Alice in WonderBand: „Umetnost treba i da leči. I publiku i izvođača“

Ana: U pitanju je igra rečima: i pesma grupe Smak „Daire“, koja je izuzetno popularna, a mi smo se plasirali u takmičenje „Ja imam talenat“, što je za nas značilo da su nas videle stotine hiljada ljudi u regionu; zatim Da i Re, kao žena i muškarac, likovi sa tim imenima, a pomalo i osobinama. Žena koja se zove Da (i koja prihvata i razume) i muškarac Re, kao kralj ili biće blisko božanstvu, bar u svom muzičkom izražavanju, pomalo mitološki. 

Marko: To je bila odskočna daska za našu karijeru i našu predstavu-koncert. Imali smo ozbiljan zadatak, da se pokažemo u najboljem svetlu u najgledanijoj emisiji u našem regionu i šire. Veoma sam zadovoljan našim plasmanom u tom takmičenju, jer stići do finala nije bilo lako, a i konkurencija je bila žestoka. Sve to nam je imponovalo i dalo snage da nastavimo dalje da radimo. 

Ana: Zanimljivo iskustvo: puno sam naučila. I vrlo zamorno; za osobu slobodnog duha, iscrpljujuće. Ali sam uživala u zadacima koje smo dobijali u svakom krugu i u radu sa ekipom, gde su pored rediteljke učestvovali i kostimografkinja Nataša Jovičić (Lutkart) i frizer Budislav Vlajkov (Beastic).

Marko: S obzirom da je u pitanju muzička predstava, prvo biramo pesme koje ćemo izvoditi. Zatim pravimo muzički aranžman za pesme i na kraju oživljavamo interpretaciju kroz rad sa režiserkom Višnjom Obradović na pokretu i likovima. Ovo može dovesti i do promene u muzičkom aranžmanu: jer je predstava živa, i ona raste i menja se s probama, a posebno sa izvođenjima.

Ana: Misao vodilja za repertoar pesama koje izvodimo u predstavi „Da i Re, telo kao instrument“ je bila da odaberemo pesme u kojima uživamo, koje volimo i da slušamo i da izvodimo. Tako je nastao prilično neobičan i raznovrstan repertoar koji teško da se može čuti na nekom drugom koncertu: Bitlsi, Princ, Smak, Ravel, tradicionalne pesme.

Ana: Naš smer u pozorištu je siromašno pozorište, a koncept „Telo kao instrument“ upravo tautološki usmerava u istom pravcu. Koristimo svoje telo i glas što maštovitije. Ima tu različitih motiva: pomalo pedagoški, izabrali smo da ispričamo jednu priču kroz muziku i lakoću, bez scenografije i rekvizita, da sviramo bez instrumenata. Svi se žale na tešku situaciju i u Srbiji i u svetu, posebno umetnici. Ipak, mislim da nam nisu potrebna velika materijalna sredstva da bi radili ono što volimo; mašta je suštinsko oruđe. I zbog toga možemo da napravimo mnogo od onog što bi većina nazvala ničim. Osim toga, nismo vezani ni za prostor: potrebna je samo dobra akustika. A kao neko ko se bavi muzikom, jer je Alice in WonderBand prvo bio bend, pa tek onda pozorišna trupa, poznajem muke nošenja klavijature, bubnjeva, mikrofona… Eto, nije nužno! (smeh)

Marko: Za sve je kriv Žika Todorović! (smeh) Učestvovali smo u takmičenju „Ja imam talenat“ prošle godine, a on je bio jedan od članova žirija. Na audiciji, pošto smo prošli u sledeći krug takmičenja, on je sugerisao da bi bilo zanimljivo da ubacimo neki instrument u nastup. Didžeridu sviram sigurno deset godina, pa sam predložio da iskoristimo njega, a on je zanimljiv i kao objekat na sceni. Za odabir numere „Jovano, Jovanke“ je „kriva“ rediteljka – tragali smo za pesmom koja je lepa, izvorna, ali i popularna i opštepoznata. Tako je nastala ova numera u našoj izvedbi, a posle toga smo je priključili predstavi, kao još jednu od tradicionalnih narodnih balkanskih pesama koje izvodimo. Instrument koji sviram na sceni sam napravio sam, po ugledu na australijske, od stabljike cveta agave, koju mi je prijatelj doneo iz Crne Gore.

Ana: Imali smo prilike da nastupamo u različitim prostorima u inostranstvu: igrali smo i u cirkusu u Milanu i u Musah teatru, vrhunskom alternativnom pozorištu u Minhenu, i na ulici… Moj utisak je da je publika u inostranstvu otvorena, kao i organizatori. 

Marko: Publika koja dođe na naš nastup uvek bude oduševljena i prijatno iznenađena onim što čuje i vidi, kako u inostranstvu tako i u Srbiji. 

Ana: O fizičkom teatru se ne zna puno u Srbiji, ali u svetu da. Mi smo velik deo svog obrazovanja i iskustva stekli na radionicama stranih umetnika (Matilde Havier Sirija, Stefano Te, Natsuko Kono, Đanluka Barbadori, Žaklin Vesthed, Žan Menigo, Andrea Siter, Joko Higaši, itd.), gde smo imali prilike da učimo o fizičkom teatru, buto plesu, savremenom plesu, cirkusu, tehnikama koje je koristio Jirži Grotovski, i samim tim se bavimo i neverbalnim savremenim pozorištem, koje koristi drugi jezik od klasičnog teatra da bi iskazalo svoje viđenje stvarnosti. Marko i ja smo muzičari po vokaciji; pozorište smo voleli i eksperimentisali i pre, ali tek od 2011. smo počeli da se profesionalno bavimo njime.

Ana: Duga priča. Prvo smo bili muzički bend, sa nekoliko prijatelja, pa smo jedno vreme Marko i ja činili postavu, kad smo nastupali na festivalu Exit. Zatim smo počeli sa projektom „Poetski teatar“, u saradnji sa Ivanom Pravdićem, dramaturgom, koji je bio i izvođač. „Poetski teatar“ je postojao od 2011. do 2016. godine, jedno vreme pod okriljem književne redakcije Kulturnog centra Novog Sada i njenog urednika Nedeljka Mamule. U to vreme, 2015. godine, smo se upoznali sa tehnikom telesnih perkusija (body percussion) i počeli prvo da radimo pevačke i perkusionističke aranžmane za različite pesme, a zatim i da, u saradnji sa Višnjom Obradović, u svakoj pesmi nalazimo drugačiju priču. 

Marko: Da, držimo radionice za svu decu i odrasle, te kroz igru i smeh upoznajemo polaznike sa tehnikom body percussion i vokalnom tehnikom, koju smo nazvali „Telo kao instrument“ jer koristimo samo telo i tako pravimo muziku. Kroz zanimljive teatarske igre ljudi se povezuju u grupu koja diše i radi zajedno, kao jedna osoba ili kao orkestar u kojem svako ima neku ulogu, ali je i dalje deo cele muzičke slike. Povezujemo pokret u prostoru, dok sviramo neki ritmički „patern“ po svom telu i koristimo glas za pevanje ili izgovaranje pojedinih reči. 

Ana: Naša deca, Vid (19) i Alisa (17) su u odrasla pod uticajem i jednog i drugog, i prirode i (naše) umetnosti. Oboje su završili muzičku školu, Alisa nižu, a Vid srednju, sviraju klavir, pevaju u horu. Glumili su od malih nogu u dečijoj predstavi „Alisa u Zemlji čuda“ i predstavama Poetskog teatra – i jedno i drugo su projekti čiji smo ko-autori. 

Uticaj prirode se više odražava u životima, svakodnevnim navikama, radu u prirodi, šetnji, u voćnjaku ili bašti. Deca su kroz odrastanje puno pešačila i vozila bicikl: to im je, po lepom vremenu, osnovni način odlaska u školu ili grad. Živeći u prirodi dobijaš dragocen dar tišine; ili, bolje rečeno, jednog suptilnijeg zvučnog tepiha nego u gradu. I učiš puno o jednostavnosti, o lepoti jednostavnog; takođe, o među-uslovljenosti i suživotu sa svetom oko sebe. Živeti u prirodi je često borba, od najjednostavnijih pojava: buba, glodara, vode koje negde ima previše, a na drugom mestu premalo. Takođe, učiš se odgovornosti i upornosti, jer nema neke gradske službe koja će rešiti svakodnevne probleme, već smo uvek upućeni jedni na druge – i na same sebe.

Marko: Umetnost, pa, sve je umetnost. Ceo život je umetnost. Umetnost nije samo nešto što se gleda u pozorištu, galerijama ili nekim drugim institucijama. Umetnost je moralno načelo, odgovornost svakog čoveka za život koji je dobio na dar i sa njim treba da bude u skladu na svim nivoima. To je umetnost!

Ana: Umetnost je most između mene i drugih, jezik kojim se izražavam da iskažem svoje biće. Pevanje je moj instrument u velikoj meri, a telo sledi glas i njegovu energiju. Pokreti koje činim izlaze iz priče vezane za pesmu, uvek u odnosu na mog partnera, i, naravno, na publiku. Ta razmena energije je umetnost, jer je pozorište uvek neka vrsta rituala pročišćenja, a upravo to se dešava na dobrom koncertu i predstavi: izađemo dodirnuti i dotaknuti nečijom energijom. Umetnost treba i da leči. I publiku i izvođača.

Marko: Za sada imamo ugovorene nastupe u raznim gradovima u Srbiji, a u maju putujemo u Hamburg na Body Rhythm Hamburg, festival telesnih perkusionista, gde ćemo imati prilike da učestvujemo u radionicama svetskih majstora i priliku da pokažemo šta to mi znamo na „Otvorenoj sceni“.