnje pauze, vratio sam se plesu na nesto drugačiji nacin. Iako u suštini svi plesovi dolaze iz istog izvora, našeg tela, savremeni ples i fizički teatar su otvorili put ka nepreglednim mogućnostima. Koreografija je proces ko-kreacije sa performerima, i izazovna je jer ideje u glavi uvek na drugačiji i neočekivan nacin dobiju oblik u stvarnom svetu.
KK: Pripremaš li neki novi performans možda u Beogradu i imaš li najdraži performans?
AI: Trenutno nemam u planu nastup u Beogradu, ali nadam se da će se to uskoro promeniti. Pored svih putovanja, to mi je najdraže mesto. I dalje je proces od poslednjeg performansa u Londonu aktuelan, i na neki način najbliži i najdraži. Ipak, performans koji sam koreografisao i u kom sam plesao pre nekoliko godina na Himalajskom Internacionalnom Buto Festivalu mi je posebno drag.
KK: Na kraju, šta za tebe predstavlja ples?
AI: Ples je alternativa jeziku. Telesno umesto verbalnog. To mi je najbliži način komunikacije sa svetom.
Foto via Alksandar Isailović
