Žamor ljudi pruža nam dobrodošlicu u “Passengers baru” na Dorćolu gde je u toku izložba “Apocalypse” mlade umetnice Ane Bogdanović. Išarana bojama po telu, kao da je upravo izašla iz ateljea, Ana sa osmehom otvara još jednu svoju samostalnu izložbu. Za Kulturni kišobran otkriva zašto je odlučila da slike izloži baš u kafiću, kao i zašto je izložbu nazvala baš “Apocalypse”. Intervjuisala Miljana Miletić.
KK: Odlučila si da imaš izložbu u kafiću. Zbog čega? I šta za tebe znači ova izložba?
AB: U protekloj godini imala sam tri samostalne izložbe po prestižnim umetničkim galerijama, a ovog puta sam odlučila da u susret letu to bude Art Music show. Fantastični spoj muzike i umetnosti se desio u prelepoj atmosferi “Passengers bara” u srcu Dorćola, koji je poklonio zidove prostora na dar mladim umetnicima. Mislim da je mnogo bitnije da slavimo i uzdižemo umetnost otkrivajući je u drugačijem konceptu – slobode – što po meni i sama umetnost predstavlja.
KK: Izložba se zove „Apocalypse“? Zašto si se odlučila baš za taj naziv?
AB: Nova izložba serije slika nosi naziv “Apocalypse” po nazivu glavne slike koja je predstavlja (dimenzija 2m x 1,2m). Slika “Apocalypse” je dobila naziv kao odgovor na period u kome je nastala – doba korona virusa koji je delovao kao smak sveta iliti “apokalipsa”. Period izolacije sam provodila u mom ateljeu gde sam odgovorila na kovid19 koji je uzimao život nemilosrdno širom planete tako što sam skupljala otpadni materijal – kamenje, drvene daske, jutu, kanape, pesak – i tehnikom mixmedia kreirala umetničko delo, a ono samo po sebi predstavlja živu energiju – kreaciju.
KK: Postoji li neka tehnika kojom posebno voliš da slikaš?
AB: Mixmedia je tehnika za koju se najradije odlučujem. Volim da slikam i uljem, kao i samo akrilnim bojama. Ali, kroz mixmediu lako budim dozu mističnosti gradeći reljef slike, a samim tim i nagon posmatrača da se zapita šta tačno za njega ta apstraktna slika predstavlja.
KK: Učila si slikarstvo u Njujorku? Kako sada gledaš na to iskustvo?
AB: Imala sam veliku čast da se obučavam u radionicama velikih slikara u Njujorku i u Beogradu. Na njujorško iskustvo gledam kao na nešto posebno. Usadili su u mene taj dar da ne razdvajam umetnost od samoga života. S obzirom da se bavim apstraktnim ekspresionizmom koji je nastao upravo u Njujorku, zaista smatram da sam imala veliko zadovoljstvo da baš u tom gradu razvijem prve umetničke impulse koje rado prenosim na platno.
KK: Imaš li uzora?
AB: Imam, to je naš veliki srpski slikar, Miodrag Elezović MIJO. Njujoršku slikarsku edukaciju sam nastavila u Mijovom ateljeu koji pored znatnog slikarskog znanja svojim učenicima prenosi i ljubav prema životu i sebi. A ona je osnov svega.
KK: Zašto baš slikarstvo?
AB: Smatram da je umetnost transformacija duha u nesto opipljivo, čija energija biva otkrivena u oku posmatrača. Nanoseći guste namaze boje živim pokretima na različite dimenzije platna otkrila sam značajnost samog procesa stvaranja, kao i krajnjeg ishoda – umetničkog dela. Kroz slikanje prenosim emocije na platno i uživam da upravo na taj način uspostavjam kontakt sa publikom. Ta konekcija je upravo nešto što me insipiriše iznova i iznova. Drago mi je što često čujem da moje slike ne ostavljaju nikoga ravnodušnim.
KK: Da li ti je neka izložba koju si imala posebno draga?
AB: “Apocalypse” mi je do sada najdraža izložba jer je izašla iz stroge forme “slikarskih galerijskih izložbi” uspevajući da probudi posebnu energiju svih prisutnih – radost, zahvalnost, uživanje i slavljenje umetnosti. Postoji li veća čast nego biti delić toga?
Foto: Miljana Miletić/Kulturni kišobran
