Holivudska zvezda Meril Strip svoju karijeru nije gradila na skandalima, o privatnom životu malo je pričala, a već godinama živi daleko od Holivuda, na ranču u Konektikatu gde uzgaja organsku hranu.

Meri Luiz Strip je rođena 22. juna 1949. godine u Samitu, u državi Nju Džersi. Odrastala je uz oca, apotekara Harija Vilijama Stripa, majku Meri, likovnog urednika i dva mlađa brata, Dena i Harija. Pradeda njenog oca doselio se u Sjedinjene Američke Države iz Nemačke i odmah promenio svoje prezime Štreb u Strip. Potomci njene majke poreklom su iz Pensilvanije i sa Roud Ajlanda.

Roditelji su svoju decu odgajali prilično konzervativno zbog čega je pohađala versku školu „Bernardsˮ. Glumu je diplomirala 1971. na koledžu „Vasarˮ. Nekoliko godina kasnije magistrirala je umetnost na Univerzitetu „Jejlˮ gde je dobila i prve uloge: glumila je Helenu u predstavi „San letnje noćiˮ, a potom osamdesetogodišnju nepokretnu ženu u kolicima.

Glumačku karijeru započela je u pozorištu, u predstavama „Henri Petiˮ, „Ukroćena goropadˮ, „Mera za meruˮ, a zaigrala je i na Brodveju u komediji „Srećan krajˮ. Godine 1976. počela je da se interesuje za film pa se prijavila na audiciju za blokbaster „King Kongˮ. Kada ju je ugledao, reditelj filma je na italijanskom rekao „Zašto si mi doveo ovu ružnu devojku?ˮ Međutim, ona ga je razumela, duboko udahnula i odgovorila „Žao mi je što smatrate da nisam dovoljno lepa da bih igrala u vašem filmu. Ali, vaše mišljenje je tek jedno u moru sastavljenom od milion drugih mišljenja, i zato ću potražiti neke prijatnije plime.”

Vrata filmskog sveta otvorio joj je reditelj Fred Zineman dodelivši joj malu, ali za nju značajnu, prvu ulogu u drami „Džulijaˮ.

Svog verenika Džona Kazalea upoznala je u predstavi „Mera za meruˮ. Ona je imala 27 godina, a on 14 godina više. Dramaturg Izrael Horovic o njihovoj zaljubljenosti rekao je „Bilo ih je prijatno gledati jer su bili zabavni, oboje. Bili su divni, ali pomalo čudni.ˮ

Živeli su u Njujorku kada su mu lekari dijagnostikovali rak pluća. Pošto mu je postavljena dijagnoza dobio je ulogu u filmu „Lovac na jeleneˮ. Prihvatila je sporednu ulogu u tom filmu kako bi bila pored njega. Krili su njegovo zdravstveno stanje, a na lečenja ga je vodio Al Paćino koji je verovao da će mu biti bolje.

Imali su finansijskih poteškoća, Kazal je i dalje išao na skupa lečenja, pa je prihvatila ulogu mini seriji „Holokaustˮ zbog koje je boravila dva i po meseca u Austriji. Kada se vratila u Ameriku Kazal je bio u najgoroj fazi bolesti, rak je metastazirao po celom telu. Preminuo je 12. marta 1978. godine u bolnici. Kada je lekar Meril saopštio da je Kazal izdahnuo, ona je udarila pesnicom u njegove grudi i oživela ga na trenutak, taman toliko da joj kaže „U redu je, Merilˮ.

„On nije bio poput drugih ljudi koje sam poznavala. Bio je specifičan, human, radoznao, saosećajanˮ, rekla je Stripova u jednom intervjuu posle njegove smrti i dodala da je jedino rad mogao da olakša bol koju je tada osećala zbog gubitka voljene osobe.

Za sporednu ulogu u filmu „Lovac na jeleneˮ dobila je pohvale za glumu, kao i nominacije za nagrade BAFTA, Zlatni globus i Oskar u kategoriji najbolje sporedne uloge. Nakon toga, karijera joj je krenula uzlaznom putanjom. Prihvatila je uloge u filmu „Zavođenje Džoa Tinanaˮ i u predstavi „Ukroćena goropadˮ.

Patnju zbog smrti svog verenika je prevazišla zahvaljujući ljubavi vajara Dona Gamera koga je upoznala šest meseci nakon Kazalove smrti. Venčali su se na intimnoj ceremoniji u domu njenih roditelja u Konektikatu. Imaju četvoro dece: sina Henrija Volfa i tri ćerke Grejs Džejn, Meri Vilu i Luisu Džejkobson. Sva četiri puta porodila se kod kuće umesto u bolnici. Jednom je rekla „Neki ljudi ludi su za religijom, drugi za poslom, pojedini za slavom ili materijalnim dobrima, a ja sam uvek bila luda samo za osnivanjem porodice. Oduvek sam težila da pronađem pravog čoveka s kojim ću osnovati tako svetu zajednicu. Nikad nisam mogla da zamislim da živim sama.ˮ

Pažljivo je birala i bira uloge, a sa svakom novom pokazuje svoj raskošni talenat. Devetnaest puta je bila u trci za Oskara, a tri puta našao se u njenim rukama. Prvog je dobila 1979. za sporednu ulogu u filmu „Kramer protiv Krameraˮ, ulogu žene koja između porodice i karijere bira karijeru. Godine 1982. osvojila je drugog Oskara, ali prvog za glavnu ulogu u drami „Sofijin izborˮ. Lik Sofi Zavistovski bio je nuđen Ursuli Andres, ali je Stripova molila reditelja Alana Pakulu da joj dodeli ulogu mlade Poljakinje koja je u Drugom svetskom ratu preživela genocid. Treći Oskar joj je pripao nakon tumačenja Margaret Tačer u filmu „Čelična damaˮ.

Svet je osvajala svakom novom ulogom, a na filmu ih je bilo preko četrdeset. Neki od njih su „Žena francuskog poručnikaˮ, „Moja afrikaˮ, „Čelični korovˮ, „Mostovi okruga Medisonˮ, „Đavo nosi Praduˮ, „Mamma Miaˮ. Osim tri Oskara, dobitnica je dva Emija za najbolju glumicu u seriji, osam Zlatnih globusa za koji je dvadeset sedam puta bila nominovana. Ima svoju zvezdu na Bulevaru slavnih, Nagradu za životno delo Američkog filmskog instituta, kao i počasnu filmsku nagradu Cezar, koju dodeljuje francuska Akademija filmske umetnosti.

Godine 2016. dobila je nagradu „Sesil B. Demilˮ za životni doprinos filmskoj industriji, a nagrada joj je uručena na svečanosti dodele „Zlatnog globusaˮ u januaru 2017.

Napunila je 70 godina, a reditelji je i dalje traže. „Nije lako opstati u šou-biznisu, gde je starosna diskriminacija veoma izražena. Imam šezdeset šest godina i četvoro dece, lepu karijeru i divan porodični život, ali za razliku od mnogih mlađih koleginica, mogu da se pohvalim da za mene još uvek ima dobrih poslovnih ponuda. Danas mladi neće da uče, misle da je dovoljno što su stigli do filmskog studija. Kad shvate da čovek mora da uči dok je živ, obično bude kasnoˮ, rekla je Meril pre nekoliko godina.

Izjavila je da smatra da današnje društvo umanjuje vrednost starijih žena i da se svi fokusiraju samo na izgled. Vatreni je borac za jednakost polova što je pokazala ulogom u filmu „Sufražetkinjaˮ, ali i brojnim izjavama. „Najveća lekcija koju sam naučila tokom karijere jeste da treba pitati ljude koliko zarađuju. Zato što muškarci zarađuju više od vas. I to je dobro znati. Nije vam dozvoljeno da to pitate. Ali dobro je da pitateˮ, smatra Meril.

Smisao života objasnila je ovako: „Onaj ko je zadovoljan sobom ne upoređuje se s drugima. Onaj ko se ne upoređuje s drugima nije zavidan. Onaj ko nije zavidan, nije ogorčen. Onaj ko nije ogorčen je srećan. Onaj ko je srećan znaće da usreći još nekoga. Onaj ko sebe i još nekoga pored sebe usrećuje, otkrio je smisao života, ne tražeći ga.ˮ

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Foto: Youtube/Printscreen/Oscars

The post Meril Strip – živa legenda filmske umetnosti appeared first on Kulturni kišobran.

Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Važi za jednog od najpoznatijih naučnika i pronalazača svih vremena. Autor je više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega 112 u oblasti elektrotehnike. Njegovi pronalasci kao što su polifazni sistem, obrtno magnetno polje, Teslin transformator i mnogi drugi izumi veoma su značajni kako za fiziku tako i za obavljanje različitih radnih zadataka.

Rođen je 10. jula 1856. godine u ličkom selu Smiljan. Teslin otac Milutin je bio pravoslavni sveštenik, a majka Georgina (Đuka) domaćica. Imao je tri sestre: Angelinu (Jelenu), Milku i Maricu. Stariji brat Dane poginuo je kada mu je bilo 14 godina. Teslina majka je bila veoma talentovana i kreativna žena zbog čega se smatra da je od nje nasledio svoj talenat. „On će biti dete oluje. Ne, biće dete svetlostiˮ, rekla je majka na njegovom rođenju jer je bila oluja kada se rodio.

Tokom školovanja na Višoj tehničkoj školi u Gracu, Tesla je ulagao više truda nego što je bilo potrebno za savladavanje predmeta. Želeo je da uveri oca da nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koja je dobijao u svedočanstvima, njegov otac nije pokazivao zainteresovanost za sinovljeve uspehe. „To je skoro ubilo moju ambiciju. Kasnije, kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta ukoliko ne želi da nastradam od prekomernog radaˮ, pisao je Tesla jednom prilikom.

Godine 1880. otputovao je u Prag sa željom da završi jedan od fakulteta. Međutim, zaposlio se u Budimpešti gde se gradila prva telefonska centrala. Instalacije je vršila evropska filijala američke firme čije se predstavništvo nalazilo u Parizu. Tu je teorijski rešio problem obrtnog magnetnog polja i u mislima je konstruisao svoj indukcioni motor.

U Pariz je prešao 1882. gde je dobio mesto u Edisonovom Kontinentalnom društvu, a onda je poželeo da okuša sreću u „zemlji zlatnih obećanjaˮ kako je nazivao Ameriku. Na preporuku njegovog pretpostavljenog Bečelora, inače Edisonovog prijatelja, dobio je zaposlenje u Edisonovoj kompaniji u Americi. U preporuci je pisalo „Poznajem dva velika čoveka: jedan ste Vi, a drugi je ovaj mladi čovek kojeg Vam preporučujem.ˮ

Tesla je u svojoj autobiografiji napisao da je susret s Edisonom bio značajan događaj u njegovom životu. „Zadivio me je taj izuzetan čovek koji je tako mnogo postigao, bez pravovremenog obrazovanja i naučnog iskustva. Ja sam učio desetine jezika, proučavao književnost i umetnost, a najbolje godine svoga života proveo sam po bibliotekama, čitajući sve što bi mi došlo do ruke, od Njutnovih „Principaˮ do romana Pola de Koka i osetio sam da sam uludo protraćio najveći deo svoga života. Međutim, ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam mogao da uradim. U periodu od nekoliko nedelja, zadobio sam Edisonovo poverenje.ˮ

Ipak, njihova saradnja nije dugo trajala. Već naredne godine Tesla je napustio Edisona. Poznat je sukob između njih dvojice nazvan „Rat strujaˮ. Edison je promovisao jednosmernu struju za prenos električne energije, a Tesla je zagovarao naizmeničnu struju koju je smatrao efikasnijom. Kako bi pokazao da je jednosmerna struja bezbednija od sistema naizmenične struje, Edison je koristio naizmeničnu struju za pogubljenje životinja, uglavnom mačaka i pasa lutalica. Sa istom idejom, zajedno sa svojim zaposlenima, napravio je prvu električnu stolicu za državu Njujork. Ipak, Edisonovu jednosmernu struju zamenila je Teslina naizmenična struja jer je bila jeftinija. Tako je Tesla privukao strane investitore uz čiju pomoć je osnovao svoju kompaniju „Tesla električno osvetljenje i proizvodnjaˮ (Tesla Electric Light & Manufacturing).

Godine 1888. počeo je rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanijaˮ, jedno od najvećih svetskih industrijskih preduzeća koje je podignuto pomoću Teslinih izuma. Vestinghaus je Tesli ponudio 40 000 dolara godišnje da radi isključivo za njega. Tesla je to odbio uz obrazloženje „Čim bih zavisio od nekoga, prestale bi ideje da se rađaju, ovako padaju – kao Nijagara.ˮ

Iscrpan dnevnik koji je vodio tokom 1899. i 1900. godine otkriva mnogo o istraživanjima kojima se bavio. Imao je nameru da iskoristi gornje slojeve zemljine kugle kako bi energiju sa jednog kraja sveta preneo na drugi. Neka svoja otkrića opisao je u eseju „Problem povećanja ljudske energijeˮ koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta. Usledile su godine u kojima je radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Najveće američko odlikovanje u oblasti tehnike „Edisonova medaljaˮ dodeljeno mu je 1917. godine. Dve godine kasnije Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu „Electrical Experimenterˮ.

Poslednjih godina života imao je brojne finansijske probleme. Nekako je opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo 1937, a iste godine je doživeo i saobraćajnu nesreću – udario ga je taksi dok je prelazio ulicu. U poznim godinama svog života retko se pojavljivao u javnosti. Izuzetak je bila poseta kralja Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu 1942. godine.

Umro je od srčanog udara 7. januara 1943. godine u Njujorku. Njegova porodica zalagala se za povratak njegovih dokumenata i ličnih stvari iz Amerike i oni se čuvaju u Beogradu, u muzeju koji je posvećen genijalnom pronalazaču. Muzej Nikole Tesle se nalazi u Krunskoj 51, a osnovan je 1952. godine. U njemu se čuvaju Teslini pronalasci, slike, pisma, urna.

Teslinom liku i delu počast su ukazale i brojne intitucije u Srbiji, te njegovo ime između ostalog nose i Elektrotehnički institut, Elektrotehnička škola i aerodrom u Beogradu, Termoelektrana u Obrenovcu, Univerzitetska biblioteka u Nišu, a  ispred Elektotehničkog fakulteta u Beogradu kao čuvar danonoćno sedi bronzani Tesla.

„Dužnost mi je da  vam priznam da se ne obazirem na počasti, jer sam stvoren da nemam osećaja za slavu, počast i materijalno blago. Jedina mi je želja ostaviti nezaboravne poruke budućim vekovima.ˮ

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Wikimedia Commons

The post Nikola Tesla – čovek koji je izumeo dvadeseti vek appeared first on Kulturni kišobran.

„Prošla sam put od svetice do kurve i nazad opet do svetice, i sve to u jednom životuˮ, rekla je Ingrid nakon burnih godina. Njen život obeležila je uspešna glumačka karijera, potvrđena osvajanjem tri Oskara, ali i brojni skandali iz privatnog života, kao i borba sa opakom bolešću.  

Rođena je 29. avgusta 1915. u Stokholmu, Švedska. Odrastala je bez majke koju je izgubila kada je imala tri godine, a u trinaestoj godini života ostala je i bez oca. Počela je da živi sa tetkom koja je nakon šest meseci umrla, pa je odrasla kod druge tetke i teče zajedno sa njihovo petoro dece. Uprkos njihovom protivljenju Ingrid u svojoj sedamnaestoj godini odlazi u Kraljevsko dramsko pozorište u Stokholmu, ali nakon godinu dana ga i napušta zbog angažmana u švedskom filmskom studiju. Od svoje 18. godine postaje nezavisna i počinje da radi  i zarađuje snimanjem filmova. Snimila je desetak filmova u Švedskoj i jedan u Nemačkoj, a onda je usledio poziv Dejvida O. Selznika i karta za Holivud. Holivudski producent želeo je englesku verziju njenog švedskog filma „Intermecoˮ  iz 1936. godine i tri godine kasnije film je prikazan na velikom platnu. Film je ostvario veliki uspeh. Njeno samopouzdanje, prirodni izgled s malo šminke, visina, sa svojih metar i 75 svojevremeno je važila za jednu od najviših glumica, znanje pet jezika učinili su je zvezdom. Odlučila je da se preseli u Holivud a kasnije je objasnila zašto. „Srećna sam što sam rođena u Švedskoj, teško sam se školovala, bar je tako bilo u moje vreme. Ali nisam mogla tamo da živim, čak i kada sam bila u dvadesetim. Švedska je suviše daleko od ostatka sveta kada je mentalitet ljudi u pitanju. Tu se osećate ograničeni, kao na ostrvu.ˮ

Godine 1942. u filmu „Kazablankaˮ pored Hamfrija Bogarta zaigrala je ulogu koja joj je obeležila karijeru, ulogu Ilze Lund. I sama je toga bila svesna kada je rekla „Snimila sam mnogo značajnih filmova, ali svi žele da pričaju samo o jednom, naravno o onom sa Bogartom. Poljubila sam ga, ali zapravo ga nikada nisam upoznala. Poljubac je divan trik ljudske prirode da zaustavi govor onda kad reči postanu suvišne.ˮ

Četrdesetih godina zaradila je nominaciju za Oskara za ulogu Marije u adaptaciji Hemingvejevog romana „Za kim zvona zvoneˮ, nominaciju i Oskara za najbolju glumicu u filmu „Plinsko svetloˮ, nominacije za ulogu monahinje u filmu „Zvona Svete Marijeˮ i ulogu Jovanke Orleanke u istoimenom filmu. U svojim filmskim ostvarenjima želeo ju je i Alfred Hičkok, pa je dobila uloge u njegovim filmovima „Začaranaˮ, „Ozloglašenaˮ i „U znaku jarcaˮ. Nastupala je i u pozorištu u predstavama „Liliomˮ, „Anna Christieˮ i „Joan of Lorraineˮ.

Osim uspeha na poslovnom planu, uspeh i sreća pratili su je i u privatnom životu. Sa dvadeset i jednom godinom, 10. jula 1937. godine, udala se za Šveđanina Petera Lindstroma, zubara a kasnije i neurohiruga. Godinu dana kasnije dobili su ćerku Piju.

Bračna idila potrajala je do 1949. Te godine je na snimanju filma „Stromboliˮ upoznala italijanskog reditelja, čijim filmovima se divila, Roberta Roselinija. Samo godinu dana ranije mu je pisala.  „Ako vam treba švedska glumica koja na italijanskom zna samo da kaže „ti amoˮ, spremna sam da dođem i snimim film sa vama.ˮ

Došla je i na snimanju filma zatrudnela s njim. Oboje su bili u braku. Napustila je Holivud, svog muža i ćerku, i preselila se u Italiju. Javnost ju je zbog toga osuđivala, u nekim američkim gradovima njeni filmovi su bili zabranjeni, a osam godina joj je bilo zabranjeno da vidi svoju ćerku Piju.

Ingrid i Robert su se razveli od svojih supružnika, potom venčali i imali troje dece, sina Roberta i bliznakinje Izotu i Izabelu. Uprkos tome što su se izborili sa kritikom javnosti, 1957. godine kada su bliznakinje napunile pet godina, oni su se razveli. „Šveđani i Italijani ne mogu zajednoˮ, pravdala se Ingrid.

Tokom života u Italiji snimila je nekoliko filmova. Javnost je još uvek osuđivala njen privatan život, a američki voditelj je u svojoj emisiji „The Ed Sullivan Showˮ čak upitao publiku treba li joj oprostiti.

Čini se da joj je publika oprostila jer je ostvarila trijumfalan povratak sa filmom „Anastazijaˮ za kojeg osvaja Oskara. Kako još uvek nije bila spremna da se vrati u Holivud, njen prijatelj Keri Grant primio je Oskara u njeno ime.

Publika ju je ponovo cenila pa se u Holivud vratila 1958. godine i nastavila je da glumi u američkim i evropskim filmovima, televizijskim dramama i pozorištu. Treći i poslednji put udala se 1958. godine za švedskog producenta Larsa Šmidta. Rastali su se posle 17 godina.

Trećeg i poslednjeg Oskara osvojila je za sporednu ulogu u filmu „Ubistvo u Orijent Ekspresuˮ. Prilikom preuzimanja nagrade održala je govor koji je završila rečima „Molim te, oprosti mi, Valentina. Nisam htela.ˮ Smatrala je da nagrada pripada italijanskoj glumici Valentini Korteze za ulogu u filmu „Dan za noćˮ.

Svoj poslednji film „Jesenja sonataˮ snimila je u Norveškoj 1978. godine. Ulogu pijanistkinje koja se vraća u Švedsku kako bi posetila svoju zanemarenu ćerku smatraju njenom najboljom ulogom. Za ovu ulogu dobila je sedmu nominaciju za Oskara.

Za života je osim Oskara, tri puta dobila nagradu „Zlatni globusˮ, BAFTA nagradu, EMI, kao i francusko filmsko priznanje „Cezarˮ, počasnu nagradu za životno delo. Posthumno je nagrađena Emijem za najbolju glumicu u mini-seriji „Žena zvana Goldaˮ, o izraelskoj premijerki Goldi Meir.

„Imala sam mnogo trenutaka sreće, ali i mnogo tuge, i uvek sam umela da sačuvam radost i da brinem o sebi. Radila sam, zarađivala, i bila nezavisna od osamnaeste godine, nisam htela da pravim kompromise ni u ljubavi, ni u profesiji. Sve što mi se događalo doživljavala sam vrlo emotivno, srce mi je bilo jedini putokaz, smatrala sam da sve mogu da izdržim. Pored snage, uvek sam imala i osećaj krivice. Čitavog svog života. Ali, ne žalim za stvarima koje sam uradila, samo za onim koje nisamˮ, rekla je Ingrid Bergman u jednom od svojih poslednjih intervjua.

Iza sebe je ostavila brojne filmove, ali i autobiografsku knjigu „Ingrid Bergman: Moja pričaˮ. Nakon duge borbe sa rakom dojke umrla je na dan svog 67. rođendana, 29. avgusta 1982. godine u Londonu.

Na kraju, od nje se opraštamo onako kako je tražila. Uz stihove „You must remember this, A kiss is still a kiss, A sigh is just a sigh, The fundamental things apply, As time goes by…ˮ

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Wikimedia Commons

The post Ingrid Bergman – sonata jedne Šveđanke appeared first on Kulturni kišobran.

„Uloga domaćice i majke predstavlja najveći i najteži posao na svetu, ali ako te to ne interesuje, nemoj da se upuštaš u tako nešto. Ja bih bila loša majka i zato nikada nisam želela da imam decuˮ, govorila je Ketrin Hepbern. I baš zbog toga decu nije ni imala. Nije pripadala kalupu porodične žene. Udala se samo jednom, nakon čega je započela 27 godina dugu ljubavnu vezu sa oženjenim muškarcem, glumačkom legendom Spenserom Trejsijem.

Ketrin Hoton Hepbern je rođena 12. maja 1907. godine u Hartfordu, Konektikat. Bila je smelog duha jer je odrasla u porodici liberalnih shvatanja. Njeni roditelji, Tomas i Ketrin, podsticali su svoju decu, dvojicu sinova i tri ćerke, da slobodno razgovaraju o svim temama pa i o seksu. „Mnogi su nas prezirali jer smo o svemu otvoreno razgovarali, ali uživali smo u tomeˮ, rekla je Hepbernova o svojoj porodici. Njen otac, urolog, govorio im je o polnim bolestima, dok je majka, borac za ženska prava, vodila Ketrin na proteste. Ljubav prema filmu iskazivala je svake subote gledajući projekcije u bioskopima, a potom izvodeći predstave za komšije koje je naplaćivala pedeset centi. Svu zaradu slala je Navaho Indijancima.

U aprilu 1921. godine Ketrin je pronašla starijeg brata Toma obešenog na potkrovlju. Postala je depresivna, a mnogo godina kasnije Tomov rođendan slavila je kao svoj. Oblačila se i šišala kao dečak, i tražila da je zovu Džimi.

Školovala se na koledžu Kingsvud-Oksford odakle je, kako se pričalo, izbačena zbog pušenja i kršenja pravila. Potom je upisala glumu na Birn Mor koledžu. Početak njene karijere bio je prilično neuspešan. Započela ju je manjim ulogama u lokalnim pozorištima. Producent Edvin Nof angažovao ju je u svom pozorištu za nekoliko sporednih uloga. Prvu glavnu ulogu imala je u predstavi „Caricaˮ, potom u predstavi „Veliki ribnjakˮ na čiju premijeru je zakasnila, a onda zaboravljala tekst, spoticala se i govorila nerazumljivo. Dobila je otkaz ali je nastavila da radi kao zamena za druge glumice.

Godine 1928. završila je istoriju i filozofiju i debitovala na Brodveju. Iste godine se udaje za kolegu sa fakulteta Ladloua Smita i napušta glumu, ali samo na kratko. Shvativši koliko joj pozorište nedostaje vraća se na njegove daske ulogom u predstavi „Praznikˮ. Međutim, koliko god njena ljubav prema glumi bila velika, nisu joj cvetale ruže. Čak je unajmila privatnog profesora glume, ali joj to nije pomoglo da se dopadne režiserima, dramaturzima, a ni kritičarima i publici. Često je dobijala otkaz, predstave su bile otkazivane zbog slabog interesovanja publike. Nakon audicije za predstavu „Umetnost i gospođa Botlˮ dramaturg je rekao „Izgleda uplašeno, držanje joj je očajno, a nema ni talenta.ˮ Ipak je ulogu dobila jer nijedna glumica nije odgovarala zahtevima dramaturga.

Kada je trebalo da zaigra sa Leslijem Hauardom u predstavi „Životinjsko carstvoˮ, on je zahtevao da joj daju otkaz. To joj je poljuljalo samopouzdanje, ali vrata Holivuda konačno su joj se otvorila ulogom amazonske princeze Antiope u predstavi „Suprug ratniceˮ. Počeli su da je prepoznaju kao mladu glumicu koja je „ušla na pozornicu skočivši preko stepenica, noseći velikog jelena na ramenimaˮ.

Njena prva filmska uloga, za koju je dobila traženi honorar od 1.500 dolara nedeljno, bila je u filmu „A Bill Of Divorcementˮ. Na audiciji za ulogu glumila je segment iz predstave „Praznikˮ. Režiser filma Džorž Kjukor bio je oduševljen „Nikada nikoga nisam video poput tog čudnog stvorenja.ˮ Njegovo oduševljenje delili su i holivudski filmski kritičari.

Prvog Oskara za najbolju glavnu glumicu dobila je 1933. za ulogu u filmu „Ladoležˮ. Ta uloga joj nije bila namenjena, ali je ona molila producenta da joj dodeli lik slavoljubive i ekscentrične mlade glumice Iv Lavlejs.

Filmska karijera Ketrin Hepbern, baš kao i pozorišna, u početku je bila neuspešna. Brojni filmovi u kojima je glumila proglašeni su promašajima, poput „Prznicaˮ, „The Little Ministerˮ, „Break of Heartsˮ, „Silvija Skarletˮ, „Meri od Škotskeˮ, „A Woman Rebelsˮ, „Quality Streetˮ. Uprkos promašajima, 1935. nominovana je za Oskara za najbolju glavnu glumicu u filmu „Alisa Adamsˮ. Ipak, našla se na listi najnepoželjnijih glumaca, tzv. otrova za blagajne. Donekle i sama svesna promašenih filmova, kasnije je priznala da je ceo život na zidu, kao kaznu, držala poster filma „Przniceˮ u kojem je glumila neuku seljančicu Triger Hiks, da je „drži na zemlji, postiđenuˮ.

Za status najnepoželjnije glumice i pad popularnosti odgovorna je i sama Ketrin. Publika je očekivala autograme, ali ona ih nije davala. Novinare je izbegavala, a kada nije onda je u intervjuima bila nepristojna dajući lažne izjave. Kada su je pitali da li je zaista u braku sa Ladlouom, od koga se nakon šest godina razvela 1934, ona je odgovorila da se ne seća. A na pitanje ima li dece odgovorila je „Da, imam ih petoro, dva belca i tri crnca.ˮ Zbog svog ponašanja stekla je nadimak Ketrin od Arogancije.

Popularnost joj se vraća nakon odličnog uspeha predstave „Džejn Erˮ, zbog čega je poželela da se vrati filmu. Sprema toliko željenu ulogu Skarlet O’Hare, ali se producent poslednjeg dana kastinga odlučuje za Vivijen Li.

Nakon dve komedije, dva finansijska promašaja, „Scenska vrataˮ i „Nevolje sa bebomˮ odlučuje da studiju RKO isplati 75.000 dolara kako bi raskinuli ugovor. Studio je to prihvatio, a ona postaje nezavisna glumica.

Na vrh se vratila 1940. predstavom „Filadelfijska pričaˮ u kojoj mlada bogatašica Trejsi Lord ima ljubavne probleme sa bivšim i budućim mužem. Predstava je bila toliko uspešna da joj je filmski studio „Metro-Goldvin-Mejerˮ ponudio ugovor i otkupio prava na film. Ovaj film joj je doneo treću nominaciju za Oskara, a kako je sama izjavila stvorio je novu Ketrin Hepbern. „Ja sam Trejsi Lord udahnula život, a ona mi je vratila moju karijeru.ˮ Magazin Time je napisao „Vrati se Keti, sve je zaboravljeno.ˮ

Dve godine kasnije na snimanju filma „Žena godineˮ upoznaje Spensera Trejsija i započinju svoju romansu koja je trajala narednih 27 godina, sve do kraja njegovog života. On je bio oženjen, ali kao ubeđeni katolik odbijao je da se razvede. Svoju vezu čuvali su u tajnosti, izbegavali novinare, napuštali hotele i filmske studije na zadnje ulaze. Zajedno su snimili devet filmova, među kojima su „Bez ljubaviˮ, „Adamovo rebroˮ, „More traveˮ, „Pet i Majkˮ, a najpoznatiji je film iz 1967. „Pogodi ko dolazi na večeruˮ za koji je dobila drugog Oskara. Posle filma „Dugo putovanje u noćˮ uzela je pet godina pauze da bi se brinula o Trejsiju koji je bio u sve lošijem zdravstvenom stanju. Iz poštovanja prema Trejsijevoj porodici, nije prisustvovala njegovoj sahrani. Mnogo godina kasnije dok je opisivala njihovu ljubav rekla je da se osećala kao da ju je neko udario maljem po glavi. Pre dve godine najavljeno je da će njihova ljubavna priča dobiti filmsku verziju pod nazivom „Tracy and Hepburnˮ. Ali za sada postoji samo scenario čiji je autor Dejvid Rambo, a režiser i glumci još uvek nisu odabrani.

Najviše je ostala zapamćena po filmu „Afrička kraljicaˮ, prvi film u boji u njenoj karijeri. Snimila ga je u DR Kongu i Ugandi, a nakon snimanja je napisala knjigu „Nastanak Afričke kraljiceˮ ili „Kako sam putovala u Afriku sa Bogijem, Bakol i Hjustonom, i umalo poludelaˮ. Sa snimanja se vratila sa dizenterijom jer je pila vodu sa lokalnih izvora, u inat Bogartu i Hjustonu koji su pili samo viski.

Trećeg Oskara osvojila je ulogom u filmu „Zima jednog lavaˮ 1968. godine, a film „Na zlatnom jezeruˮ iz 1981. doneo joj je četvrtog i poslednjeg Oskara. Svakoj nominaciji, a bilo ih je ukupno dvanaest, radovala se, ali ceremonijama nije prisustvovala. Jedini put kada se pojavila na dodeli Oskara bilo je 1974. kako bi „Počasnu nagradu Irvinga Talbergaˮ dodelila Lorensu Vajngartenu.

Autobiografiju „Me: Stories of My Lifeˮ napisala je 1991. godine. Devedesetih godina se pričalo da boluje od Parkinsonove bolesti, ali je ona to demantovala. „E, sad da opovrgnem glasinu. Nemam Parkinsona. Tresuću glavu sam nasledila od svoje bake. Otkrila sam da prestaje da se trese kada uzmem malo viskija. Problem je u tome što, ako ne pazite te uzmete malo više, sve može da prestane. Ona se samo trese, ali obećavam vam, neće otpasti.ˮ

Poželela je da ispriča još mnogo toga pa je zatražila od Skota Berga da napiše njenu biografiju. Obećao joj je, kako je i tražila, da biografija neće dospeti u javnost pre njene smrti. Početkom 2003. godine pojavili su se simptomi demencije i otkriven je opasan tumor na njenom vratu pa je poslednje dane provodila u porodičnoj kući u Konektikatu.

Umrla je 29. juna iste godine, a tog dana Skot Berg zapisao je poslednju rečenicu njene biografije. Dve nedelje kasnije biografija od 370 strana pod nazivom „Kate Rememberedˮ našla se na policama knjižara.

Uvek je čuvala svoju privatnost, ali je u testamentu zahtevala da se organizuje aukcija na kojoj će prodati sve ono što je sakupila: filmske i pozorišne materijale, bistu Spensera Trejsija koju je sama napravila, ulja na platnu koje je slikala. Godinu dana nakon njene smrti aukcija je organizovana, skupljeno je šest miliona dolara koji su dodeljeni njenim rođacima i bliskim prijateljima kao što je tražila.

Pred kraj života poručila je „Smrt će biti veliko olakšanje. Nema više intervjua.ˮ

Među retkim koje je davala, pogledajte intervju koji je dala Dajani Sojer, kao i onaj iz 1973. godine koji je vodio Dik Kavet.

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Wikimedia Commons, Pixabay

The post Ketrin Hepbern – buntovnica i oskarovka appeared first on Kulturni kišobran.

Eda Ketlin Van Hemstra Hepbern-Ruston rođena je 4. maja 1929. u Belgiji gde je provela najranije detinjstvo. Otac Džozef Entoni Raston bio je irski bankar, a njena majka Ela fan Hemstra pripadnica holandske aristoktratije, čiji su preci bili francuski i engleski kraljevi. Zbog takvog porekla roditelji su je učili bontonu, plemićkim manirima, ženstvenosti. Odgajali su je kao princezu, ali to nije dugo potrajalo. Nakon što je napunila šest godina, roditelji joj se razvode a otac, nacistički simpatizer, napušta ih zauvek. Godinama kasnije Odri je pokušala da ga nađe.

„Kada se rat završio, u meni se rodila ogromna radoznalost koju do tada nisam ni znala da imam. Preko Crvenog krsta saznala sam da živi u Irskoj, u Dablinu, ali mi je trebalo još mnogo godina da bih se odvažila da mu ponovo napišem pismo. Kada se to desilo, s dvadeset pet godina bila sam dovoljno zrela i umela sam da shvatim da to što je otišao ne znači da me ne voli. Sakupila sam snagu i otišla da ga vidim. Nikada ga nisam mrzela jer je moja majka uvek o njemu govorila pozitivno i zbog toga sam joj bila beskrajno zahvalna. Učinila je da budem veoma ponosna na tatu.ˮ

Sa početkom Drugog svetskog rata, Odri se sa svojom majkom preselila u Norvešku. Živele su u malom stanu punom vlage u kojem se razbolela od anemije. Kraj rata dočekala je i bolesna i gladna. Tada je uvidela kako izgleda ljudska patnja zbog čega je svoj život posvetila borbi za ljudska prava i radu u Unicef-u.

„Nikada neću zaboraviti užasne scene koje sam tada videla. Svakodnevno su odvozili pune kamione jevreja u koncentracione logore. Trenutak koji mi je i dan-danas u sećanju jeste onaj kada sam videla jednog plavokosog dečaka koji mirno odlazi u sigurnu smrt. Na sebi je imao kaput nekoliko brojeva veći, i osmeh na licu. Bila sam dete koje se, posmatrajući ga, divi drugom  detetu. Zbog toga sam svoj život posvetila radu u Unicef-u.ˮ

Nakon rata, šesnaestogodišnja Odri sa svojom majkom seli se u London. Da bi preživele njena majka prihvatala je razne poslove, a Odri je bila balerina i model. Glumom počinje da se bavi 1951. kada uviđa da će tako lakše isplatiti troškove.

Njeni najpoznatiji filmovi su „Praznik u Rimuˮ, „Sabrinaˮ, „Rat i mirˮ, „Ljubav po podneˮ, „Priča o kaluđericiˮ, „Šaradaˮ, „Moja lepa gospođicaˮ, „Kako ukrasti milionˮ, „Doručak kod Tifanijaˮ. Osim filmske, igranjem na Brodveju stvarala je i pozorišnu karijeru.

Za svoju karijeru i humanitarni rad dobila je mnogo nagrada i priznanja.  Predsednička medalja slobode, Humanitarna nagrada Džin Heršolt, nagrada Udruženja filmskih glumaca za životno dostignuće, Emi, Toni, BAFTA, Zlatni globus i mnoge druge. Svakako, najznačajniji je Oskar za najbolju glavnu glumicu u filmu „Praznik u Rimuˮ, u kojem joj je partner bio Gregori Pek. 

Udavala se dva puta, za glumca Mela Ferera sa kojim ima sina Šona i za italijanskog doktora Andrea Dotija sa kojim ima sina Luku.

Početkom devedesetih se operisala zbog raka na slepom crevu, ali joj to nije pomoglo. Umrla je 20. januara 1993. u Švajcarskoj.

„The Audrey Hepburn Storyˮ, biografski film o njoj snimljen je 2000. godine. Čast da je glumi pripala je Dženifer Lov Hjuit.

Poštansku marku sa njenim likom izdala je pošta SAD-a 2003. godine. 

Proglašena je najlepšom ženom 20. veka, a iza nje su ostali mnogi citati o lepoti:

„Lepota žene nije u odeći koju ona nosi, figuri o kojoj brine, niti u načinu na koji češlja svoju kosu. Lepota žene je u njenim očima, jer oči su vrata do njenog srca, mesta gde ljubav počiva. Istinska lepota žene ogleda se u njenoj duši.ˮ

„Za lepe oči, potražite dobro u drugima. Za lepe usne, govorite samo učtive reči. I za staloženost, hodajte znajući da nikada niste sami.ˮ

„Šminka može učiniti da izgledate lepo spolja, ali ne pomaže ukoliko ste ružni iznutra. Osim ako ne jedete šminku.ˮ

Još jedna kultna scena iz filma „Doručak kod Tifanijaˮ jeste scena u kojoj Odri svira i peva pesmu „Moon Riverˮ.

Piše: Ivana Atanacković

The post Odri Hepbern – humanitarka u maloj crnoj haljini appeared first on Kulturni kišobran.

Značajna godina u tvojoj karijeri je 2016. kada si pred američkom publikom u klubu „Drom” predstavila svoj EP „Dreamer”. Kakvu priču nose tvoje pesme? Šta odražava tvoj ceo album?

Baš kao što i sam naziv albuma otkriva, to su muzika i pesme koje su vezane za moja dva velika sna – studiranje na Berkliju i selidbu u Njujork. Na Berkliju su pesme nastale, a u Njujorku su dobile svoje live verzije. Tekstovi su dosta introspektivni, postoje i ljubavne priče, ali i one više intimne poput Dreamers koja govori o čežnji i potrebi za domom kao jednom metafizičkom tvorevinom.

Tvoja muzika je čudesna mešavina akustičnih i elektro elemenata, ima i primese neo soula, džeza, bluza. Kako si odabrala i iskristalisala svoj zvuk?    

Mislim da nekog jasnog odgovora na to pitanje nema. Verujem da je to jedan jako dugotrajan proces nesvesnog komešanja svega što ste slušali, pevali, svirali, doživeli, osetili, mirisali, dodirnuli… I sve to evoluira zajedno sa vama. Jako je fluidno i stalno se menja. Deo toga je sigurno moja fascinacija operom „Karmen” kada sam imala dve godine, sviranje Šopenovih valcera kada sam imala deset, rok faza u tinejdžerskim danima, neo soul faza kada je trebalo da više slušam jazz standarde dok sam bila u „Stankoviću”, pevanje pratećih i rad sa Ivanom Kotov, bezbroj projekata na Berkliju od gospela, flamenka, brazilskog jazz-a do spontane improvizacije i muzike Mozambika i Indije. A kako se sve to iskomešalo baš u taj muzički izraz, to je pitanje za moju podsvest.

Svoju karijeru odlučila si da započneš izdavanjem albuma. Muzika kojom se baviš nije komercijalna. Sve je više pevača koji izdaju singlove koji traju kratko, ali donose veliku zaradu. Kako danas opstati u komercijalnom svetu i istrajati u odluci da budeš muzičar u pravom smislu te reči?     

Muzika koja prija mom uhu i duši, kao i cela kultura i vrednosti koju ta muzika objedinjuje u doba globalne kulturne dekadencije, nažalost, nema mesta na top listama. Tako da sam uvek tražila neki drugi put koji bi mi omogućio da se bavim muzikom koju volim i osećam. Nakon prisustvovanja na nekoliko masterklasova sa jako poznatim jazz muzičarima, saznala sam koliko različitih projekata imaju koji prevazilaze okvire njihovog primarnog zvanja performera/autora muzike. Uvidela sam da je to realnost za one koji su čak svetski priznati. Tako da sam na svom putu našla neki balans između predavanja, pisanja muzike za druge, vođenja svojih projekata, kolaboracije sa drugim muzičarima i poslovima u drugim segmentima muzičke industrije poput rada sa neprofitnim organizacijama.    

Kako se gradi, ne samo muzički, već i umetnički identitet? Koji je najbolji način da se umetnik razvija?     

Verujem da je to svakodnevni proces i da pre svega podrazumeva rad na duši i srcu. Podrazumeva razvijanje sofisticiranosti, otvorenost ka novim mogućnostima, prepuštanje trenutku, sagledavanje starih stvari novim očima, prkošenje starim navikama, analitičnost, kopanje po svojoj duši, emotivnu inteligenciju, empatičnost, radoznalost, negovanje mašte, stalno pokretne kreativne mišiće…    

U intervjuima često spominješ baku i njenu ljubav prema klasičnoj muzici. Ko je zaslužan za izgradnju tvog muzičkog ukusa? Kada si odlučila da muzika bude tvoj profesionalni izbor?    

Baka je bila neko ko je mnogo voleo klasičnu muziku. Simbolično, bila je rođena 1. januara, baš kada se održavao njen omiljen muzicki događaj – Novogodišnji koncert u Beču. Ona je definitivno imala veliku ulogu u negovanju mog afiniteta prema muzici. U njenom stanu sam se još sa dve godine lepila za televizor svaki put kada bi mi pustila Karmen na ledu, i svake godine bismo išle na koncert Dragstora ozbiljne muzike. To je bio naš ritual. Tata je bio veliki audiofil i neko sa kim bih polemisala o savremenoj muzici i muzičarima. Mama mi je, kroz razne moje krize u muzičkim školama kada sam želela da odustanem, davala podršku i motivaciju da ne stajem sebi na put i da to ne učinim. U mojoj priči nekonvencijalno je to da su me često roditelji ohrabrivali da muzika bude moj izbor, dok sam ja često oklevala jer sam videla koliko je to izazovan i nestabilan poziv. I zaista, njihova podrška i nekad čak i insistiranje sigurno su pomogli da muzika ipak prevagne u tom izboru. Odlazak na Berkli je definitivno bio odlučujući momenat, gde mi se otvorila prilika da se bavim muzikom na način na koji ja to želim, jer to u Srbiji nažalost nije bilo moguće.  

Ima mnogo muzičkih talenata u Srbiji koji bi želeli da studiraju na Berkliju. Zbog njih, možeš li nam opisati samu audiciju i odlazak?

Audiciju za Berkli sam polagala dva puta. Prvi put je bilo u Atini i iako sam bila nagrađena stipendijom, nisam uspela da prikupim sva sredstva da odem i nekako sam ostavila taj san u fioci. Međutim, kada je Berkli prvi put održao audiciju u Beogradu dve godine kasnije, nisam mogla da ne izađem još jednom, znajući da bih se kajala da nisam ni pokušala. Tada sam bila nagrađena još većom stipendijom i odvažila se da ovoga puta zaista uspem da ostvarim svoj san. Put od druge audicije do Berklija trajao je godinu i po dana, i u tandemu sa flautiskinjom Milenom Jančurić, koja je isto nagrađena velikom stipendijom, uspele smo da prikupimo preostala sredstva od raznih kompanija, organizacija i prijatelja. Po dolasku na Berkli sam se zaposlila u školi i na taj način pokrivala životne troškove, a zbog odličnih rezultata na koledžu sam nagrađena povećanjem stipendije i Voice Deparment Award i Pro Music Award koje su bile novčane i koje su mi značajno pomogle da završim školovanje. Prednost studenata muzike u Srbiji je da dolaze sa velikim teorijskim predznanjem na Berkli i imaju mogućnost da polože kolokvijalne ispite iz mnogih predmeta i na taj način preskoče par semestara. Tako da sam svoje studije završila za dve i po godine. Dakle, naravoučenije cele ove priče je – dajte sve od sebe za ono u šta verujete da je vaš poziv, ljubav i svrha, budite strpljivi – ako se ne desi onda kada ste to zamislili, ne znači da se nikad neće desiti, probajte ponovo. Napraviti taj prvi korak je krucijalno, a onda grudva kreće da se kotrlja i otvaraju se šanse za koje niste mogli ni da pretpostavite da postoje. 

Takođe, za sve one koji bi želeli da studiraju na Berkliju – sada u Srbiji obitava već dobar broj Berkli alumnista, iskoristite to, obratite im se za savet, čas ili priliku da vas preslišaju pred prijemni.    

Kakve prilike Berkli pruža? Koje su prve važne lekcije koje si tamo naučila?    

Uvek ću se sećati svog prvog časa na Berkliju. To je bio ansambl sa Jetro da Silvom, brazilskim klaviristom koji je bio dugogodišnji pijanista Whitney Houston. Prvo je rekao svoje ime, a potom veoma dramatičnim glasom savetovao: „The first rule of music business – it’s not what you know, it’s who you know!” („Prvo pravilo u muzičkom biznisu nije šta znaš, već koga znaš”). I zaista, po odlasku u „stvarni” svet nakon Berklija, imala sam priliku da verifikujem ovaj savet iznova i iznova. Nekad me naljuti kada vidim da neko ko manje zna i muzički vredi više postiže, ali sa druge strane te to uči koliko je negovanje međuljudskih odnosa bitno u ovom poslu. Ne slažem se da stvari treba tako da funkcionišu, ali je to realnost. Lično sam pobornik devize da „samo retki nađu retke” i negujem prijateljstva i poslovne odnose samo sa onim ljudima sa kojima se osećam povezano i sa kojima mogu da sam autentično svoja. Neki me kritikuju da na taj način sebi stajem na put, ali to je jednostavno nešto sa čim ne mogu da pravim kompromis.   Ono što vidim kao najveću vrednost Berklija su definitivno ljudi. Od studenata iz preko 90 zemalja do profesora koji imaju pozamašan portfolio i iskustvo u muzičkoj industriji, to je jedna jako vibrantna sredina koja vas pokreće da učite, stvarate, preispitujete se i radite na sebi. To je mesto gde se ubrzano raste, na muzičkom i ličnom planu.

Dominantnan trend u muzici je mešanje kultura. I sama si počela da u svoju muziku inkorporiraš nešto što se čini nespojivim – etno zvuk. Kako si se odlučila na taj potez?     

Iskreno, u svojoj autorskoj muzici ne primećujem dozu etno zvuka, osim u pesmi Already Here koju sam uradila u saradnji sa indijskom kantautorkom i prijateljicom Vasudom Sharmom gde smo se jako svesno igrale sa elementima indijske muzike i R&B-em. Dok sam pisala muziku za ovaj EP koji sam samostalno izdala, nisam sebi zadala nikakve barijere, već sam se trudila da stvaram sa jako iskrenog mesta i bilo mi je bitno da sa sobom iskristališem šta je to moja muzička vizija i da pokušam da to najautentičnije pretočim u zvuk. Onda, kada bih ljudima i kolegama pustila pesme, mnogi su imali komentar da se čuje uticaj balkanske muzike, ili da neke pesme imaju world music prizvuk. Kako sam za vreme boravka u Bostonu bila deo raznih world music projekata i grupa, verujem da su se mnogi muzički uticaji nesvesno ušunjali u moj izraz i našli neki svoj put u stvaralačkom procesu.    

Kada već spominjemo etno muziku, moramo da spomenemo tvoju grupu koja izvodi srpsku tradicionalnu muziku „ROSA”. U pitanju je a kapela grupa koju si osnovala sa Marijom Stojnić. Zanimljivo je da ste samo vas dve srpske nacionalnosti. Uspele ste da žene iz raznih delova planete privučete ka srpskoj tradicionalnoj muzici. Kako?     

To je jako zanimljiva priča. Mariju sam upoznala tokom svojih studija u Bostonu, dok je ona bila u Njujorku. Za svoju master tezu Marija je radila interesantan dokumentarac koji se fokusirao na kulturne, političke i istorijske aspekte srpske tradicionalne muzike koju su stvarale i izvodile isključivo žene. Tom prilikom sam čula potpuno novi repertoar srpske muzike, za koji nisam imala svest da postoji. Marija i ja smo maštale kako bi bilo lepo kada bi na promociji filma uživo nastupao ženski vokalni ansambl, a onda nedugo potom, dobila sam poziv da predstavim našu tradicionalnu muziku na jednom festivalu u Bostonu. Pozvala sam svoje koleginice sa Berklija sa kojima sam pevala u Balkanskom ansamblu tokom studija i za koje sam verovala da mogu brzo da savladaju tehniku i jezik. I taj projekat je iznedrio ROSU.   Nakon toga, grupa je počela da raste i da se afirmiše, ljudi su nas sami kontaktirali jer su želeli da se priključe, organizovale smo audicije i primale nove članice. Do sada smo u ansamblu imale devojke iz Indije, Dubaija, Rusije, Amerike, Portorika, Dominikanske republike, Malezije, Italije, Grčke i Hrvatske. Prelepo je iznova biti svedok toga kako ljudi iz različitih podneblja mogu da se povežu i ujedine preko muzike.

Njujork se smatra mekom džeza i soula. Kakav je odnos Balkana prema ovakvoj vrsti muzike? Ima li prostora za muzičare i ljubitelje džeza?

Ne znam za Balkan, ali imam utisak da u Beogradu postoje pravi džez fanovi koji su kolekcionari ploča, znaju sve pesme sa albuma svojih jazz miljenika, i koji mogu i po neku temu ili solo da otpevuše. Njihov broj verovatno nije veliki, ali treba da imamo u vidu da smo mi mali narod i da procentualno gledano, jazz publika je malobrojna u bilo kojoj državi, čak i u SAD-u. Samo je velika razlika što Amerika broji 320 miliona ljudi, pa je i par procenata već ozbiljna tržišna niša. Imamo i zaista fantastične muzičare koji svakako zaslužuju svoje mesto na sceni, a smatram da su državne institucije itekako odgovorne da im to omoguće kao i da podrže kulturne organizacije i druge entuzijaste koji se trude da promene kulturnu klimu u zemlji.    

Da li si optimista ili pesimista po pitanju muzičke scene u Srbiji?    

Kada sam odlazila iz Srbije bila sam neverovatan pesimista po tom pitanju. Međutim, ove godine kada sam imala prilike da budem duže u Beogradu i zaista istražim i doživim muzičku scenu u Srbiji, bila sam pozitivno iznenađena. Ima dosta autorskih bendova i kantautora koji su originalni, iskreni, vešti, inovativni. Nazivam ih lotusima, koji upkos blatu, niču beli i čisti. Tako da kvalitetnih muzičara i muzike ima, samo je pitanje da im se pruži dovoljno medijske pažnje i prilika za razvoj karijere i publike. A po tom pitanju sam nažalost pesimistična i duboko se klanjam onima koji rade na tome da me razuvere.    

Dva puta u jednoj godini imala si priliku da nastupaš na sceni Karnegi hola. Prvi put u sklopu grupe The Slavo-Rican Assembly, a drugi put sa svojom grupom ROSA. O čemu si razmišljala kada si prvi put kročila na scenu?     

Hodnik koji vodi u bekstejdž Karnegijeve dvorane prepun je slika poznatih muzičara koji su tu nastupali – od Bili Holidej, Beni Gudmana, pa do Marije Kalas i Bitlsa. I dok hodaš tim hodnikom, osetiš kako ti raste ushićenje što će tvoja stopala biti na istom parketu, tvoj glas zvoniti na istoj bini, i što ćeš, možda, dotaći muzikom delić te aure koju su ti velikani tu ostavili.  

The Slavo-Rican Assembly je zanimljiva grupa Jana Kusa koja spaja Portorikance i Balkance, ljude slovenskog porekla. Muziku karakterističnu za Balkan i slovensku folk kulturu povezali su sa karipskim zvukom. I tu vidimo taj trend internacionalne mešavine, kulturne razmene. Koja je ideja tog novog muzičkog poduhvata?

Jan Kus je saksofonista iz Slovenije koji već sedam godina živi i stvara u Njujorku. Sve je počelo od njegovog džez kvarteta gde su dvojica muzičara bili iz Portorika. Eksperimentisali su malo mešajući elemente obe kulture u njegovim aranžmanima, svirajući recimo Monkovu kompoziciju Rhythm A Ning kao rumbu u taktu 15/8. To se pokazalo kao jako interesantan i unikatan poduhvat, i Jan je produbio tu priču stvorivši The Slavo-Rican Assemby.  

Kakva je bila situacija na drugom nastupu u Karnegi holu?    

Definitno je bilo manje stresno, ali kako sam nastupala sa ROSOM ovog puta, bilo je opet nekako sveže iskustvo. To je sala sa najlepšom akustikom u kojoj sam bila i potpuno je bio jedistven i nezaboravan osećaj pevati akapela.

Baviš se i pedagoškim radom. Predavala si na Global Music institutu u Nju Delhiju. Šta ti više prija – stvaranje i predstavljanje sopstvene muzike ili muzičko podučavanje?    

Jednako uživam i u jednoj i u drugoj ulozi. Često me studenti inspirišu – svojim pitanjima, interesovanjima, idejama.. i ja zajedno sa njima rastem, saznajem i napredujem. Kako je glas instrument od kog smo nerazdvojni, jako je povezan za, ne samo naše fizičko, već i emotivno i duševno telo. Tako da je proces rada na svom instrumentu jedan jako dubok proces otvaranja celokupnog bića i velika je odgovornost biti nekom mentor na tom putu, ali je isto jednako zanimljivo putovanje. Kao nekom ko ceo život beži od objektiva, nije mi lagodno da se eskponiram i dugo mi je trebalo da uopšte prevaziđem tremu od javnog nastupa, tako da negde osećam da mi uloga predavača prirodnije leži. Ali sa druge strane, taj poseban osećaj povezanosti sa muzikom, muzičarima i publikom tokom živog nastupa je neverovatno i neuporedivo poletan.    

Tvoj album nosi naziv „Dreamer” čime poručuješ da si sanjar. Šta trenutno sanjaš i pokušavaš da pretvoriš u stvarnost?     

Trenutno radim na pisanju nove muzike i tražim načine da obogatim žive nastupe korišćenjem pedala i efekata. Postoji nekoliko muzičara u Njujorku kojima se jako divim tako da sanjarim kako bi bilo lepo kada bi bili deo mog benda.    

Blue Note Jazz Club je kulturna institucija kada je u pitanju džez muzika. Ovde nastupaju samo cenjena imena u tom miljeu. I ti si imala priliku da ovde nastupiš..    

Zanimljivo je da do nastupa u ovom klubu, nikad ranije nisam imala prilike da tamo odem. Ali, kako mnogo volim Vest Vilidž, često bih prolazila pored Blue Note-a i sanjarila kako bi bilo kad bih tu nastupila. Tako da je to defitivno bila jedna od stvari na mojoj listi snova. Ono što me je negde, moram priznati, razočaralo je da je to maltene restoran, skoro svi gosti jedu dok traje koncert i to malo oduzima od atmosfere. Moj favorit kada su u pitanju legendarni džez klubovi je ipak Village Vanguard.  

Da li su za pravi džez stvorene velike scene ili, pak, mali kafei?

Verujem da su za pravi džez stvorena mesta gde će ljudi sa uživanjem i fokusom da ga slušaju.

Foto: Eric Hercules

The post Aleksandra Denda – Sanjar sa Berklija appeared first on Kulturni kišobran.

Smatra se jednim od značajnijih jugoslovenskih umetnika. Njegovi radovi obeležili su 20. vek. Uticao je na pravac jugoslovenskog slikarstva. U ovoj godini obeležava se 110 godina od rođenja velikog umetnika – Petra Lubarde.

The post Petar Lubarda – „Njegoš u slikarstvu” appeared first on Kulturni kišobran.

Kakve pozorišne komade stvarate i gde pronalazite ideje za njih?

Naši komadi se uvek zasnivaju na univerzalnim temama svakog čoveka bez obzira na njegovu veru,  materijalno stanje, boju kože, pol, uzrast. Sve ono što raduje ili muči bilo koje biće, a to su ljubav, radost, strahovi, snovi, smrt, ambicija. Naše predstave imaju uporište u grčkoj mitologiji, baziraju se na simbolizmu. Glumački izraz je groteska, a situacije u koje smeštamo likove su nadrealne i apsurdne. Muziku i svetlo tretiramo kao ravnopravne članove trupe, te su zadaci za naše tehničare jednako zahtevni kao i za nas na sceni. Ja sam uvek puna ideja. Najviše bih volela da me ima više od jedne. Tako bih paralelno mogla da stvaram više stvari odjednom, sve što mi se mota po glavi. Mene toliko obasipaju ideje da često imam osećaj kako će život proteći, a ja neću stići da ostavim dela iza sebe. Onda zastanem i osvrnem se – tada shvatam da uopšte nisam u pravu.

Koji je bio osnovni motiv da osnujete trupu Ludum, Ludum? Recite nam nešto više o trupi i njenim članovima.

Našu generaciju je zadesila čudna kob. Rodili smo se u vremenima kada su naši roditelji imali mogućnost da „skoknu” do Pariza. Naša svest počinje praznim rafovima u radnjama. Susreli smo se sa opraštajima od najmilijih vrlo mladi. Pokušavali smo normalno da odrastamo, školovali smo se, prihvatili smo realnost kao takvu. Međutim, kada sam završavala Akademiju počela je svetska kriza koja je kod nas ostavila veliki trag. Izgubili smo srednju klasu, stopirano je zapošljavanje te smo ponovo ostali prepušteni sami sebi. Mnogi talentovani glumci odustali su od našeg poziva. Ja nisam htela da se predam. Godine 2012. osnovala sam Ludum Ludum trupu koju čine mladi, profesionalni umetnici sa državnih akademija. Na početku nas je bilo četvoro, sada nas je osmoro. Iza sebe imamo dve reprezentativne, kompletno autorske predstave „Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima” i „Izuj se” koje zajedno u ovom trenutku imaju jedanaest nagrada, preko dvadeset poziva za učešća na internacionalnim pozorišnim festivalima od kojih smo uspeli da odemo na devet zbog finansijske situacije. U našoj pozorišnoj ekipi su Petar Ristovski, Pavle Jerinić, Bojana Grabovac, Miloš Jadžić, Slobodan Aleksić, Nina Zdravković, Milena Rašuo i ja. Iako trenutno ne zvuče udarnički popularno, verujte da su ova imena zlata vredna.

Nastupali ste širom sveta. Rusija, Turska, Makedonija, Velika Britanija.. Kakve su kritike internacionalne publike?

Ono što mogu nesebično da kažem jeste da je Ludum Ludum trupa u inostranstvu sve ono što nije u Srbiji, a to je ozbiljan samostalni teatar. U svetu ljudi mnogo više vode računa o ličnoj kulturnoj higijeni. Svetska pozorišna scena se izuzetno razvila i konstantno se razvija. Mi smo trupu žanrovski okarakterisali kao apsurdno nadrealni teatar sa elementima muzičkog pozorišta neznajući da je u svetu miks žanrova kao teatarska forma nešto što se već može podvesti pod podvrstu klasičnog teatra, dok se srpski teatar i dalje teško odriče, što bismo mi pozorišno rekli, „turskog mizanscena”. Nažalost, ali je tako. Kod nas ćete retko videti predstavu koja je po žanru groteska, komedija del arte, apsurdna, nadrealna… Srbija je zemlja u kojoj kasne modni trendovi za svetom. Možete samo da pretpostavite koliko kasnimo u umetničkom izražavanju. Predstave Ludum Ludum trupe su ovde inovacija, nešto nesvakidašnje i novo dok je u svetu potpuno druga priča. Svako izvođenje naših predstava gde god smo gostovali doživele su ovacije i duboko poštovanje. Iz Rusije (Čeljabinska) su nas zvali prošlog marta da nas pitaju da li mogu da puste naš snimak predstave „Izuj se” na velikom platnu u njihovom najstarijem teatru kao poklon upravi i zaposlenima na dan Svetskog dana pozorišta. Nama je bila čast i dozvolili smo. Nakon toga su usledile divne kritike kolega iz Rusije kao i pozivno pismo za internacionalni pozorišni festival „Chelovek Theatar” koji se tamo jednom godišnje održava, a mi nismo mogli da učestvujemo jer, nažalost, nismo uspeli da nađemo sredstva za finansiranje avionskih karata autorskog tima.

Kako je izgledao početak rada trupe?

Mi smo počeli da radimo predstavu „Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima” u dnevnoj sobi jednog od članova trupe. Nismo imali prostor niti novac da ga iznajmimo pa je najjednostavnije bilo pomeriti njegovu ugaonu garnituru, tepih i sto u stranu i početi sa probama koje su često trajale po ceo dan sa kratkim pauzama za kafu ili ručak. Premijera je bila 26. septembra. Bili smo premoreni i prepadnuti da li će to dobro izgledati. Sećam se kako sam posle poklona sela iza scene i plakala kao dete jer smo uspeli, sve sami, bez sredstava. Tokom samog igranja predstave sam osećala izuzetnu energiju i znala sam da je ta premijera samo početak i bila sam u pravu. Prošlo je skoro pet godina, a mi smo sada jedno pravo malo pozorište.

Zbog čega ste odabrali umetnički put?

Umetnost je nešto što je u mom slučaju bilo neizbežno. Majka mi je glumica pozorišta Boško Buha, otac violončelista Simfonijskog orkestra RTS-a. Htela – ne htela, odrastajući u takvom okruženju teško je bilo poželeti drugu profesiju. Bilo je pitanje između muzike i glume. Kocka je pala na glumu. Svakako, muzika je moja prva ljubav koja me nikad ne napušta pa sam s toga muziku za autorsku predstavu „Izuj se” iskomponovala i izvela sama. Njome se, kao i samom predstavom, ponosim.

Da li je upis glume na Fakultetu dramskih umetnosti bila prva veza sa glumom, ili ste već imali glumačkog iskustva?

Mamino radno vreme sam najčešće provodila sa njom na njenom poslu – u pozorištu Boško Buha. Između pozorišta i vrtića, svako dete bi pre izabralo pozorište pa je takav slučaj bio i sa mnom. Predstave su bile svet u kome sam oduvek želela da budem. Čak su mi kao devojčici dali ulogu u jednoj božanstvenoj predstavi „Ždralovo perje” koja je često izvođena. Bio je to moj prvi dodir sa glumom. Nisam išla u dramske studije jer nisam imala vremena zbog osnovne i muzičke škole. U Dadov i dramsku grupu u Božidara Adžije sam išla vrlo kratko, ali mi se tamo nije mnogo dopadalo pa se ni na jednom mestu nisam dugo zadržala. Na prijemni ispit sam izašla 2005. godine samo da probam, ali nekim čudom sam iz prvog pokušaja upisala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesorke Biljane Mašić.

Igrali ste u Pozorištu na Terazijama. Koliko je teško istovremeno glumiti, igrati i pevati?

Teško je u početku dok čovek ne osvesti mehanizam po kome treba svim spomenutim stvarima istovremeno da barata. Kad umete da vladate svakim od tri elementa zasebno, uz dosta vežbe, to prestaje da bude zahtevno i postaje prava igra.

Da li se bolje osećate na pozorišnoj sceni ili pred kamerama?

Pozorišnom scenom, mogu neskromno da kažem, već vladam. Iza sebe imam mnogo odigranih predstava, zapaženih i nagrađivanih uloga, a pred kamerom nisam mnogo radila. To je polje koje je još uvek za mene neosvojeno. Nadam se da će se dogoditi prilika u nekom ozbiljnom filmu kako bih mogla i tim delom svog glumačkog aparata da ovladam.

Vašim glasom ste oživeli mnoge crtane likove. Uživate li u sinhronizaciji i kako odredite kakva boja glasa pripada liku?

Sinhronizacija je divan vid našeg posla. To je veliki i težak zadatak u kome je sav izraz, emocija, to jest čitav karakter lika spakovan u glas. U početku sam se osećala zarobljeno jer nisam mogla sebe fizički da vidim u ulozi. Svaki pokret i pogled mora se odigrati glasom. To je divan vid treninga za glumce. Boja glasa mora da se podudari sa originalnim Diznijevim glasom američke glumice, govor mora da bude prirodan i sveden, dok emocija treba da prati izraz lica i situaciju u kojoj se lik koji tumačite nalazi. Posebno je bilo zahtevno raditi animirani film „Epic”, potpuno dramski animirani film u kome sam tumačila glavnu ulogu, a film je išao u bioskopima. To je bila moja prva sinhronizacija za bioskope. Bilo mi je veoma teško, ali već sledeći film za bioskope „Pepeljuga” Volta Diznija gde sam tumačila Drizelu, kao i „Zvončica i čudovište iz Nedođije” u kome sam takođe tumačila glavni lik. Ta snimanja su bila pravo uživanje.

Da li ste već odigrali ulogu za koju možete da kažete da je ostvarenje vaših glumačkih snova, ili pak ona tek treba da vas pronađe?

Imam mnogo glumačkih snova pa mi se čini da jedan život nije dovoljan da bih rekla da mi se taj san ispunio. Šalu na stranu. Uloga Gospođe Glumice u predstavi „Izuj se” i uloga Rime u komadu „Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” su dve uloge o kojima mnoge glumice zaista mogu da sanjaju. Obe uloge, na sreću, i dalje igram i radujem im se svaki put kada se susretnemo na sceni.

Dobili ste brojne nagrade za posao kojim se bavite. Kojoj stremite?

Najviše bih želela da dobijem Oskara. To se verovatno neće desiti. Ali ako ne želite, onda se zasigurno i neće desiti.

Ko vam je uzor?

Uzor mi je porodica. Te divne i specifične persone kojima sam okružena. Neki od njih, nažalost, nisu više fizički tu, ali inspiraciju za svaki svoj komad nalazim u njima i isti im posvećujem.

Sa kakvim se problemima suočavaju mladi glumci danas?

Citiraću Bernarda Šoa replikom iz komada „Zanat gospođe Vorn”.

„Ljudi uvek okrivljuju prilike za ono sto jesu. Ljudi koji napreduju jesu ljudi koji uvek nalaze prilike koje su im potrebne. Ako ih ne nađu, onda ih sami stvaraju. Ja ne verujem u prilike.”

Mladi u Srbiji žive nemanje prilika što dovodi do gubitka hrabrosti i volje da sami sebi priliku stvore, a vreme teče. Situacija u zemlji ne pruža ništa drugo osim bega ili čame. Ipak, vodim se drugačijom parolom. Što bi rekla Gospođa Glumica u predstavi „Izuj se”:

„…To ne znači da od borbe treba odustajati.”

Kako biste ocenili položaj glumaca u Srbiji?

Mala bara, mnogo krokodila.

Šta su vaši dalji planovi?

Da napunimo salu večernje scene pozorišta Pinokio 18. marta u 20 časova kada igramo našu predstavu „Izuj se”. Sledeći korak je da zagrejem stolicu i otpočnem pisanje novog komada koji razrađujem već par meseci, dok je dalji cilj da nađem neku napuštenu zgradu u centru Beograda i otvorim svoje apsurdno nadrealni Ludum Ludum teatar.

Intervjuisala: Ivana Atanacković

The post Teodora Ristovski: „Najviše bih volela da me ima više od jedne” appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Prvi put si došao u Srbiju 2010. godine. Šta te je navelo da se ponovo vratiš i da se preseliš ovde?

TF: Uh, pa hajmo iz početka. Godine 2010. sam došao iz Rio de Žaneira zbog jedne devojke u koju sam se bio zaljubio. Nisam znao uopšte šta da očekujem od Srbije, a nakon putovanja sam bio potpuno oduševljen. Kad sam se nakon mesec dana boravka u Beogradu vratio u Brazil, bukvalno su mi i duša i srce ostali u Beogradu, hteo sam da se vratim što pre. Nakon povratka neki ljudi su me pitali: „Da li si video ratne tenkove po ulicama?” Ja rekoh: „Pa nisam, jedino one na izložbi, tamo na Kalemegdanu”. Zatim sam se nakon šest meseci vratio na još mesec dana. Tada sam prvi put doživeo vašu zimu. Shvatio sam da treba da ostanem ovde. Imao sam osećaj da imam jednu misiju u Srbiji, misiju da je promovišem i da promenim način na koji je svet vidi i doživljava. Onda sam u junu 2011. godine pokrenuo svoj blog „Bem-vindo à Sérvia”, odnosno „Dobrodošli u Srbiju”, na kojem sam sa čitaocima delio putopise i fotografije doživljaja i otkrića u Srbiji. Ljudi su rekli da je to gubljenje vremena, pitali su me čemu sad to, zašto to radim, govorili da sam lud. Ipak, nastavio sam jer sam verovao da će više ljudi saznati o Srbiji i da će se kod njih roditi želja za putovanjem u Srbiju.

KK: Pošto su ti govorili da si lud dok si samo pisao blog, kako su tvoja porodica i prijatelji reagovali kada si rekao da želiš da živiš u Beogradu?

TF: E pa to je bilo još gore. Govorili su: „Čekaj, Tiago je u stvari ozbiljan, on stvarno to hoće. Pre smo mislili da si lud, a sad znamo da si sto posto lud.ˮ Neverovatno, niko nije verovao. Nakon preseljenja sam podigao nivo bloga, češće sam pisao. Polako je rastao broj čitalaca. Među Brazilcima je blog postao broj jedan blog o Srbiji, s tim što je i jedini (smeh). Ali ja kažem da je to broj jedan na svetu blog u Srbiji za Brazilce. Otkad sam došao počeo sam ozbiljno da se bavim turizmom. Priključio sam se udruženju „Srbija za mlade” i kasnije otvorio turističku agenciju, pa sad blog koristim i kao kanal prodaje tih putovanja i tura po Srbiji. To je win-win situacija. Ljudi budu zadovoljni što mogu da se informišu i besplatno dobiju pomoć koja im treba. Onda uplate neku turu pa sam i ja zadovoljan.

KK: Kako si odlučio da živiš baš u Beogradu?

TF: Ja volim celu Srbiju, svuda imam prijatelje i mnogi gradovi su mi dragi. Ali ne bih živeo nigde drugde. Za život je ipak Beograd, ovo je glavni grad, ovde se sve dešava. Ja sam iz Rio de Žaneira, grada koji ima preko deset miliona stanovnika. Preduzetnik sam i moram da budem tamo gde se stvari dešavaju. Drugačije je ako si ti u malom gradu gde je sve mirnije, sve idem drugim tempom. Moj život je mnogo brz i Beograd je jedini grad u Srbiji koji odgovara mom životnom ritmu. Trudim se da razvijam turizam po celoj Srbiji, ali je to najlakše raditi iz glavnog grada gde svi dolaze, gde se sklapaju ugovori i dogovori.

KK: Govoriš srpski jezik gotovo perfektno. Koliko ti je trebalo vremena da ga naučiš? Koje su prve izgovorene reči na srspkom?

TF: Ne mogu da se setim prve reči. Sećam se prve pesme, to je bio Tozovac „Ti si me čekala”. Kad sam došao prvi put morao sam poneku reč da naučim zato što sam morao da komuniciram sa roditeljima tadašnje devojke. Oni ne znaju engleski, tako da sam reči poput voda, hrana, toalet, peškir morao da naučim. Ali tek od drugog puta sam svakog dana uzimao udžbenik i učio po nekoliko sati kako bih savladao ovaj lud jezik. Padeži su bili najveći problem, ali nekako sam ih savladao. Mislio sam da će biti nemoguće, ali sam rešio da ako želim da živim ovde, imam normalan život i druženje, onda moram da naučim jezik. Dešavalo se da izađem s društvom, oni pričaju engleski pet minuta, pa se prebace na srpski, a ja ne razumem ništa. Zbog toga bih se iznervirao, ali onda sam shvatio da ne mogu da očekujem da se svi prilagode meni, nego ja moram da se prilagodim. Rekao sam sebi da ću se potrudi da naučim srpski. Iz dana u dan je išlo sve bolje i bolje. Danas čak i držim časove srpskog nekim Brazilcima. To je nešto što nisam imao u planu. Eto, sad sam najbolji profesor srpskog u Brazilu, opet jedini, a nisam ni u Brazilu. (smeh)

KK: Tvoja želja je da na svom blogu predstaviš Srbiju na najbolji način. Kako misliš da je Srbija generalno predstavljena u tekstovima na engleskom jeziku? Jesi li imao možda neke predrasude čitajući ih pre nego što si došao?

TF: Ja lično nisam. Nisam mnogo ni istraživao zato što sam kroz razgovor sa tadašnjom devojkom sve shvatio i nisam imao potrebu da istražujem. Srbija je nadmašila sva moja očekivanja, zato što ja nisam imao nikakvih očekivanja. Najbolje je kad odeš negde i kad ne očekuješ ništa. Došao sam, izašao sam iz aviona i nisam mogao da verujem, sve je bilo na ćirilici. Shvatio sam da nikada nisam toliko daleko otišao od kuće. To je bio stvarno šok, neverovatan doživljaj. I to sam uradio sa 18 godina.

KK: Šta misliš o ljudima u Srbiji?

TF: Najveće bogatstvo u Srbiji su neverovatni ljudi. Srbi su verovatno najgostoprimljiviji narod na svetu. Mislim da su Srbi mnogo slični Brazilcima zato što smo i mi tako otvoreni, topli. S jedne strane, Brazilci su možda čak i nasmejaniji od Srba. Srbi imaju momente kad nisu toliko optimistični kao što su Brazilci, ali opet vi bolje znate da tretirate goste. Kad je čovek gost u Srbiji, on se oseća kao najveći kralj. Zaista, svaka osoba koja dođe ovde ima isti utisak. Svi moji prijatelji koji su došli da me posete rekli su: „Tijago, sada mi je jasno zašto si ti ostao u Srbiji.”

KK: Da li su Srbi dovoljno svesni svog kulturnog i istorijskog bogatstva?

TF: Ma nisu. Srbi jedva čekaju da pobegnu negde preko granice. Tek bi shvatili šta imaju kada bi to izgubili. To se desilo i sa mnom. Kada sam počeo da planiram preseljenje u Srbiju, tek sam onda pomislio „Čoveče, Rio de Žaneiro, kako je ovo lep grad, najlepše mesto na svetu.ˮ Tako da ne mogu da krivim Srbe koji odu u inostranstvo jer sam i ja otišao. Ali, ja sam došao ovde sa određenim ciljem i planom. Ono što ne sme da se desi je da neko ode samo onako jer misli da je bolje u inostranstvu.

KK: Da li mladi u Brazilu dovoljno poznaju svoju zemlju?

TF: Mene je sramota što nisam obišao svoju zemlju. Ali opet, Brazil je ogromna zemlja. Ja sam dosta putovao oko Rija, ali nisam preterano istraživao, što mi je žao. Brazilci ne znaju dovoljno dobro svoju istoriju. Učimo i mi o svojoj istoriji u školi, ali nekako nismo toliko ponosni narod kao što se vi Srbi. Možda zato što se vi oduvek postojali kao narod, a mi nismo. Brazilci su nastali tako što su Evropljani došli i miksovali se sa Afrikancima, Indijancima. I onda mi nemamo taj osećaj ponosa kao što vi imate. Pričate o Svetom Savi, 13. veku, nemam pojma. Mi u 13. veku nismo ni postojali kao narod.

KK: Mnogo si putovao po Srbiji. Koju avanturu pamtiš?

TF: Uf, ima ih stvarno dosta. Nikad neću zaboraviti večeru koju sam imao u istočnoj Srbiji u Rajačkim pimnicama gde se proizvodi vino. To je bilo nešto neverovatno. Imali smo turu po istočnoj Srbiji i na kraju dana stižemo u Rajačke pimnice. Ne sećam se boljeg obroka i boljeg doživljaja. Baš je autentično mesto, kućice, domaće vino, domaća hrana, najbolje društvo. Bilo je zaista fantastično. Ali to je samo jedan primer. Bio sam na jugu, u Nišu, kod Rajka da probam najbolji burek. U zapadnoj Srbiji je prelepi Uvac. Za deset godina Uvac će možda biti svetska atrakcija.

KK: Na koje mesto prvo vodiš svoje prijatelje kada dođu u Beograd?

TF: Prvo mesto mora da bude Kalemegdan. Kalemegdan mi je najdraže mesto u Beogradu, mesto koje često Beograđani zaobiđu a toliko je lepo mesto. Tu se oseća taj duh Beograda. Park je lep i miran, priroda je svuda, pogled na Savu i Dunav je stvarno neverovatan. Toga nema nigde na svetu. To je nešto prelepo i uvek mi je drago da vodim ljude tamo. Beograđani ne znaju za to, mislim znaju ali ne uživaju toliko, uzimaju ga zdravo za gotovo. Da ne pričam sada o putovanjima po Srbiji.

KK: Srbija te toliko oduševljava, ali da li ima nešto što te je razočaralo?

TF: Ogroman broj pušača. To je nešto što smeta svim Brazilcima koji dolaze i turistima generalno. Odeš u provod ili na kafu, vraćaš se kući i ne možeš da veruješ kako smrdiš. U Brazilu je to strogo zabranjeno. Osim toga, korupcija, ali toga ima i kod nas. To sam očekivao. Nigde nije savršeno, svuda postoje problemi. Meni je stvarno žao kad vidim kakva je situacija što se tiče zapošljavanja mladih. Znam da postoje problemi, ali ne želim da razmišljam o njima. Ja razmišljam o rešenjima, o tome šta da uradim da meni i ljudima oko mene bude bolje. Žao mi jer postoje problemi, ali postoji i dosta kukavica – ljudi koji sede kod kuće i samo kukaju umesto da rade nešto. Trudim se da se okružim ljudima koji nisu takvi, već traže rešenja. Mislim da sam u tome uspeo. Cela ekipa „Srbija za mladeˮ je takva, to je zdravo društvo. To su ljudi od akcije, ljudi koji veruju u svoju zemlju i koji hoće da je razviju. To je suština. Neki misle da smo svi ludi. Ali danas je dobro biti lud. Ako nisi lud, znači da si na lošem putu.

KK: Postoji li nešto što bi iz Brazila preneo ovde?

TF: Recimo, kod nas ljudi vole da vežbaju na otvorenom. U svakom parku postoje sprave za vežbanje, ljudi dosta trče po parkovima, na plaži. Ali opet, to je tropska zemlja. Video sam sprave i ovde u nekim parkovima, ali retko ko ih koristi.

KK: Gde još nisi bio u Srbiji, a hteo bi?

TF: Žao mi je što nisam bio u Leskovcu, samo sam prolazio tuda. Onda Pirot, ne mogu dalje da se setim, obišao sam skoro sve.

KK: Omiljeni srpski specijalitet?

TF: To je teško pitanje. Ranije je bila pljeskavica, ali onda sam otkrio druge stvari. Danas ne mogu da živim bez ajvara, kajmaka, sira, onog domaćeg, iz zapadne Srbije pogotovo. U Brazilu postoji sir koji proizvodi jedan čovek i koji je vrhunski, ja sam mislio da ne postoji bolji sir. I onda dođem u Srbiju i nađem u Sjenici isti takav. Oduševio sam se jer mnogo volim sir.

KK: Koliko se razlikuje hrana?

TF: Kod nas se jede malo drugačije. Jede se mnogo više voća pošto smo tropska zemlja. Na svakom ćošku u gradu imamo prodavnice ceđenih sokova svih vrsta voća, i nije uopšte skupo. Ovde ceđenu pomorandžu plaćaš kao da piješ vino. U stvari, moguće da je vino jeftinije od ceđene pomorandže. Kod nas nije tako, i to mi baš nedostaje – da jedem sveže voće i sokove. Mi više mešamo stvari. Pirinač i pasulj jedemo zajedno, uz svaki obrok sem doručka. Bez toga ne možemo da živimo. U jedan tanjir ide pirinač, pasulj, meso, jaje, pomfrit. U Srbiji kad jedemo pasulj, onda jedemo samo pasulj.

KK: Kako si se adaptirao klimi u Beogradu?

TF: Mi Brazilci volimo sneg. Svako od nas sanja da vidi sneg. Kod nas nema snega osim skroz na jugu, blizu Argentine, tamo ponekad pada, ali to nije moj kraj. Moja sestra je prvi put u životu videla sneg kada je došla da me poseti. Imala je 21 godinu. Kod nas je leto cele godine i sneg nam je egzotična stvar. Volimo kad imamo priliku da obučemo neku jaknu, šal, rukavice. To je nama interesantno. Ali moram priznati da kako vreme prolazi, meni postaje sve manje i manje interesantno. Predugo traje period hladnoće. Jedva čekam da se završi i da dođe ponovo leto. Pre nije bilo tako, hteo sam da zima traje cele godine.

KK: Da li je bilo teško da dobiješ državljanstvo?

TF: Nemam državljanstvo. Imam vizu za privremeni boravak koja važi godinu dana i svake godine moram da je obnovim. To je mučenje, veliki trošak i gubljenje vremena. Neki glumci iz Holivuda dobijaju državljanstvo samo dok dođu u Srbiju, a ja moram deset godina svake godine da obnavljam vizu da bih dobio državljanstvo ako se pre toga ne oženim. Samo ako hoće, neki ministar može da potpiše i da dobijem vizu. Hajde sada da apelujemo ministarstvu. (smeh)

KK: Da li razmišljaš o budućnosti? Hoćeš li ostati ovde?

TF: Hoću. I da se vratim sutra u Brazil i kažem neću više da živim u Srbiji, Srbija bi mi uvek nedostajala. Već smatram da sam pola Brazilac pola Srbin, bar u srcu. Ali ostaću i dalje ovde, nisam odradio svoju misiju. Radim na njoj svaki dan. Borba je vatrena, dosta ljudi hoće da te obori, kao i u bilo kom mestu. Ali idem polako ka cilju. Dok ne ostvarim cilj, neću da odem.

Intervjuisale: Miljana Miletić i Ivana Atanacković
Foto: Lična arhiva

The post Thiago Ferreira: „U srcu sam pola Brazilac, pola Srbin” appeared first on Kulturni kišobran.