U muziku se nije zaljubila slučajno. Još kao devojčica bila je opčinjena muzikom koju joj je puštala baka. Tokom školovanja u Muzičkoj školi „Stanković” sanjala je da će jednog dana učiti od vrhunskih profesora na najprestižnijem muzičkom koledžu, Berkliju. Uspela je da ostvari svoj san – objavi album, dva puta nastupi na sceni Karnegi hola i postane svetski priznata kantautorka. Aleksandra Denda priča nam kako je otkrila svoj muzički pravac, o studijama u Njujorku i uopšte – muzici. Intervjuisala Ivana Atanacković.
Značajna godina u tvojoj karijeri je 2016. kada si pred američkom publikom u klubu „Drom” predstavila svoj EP „Dreamer”. Kakvu priču nose tvoje pesme? Šta odražava tvoj ceo album?
Baš kao što i sam naziv albuma otkriva, to su muzika i pesme koje su vezane za moja dva velika sna – studiranje na Berkliju i selidbu u Njujork. Na Berkliju su pesme nastale, a u Njujorku su dobile svoje live verzije. Tekstovi su dosta introspektivni, postoje i ljubavne priče, ali i one više intimne poput Dreamers koja govori o čežnji i potrebi za domom kao jednom metafizičkom tvorevinom.
Tvoja muzika je čudesna mešavina akustičnih i elektro elemenata, ima i primese neo soula, džeza, bluza. Kako si odabrala i iskristalisala svoj zvuk?
Mislim da nekog jasnog odgovora na to pitanje nema. Verujem da je to jedan jako dugotrajan proces nesvesnog komešanja svega što ste slušali, pevali, svirali, doživeli, osetili, mirisali, dodirnuli… I sve to evoluira zajedno sa vama. Jako je fluidno i stalno se menja. Deo toga je sigurno moja fascinacija operom „Karmen” kada sam imala dve godine, sviranje Šopenovih valcera kada sam imala deset, rok faza u tinejdžerskim danima, neo soul faza kada je trebalo da više slušam jazz standarde dok sam bila u „Stankoviću”, pevanje pratećih i rad sa Ivanom Kotov, bezbroj projekata na Berkliju od gospela, flamenka, brazilskog jazz-a do spontane improvizacije i muzike Mozambika i Indije. A kako se sve to iskomešalo baš u taj muzički izraz, to je pitanje za moju podsvest.
Svoju karijeru odlučila si da započneš izdavanjem albuma. Muzika kojom se baviš nije komercijalna. Sve je više pevača koji izdaju singlove koji traju kratko, ali donose veliku zaradu. Kako danas opstati u komercijalnom svetu i istrajati u odluci da budeš muzičar u pravom smislu te reči?
Muzika koja prija mom uhu i duši, kao i cela kultura i vrednosti koju ta muzika objedinjuje u doba globalne kulturne dekadencije, nažalost, nema mesta na top listama. Tako da sam uvek tražila neki drugi put koji bi mi omogućio da se bavim muzikom koju volim i osećam. Nakon prisustvovanja na nekoliko masterklasova sa jako poznatim jazz muzičarima, saznala sam koliko različitih projekata imaju koji prevazilaze okvire njihovog primarnog zvanja performera/autora muzike. Uvidela sam da je to realnost za one koji su čak svetski priznati. Tako da sam na svom putu našla neki balans između predavanja, pisanja muzike za druge, vođenja svojih projekata, kolaboracije sa drugim muzičarima i poslovima u drugim segmentima muzičke industrije poput rada sa neprofitnim organizacijama.
Kako se gradi, ne samo muzički, već i umetnički identitet? Koji je najbolji način da se umetnik razvija?
Verujem da je to svakodnevni proces i da pre svega podrazumeva rad na duši i srcu. Podrazumeva razvijanje sofisticiranosti, otvorenost ka novim mogućnostima, prepuštanje trenutku, sagledavanje starih stvari novim očima, prkošenje starim navikama, analitičnost, kopanje po svojoj duši, emotivnu inteligenciju, empatičnost, radoznalost, negovanje mašte, stalno pokretne kreativne mišiće…
U intervjuima često spominješ baku i njenu ljubav prema klasičnoj muzici. Ko je zaslužan za izgradnju tvog muzičkog ukusa? Kada si odlučila da muzika bude tvoj profesionalni izbor?
Baka je bila neko ko je mnogo voleo klasičnu muziku. Simbolično, bila je rođena 1. januara, baš kada se održavao njen omiljen muzicki događaj – Novogodišnji koncert u Beču. Ona je definitivno imala veliku ulogu u negovanju mog afiniteta prema muzici. U njenom stanu sam se još sa dve godine lepila za televizor svaki put kada bi mi pustila Karmen na ledu, i svake godine bismo išle na koncert Dragstora ozbiljne muzike. To je bio naš ritual. Tata je bio veliki audiofil i neko sa kim bih polemisala o savremenoj muzici i muzičarima. Mama mi je, kroz razne moje krize u muzičkim školama kada sam želela da odustanem, davala podršku i motivaciju da ne stajem sebi na put i da to ne učinim. U mojoj priči nekonvencijalno je to da su me često roditelji ohrabrivali da muzika bude moj izbor, dok sam ja često oklevala jer sam videla koliko je to izazovan i nestabilan poziv. I zaista, njihova podrška i nekad čak i insistiranje sigurno su pomogli da muzika ipak prevagne u tom izboru. Odlazak na Berkli je definitivno bio odlučujući momenat, gde mi se otvorila prilika da se bavim muzikom na način na koji ja to želim, jer to u Srbiji nažalost nije bilo moguće.
Ima mnogo muzičkih talenata u Srbiji koji bi želeli da studiraju na Berkliju. Zbog njih, možeš li nam opisati samu audiciju i odlazak?
Audiciju za Berkli sam polagala dva puta. Prvi put je bilo u Atini i iako sam bila nagrađena stipendijom, nisam uspela da prikupim sva sredstva da odem i nekako sam ostavila taj san u fioci. Međutim, kada je Berkli prvi put održao audiciju u Beogradu dve godine kasnije, nisam mogla da ne izađem još jednom, znajući da bih se kajala da nisam ni pokušala. Tada sam bila nagrađena još većom stipendijom i odvažila se da ovoga puta zaista uspem da ostvarim svoj san. Put od druge audicije do Berklija trajao je godinu i po dana, i u tandemu sa flautiskinjom Milenom Jančurić, koja je isto nagrađena velikom stipendijom, uspele smo da prikupimo preostala sredstva od raznih kompanija, organizacija i prijatelja. Po dolasku na Berkli sam se zaposlila u školi i na taj način pokrivala životne troškove, a zbog odličnih rezultata na koledžu sam nagrađena povećanjem stipendije i Voice Deparment Award i Pro Music Award koje su bile novčane i koje su mi značajno pomogle da završim školovanje. Prednost studenata muzike u Srbiji je da dolaze sa velikim teorijskim predznanjem na Berkli i imaju mogućnost da polože kolokvijalne ispite iz mnogih predmeta i na taj način preskoče par semestara. Tako da sam svoje studije završila za dve i po godine. Dakle, naravoučenije cele ove priče je – dajte sve od sebe za ono u šta verujete da je vaš poziv, ljubav i svrha, budite strpljivi – ako se ne desi onda kada ste to zamislili, ne znači da se nikad neće desiti, probajte ponovo. Napraviti taj prvi korak je krucijalno, a onda grudva kreće da se kotrlja i otvaraju se šanse za koje niste mogli ni da pretpostavite da postoje.
Takođe, za sve one koji bi želeli da studiraju na Berkliju – sada u Srbiji obitava već dobar broj Berkli alumnista, iskoristite to, obratite im se za savet, čas ili priliku da vas preslišaju pred prijemni.
Kakve prilike Berkli pruža? Koje su prve važne lekcije koje si tamo naučila?
Uvek ću se sećati svog prvog časa na Berkliju. To je bio ansambl sa Jetro da Silvom, brazilskim klaviristom koji je bio dugogodišnji pijanista Whitney Houston. Prvo je rekao svoje ime, a potom veoma dramatičnim glasom savetovao: „The first rule of music business – it’s not what you know, it’s who you know!” („Prvo pravilo u muzičkom biznisu nije šta znaš, već koga znaš”). I zaista, po odlasku u „stvarni” svet nakon Berklija, imala sam priliku da verifikujem ovaj savet iznova i iznova. Nekad me naljuti kada vidim da neko ko manje zna i muzički vredi više postiže, ali sa druge strane te to uči koliko je negovanje međuljudskih odnosa bitno u ovom poslu. Ne slažem se da stvari treba tako da funkcionišu, ali je to realnost. Lično sam pobornik devize da „samo retki nađu retke” i negujem prijateljstva i poslovne odnose samo sa onim ljudima sa kojima se osećam povezano i sa kojima mogu da sam autentično svoja. Neki me kritikuju da na taj način sebi stajem na put, ali to je jednostavno nešto sa čim ne mogu da pravim kompromis. Ono što vidim kao najveću vrednost Berklija su definitivno ljudi. Od studenata iz preko 90 zemalja do profesora koji imaju pozamašan portfolio i iskustvo u muzičkoj industriji, to je jedna jako vibrantna sredina koja vas pokreće da učite, stvarate, preispitujete se i radite na sebi. To je mesto gde se ubrzano raste, na muzičkom i ličnom planu.
Dominantnan trend u muzici je mešanje kultura. I sama si počela da u svoju muziku inkorporiraš nešto što se čini nespojivim – etno zvuk. Kako si se odlučila na taj potez?
Iskreno, u svojoj autorskoj muzici ne primećujem dozu etno zvuka, osim u pesmi Already Here koju sam uradila u saradnji sa indijskom kantautorkom i prijateljicom Vasudom Sharmom gde smo se jako svesno igrale sa elementima indijske muzike i R&B-em. Dok sam pisala muziku za ovaj EP koji sam samostalno izdala, nisam sebi zadala nikakve barijere, već sam se trudila da stvaram sa jako iskrenog mesta i bilo mi je bitno da sa sobom iskristališem šta je to moja muzička vizija i da pokušam da to najautentičnije pretočim u zvuk. Onda, kada bih ljudima i kolegama pustila pesme, mnogi su imali komentar da se čuje uticaj balkanske muzike, ili da neke pesme imaju world music prizvuk. Kako sam za vreme boravka u Bostonu bila deo raznih world music projekata i grupa, verujem da su se mnogi muzički uticaji nesvesno ušunjali u moj izraz i našli neki svoj put u stvaralačkom procesu.
Kada već spominjemo etno muziku, moramo da spomenemo tvoju grupu koja izvodi srpsku tradicionalnu muziku „ROSA”. U pitanju je a kapela grupa koju si osnovala sa Marijom Stojnić. Zanimljivo je da ste samo vas dve srpske nacionalnosti. Uspele ste da žene iz raznih delova planete privučete ka srpskoj tradicionalnoj muzici. Kako?
To je jako zanimljiva priča. Mariju sam upoznala tokom svojih studija u Bostonu, dok je ona bila u Njujorku. Za svoju master tezu Marija je radila interesantan dokumentarac koji se fokusirao na kulturne, političke i istorijske aspekte srpske tradicionalne muzike koju su stvarale i izvodile isključivo žene. Tom prilikom sam čula potpuno novi repertoar srpske muzike, za koji nisam imala svest da postoji. Marija i ja smo maštale kako bi bilo lepo kada bi na promociji filma uživo nastupao ženski vokalni ansambl, a onda nedugo potom, dobila sam poziv da predstavim našu tradicionalnu muziku na jednom festivalu u Bostonu. Pozvala sam svoje koleginice sa Berklija sa kojima sam pevala u Balkanskom ansamblu tokom studija i za koje sam verovala da mogu brzo da savladaju tehniku i jezik. I taj projekat je iznedrio ROSU. Nakon toga, grupa je počela da raste i da se afirmiše, ljudi su nas sami kontaktirali jer su želeli da se priključe, organizovale smo audicije i primale nove članice. Do sada smo u ansamblu imale devojke iz Indije, Dubaija, Rusije, Amerike, Portorika, Dominikanske republike, Malezije, Italije, Grčke i Hrvatske. Prelepo je iznova biti svedok toga kako ljudi iz različitih podneblja mogu da se povežu i ujedine preko muzike.
Njujork se smatra mekom džeza i soula. Kakav je odnos Balkana prema ovakvoj vrsti muzike? Ima li prostora za muzičare i ljubitelje džeza?
Ne znam za Balkan, ali imam utisak da u Beogradu postoje pravi džez fanovi koji su kolekcionari ploča, znaju sve pesme sa albuma svojih jazz miljenika, i koji mogu i po neku temu ili solo da otpevuše. Njihov broj verovatno nije veliki, ali treba da imamo u vidu da smo mi mali narod i da procentualno gledano, jazz publika je malobrojna u bilo kojoj državi, čak i u SAD-u. Samo je velika razlika što Amerika broji 320 miliona ljudi, pa je i par procenata već ozbiljna tržišna niša. Imamo i zaista fantastične muzičare koji svakako zaslužuju svoje mesto na sceni, a smatram da su državne institucije itekako odgovorne da im to omoguće kao i da podrže kulturne organizacije i druge entuzijaste koji se trude da promene kulturnu klimu u zemlji.
Da li si optimista ili pesimista po pitanju muzičke scene u Srbiji?
Kada sam odlazila iz Srbije bila sam neverovatan pesimista po tom pitanju. Međutim, ove godine kada sam imala prilike da budem duže u Beogradu i zaista istražim i doživim muzičku scenu u Srbiji, bila sam pozitivno iznenađena. Ima dosta autorskih bendova i kantautora koji su originalni, iskreni, vešti, inovativni. Nazivam ih lotusima, koji upkos blatu, niču beli i čisti. Tako da kvalitetnih muzičara i muzike ima, samo je pitanje da im se pruži dovoljno medijske pažnje i prilika za razvoj karijere i publike. A po tom pitanju sam nažalost pesimistična i duboko se klanjam onima koji rade na tome da me razuvere.
Dva puta u jednoj godini imala si priliku da nastupaš na sceni Karnegi hola. Prvi put u sklopu grupe The Slavo-Rican Assembly, a drugi put sa svojom grupom ROSA. O čemu si razmišljala kada si prvi put kročila na scenu?
Hodnik koji vodi u bekstejdž Karnegijeve dvorane prepun je slika poznatih muzičara koji su tu nastupali – od Bili Holidej, Beni Gudmana, pa do Marije Kalas i Bitlsa. I dok hodaš tim hodnikom, osetiš kako ti raste ushićenje što će tvoja stopala biti na istom parketu, tvoj glas zvoniti na istoj bini, i što ćeš, možda, dotaći muzikom delić te aure koju su ti velikani tu ostavili.
The Slavo-Rican Assembly je zanimljiva grupa Jana Kusa koja spaja Portorikance i Balkance, ljude slovenskog porekla. Muziku karakterističnu za Balkan i slovensku folk kulturu povezali su sa karipskim zvukom. I tu vidimo taj trend internacionalne mešavine, kulturne razmene. Koja je ideja tog novog muzičkog poduhvata?
Jan Kus je saksofonista iz Slovenije koji već sedam godina živi i stvara u Njujorku. Sve je počelo od njegovog džez kvarteta gde su dvojica muzičara bili iz Portorika. Eksperimentisali su malo mešajući elemente obe kulture u njegovim aranžmanima, svirajući recimo Monkovu kompoziciju Rhythm A Ning kao rumbu u taktu 15/8. To se pokazalo kao jako interesantan i unikatan poduhvat, i Jan je produbio tu priču stvorivši The Slavo-Rican Assemby.
Kakva je bila situacija na drugom nastupu u Karnegi holu?
Definitno je bilo manje stresno, ali kako sam nastupala sa ROSOM ovog puta, bilo je opet nekako sveže iskustvo. To je sala sa najlepšom akustikom u kojoj sam bila i potpuno je bio jedistven i nezaboravan osećaj pevati akapela.
Baviš se i pedagoškim radom. Predavala si na Global Music institutu u Nju Delhiju. Šta ti više prija – stvaranje i predstavljanje sopstvene muzike ili muzičko podučavanje?
Jednako uživam i u jednoj i u drugoj ulozi. Često me studenti inspirišu – svojim pitanjima, interesovanjima, idejama.. i ja zajedno sa njima rastem, saznajem i napredujem. Kako je glas instrument od kog smo nerazdvojni, jako je povezan za, ne samo naše fizičko, već i emotivno i duševno telo. Tako da je proces rada na svom instrumentu jedan jako dubok proces otvaranja celokupnog bića i velika je odgovornost biti nekom mentor na tom putu, ali je isto jednako zanimljivo putovanje. Kao nekom ko ceo život beži od objektiva, nije mi lagodno da se eskponiram i dugo mi je trebalo da uopšte prevaziđem tremu od javnog nastupa, tako da negde osećam da mi uloga predavača prirodnije leži. Ali sa druge strane, taj poseban osećaj povezanosti sa muzikom, muzičarima i publikom tokom živog nastupa je neverovatno i neuporedivo poletan.
Tvoj album nosi naziv „Dreamer” čime poručuješ da si sanjar. Šta trenutno sanjaš i pokušavaš da pretvoriš u stvarnost?
Trenutno radim na pisanju nove muzike i tražim načine da obogatim žive nastupe korišćenjem pedala i efekata. Postoji nekoliko muzičara u Njujorku kojima se jako divim tako da sanjarim kako bi bilo lepo kada bi bili deo mog benda.
Blue Note Jazz Club je kulturna institucija kada je u pitanju džez muzika. Ovde nastupaju samo cenjena imena u tom miljeu. I ti si imala priliku da ovde nastupiš..
Zanimljivo je da do nastupa u ovom klubu, nikad ranije nisam imala prilike da tamo odem. Ali, kako mnogo volim Vest Vilidž, često bih prolazila pored Blue Note-a i sanjarila kako bi bilo kad bih tu nastupila. Tako da je to defitivno bila jedna od stvari na mojoj listi snova. Ono što me je negde, moram priznati, razočaralo je da je to maltene restoran, skoro svi gosti jedu dok traje koncert i to malo oduzima od atmosfere. Moj favorit kada su u pitanju legendarni džez klubovi je ipak Village Vanguard.
Da li su za pravi džez stvorene velike scene ili, pak, mali kafei?
Verujem da su za pravi džez stvorena mesta gde će ljudi sa uživanjem i fokusom da ga slušaju.
Foto: Eric Hercules
