Prenapeta struna zategnuta stoji,

Kad nekom naudiš

Dal’ se svoje senke bojiš?

Dal’ ponizno pred samim sobom stojiš?

Ili gordo glavu međ’ oblake dižeš,

Pa misliš da ti niko nije,

I da niko kao ti ne može ni bolje ni više.

U kom li pravcu,

Kakvom se moralnom konstrukcijom vladaš,

Kad misliš uzdićićeš se

 ako nekom dozvoliš da strada,

pa mu još i pomogneš da sve niže tone i pada.

Prijatelju moj,

od stegnute i zgrčene ruke niko svoj život obogatio nije,

ti se i od sebe samog kao takav kriješ,

možda neke svoje bitke biješ.

A ako tebi je loše,

onda zašto da i drugom ne poželiš da nidočeg mu nije.

Ajde malo sebe sredi,

malo nameštaj u mozgu preuredi,

pa jednu fotelju prenatrpanu koje kakvim stvarima oslobodi,

pa na istu sedi i sebi ugodi,

malo život svoj i drugima prilagodi.

Nemoj da se srdiš, život nema cenu,

danas budeš, pa nestaneš u trenu,

pusti sreću neka svetom i iz tebe vlada,

kupi kakvo cveće, prošetaj do grada.

Čovek

Svaka nit života po tračak nade budi,

u svojoj stvarnosti i budnoj,

premalo izraženoj,

a previše potučenoj želji za postojanjem,

čovek često traga za sopstvom i za izričitim ,,ja“.

Kroz prašinu snova,

poput prašnjavog crva puzi,

nazire draž,

onu svetlost što klijati zna,

i pred samu ponoć ukazati se.

Onda kada putokaz izmicati u beskraj zna,

kada dno postoji,

a tonuti se neprestalno može,

tada na prečac, poput metamorfoze

isklija nešto novo,

neka zrakom razuzdana nit.

Nadolazi plima,

vrteška snova tad nastane,

uzdigne se svojom postojanošću,

i ponosno

nalik mitskom heroju razleprša svoja krila poput bezazlenog leptira.

Čovek tada svetu sebe nudi,

celovito, celinu tražeći,

celinu kao svoju svetlost,

kao svoju tako isto nesavršenu i nepotpunu  polovinu.

Koraci

Kako da se krećeš ako svakodnevno istog sebe srećeš.

Isti način, ista igra, iste navike,

ista reakcija na prepreke,

isti status quo, nema replike.

Nećeš nigde stići ako unapred prihvatiš da neće ići.

Ako sebi okove na telo kačiš, nećeš biti jači,

ne plači.

Opusti lance, prihvati da si karika važna,

nije svaka zajednica lažna.

Prihvati da bez tebe ni lanca ne bi bilo,

prihvati da ti se prihvatanje tvoje samo na momenat kao nešto dobro učinilo.

Jer si stao, jer nisi pošao,

pa si se opet na istom mestu našao.

Kako misliš da ako stojiš, ako se prividno krećeš,

da sebe samog, da svoju poboljšanu verziju srećeš.

Opet ti kažem moraš da se krećeš!

Samo stani na momenat,

kada je o kretanju reč, porazmisli,

nije kretanje samo ako fizički nogu pružiš,

pa drugu do nje dovlačiš,

kretanje je kada svoju dušu oplemenjuješ,

kada nove boje svakodnevno svom unutrašnjem biću oblačiš.

Kada staneš i razmisliš već si jako blizu da usvojiš životnu devizu.

Da kretanjem sebe budiš,

nekad možda pomalo usporeno,

ali je važno da nastaviš da se trudiš.

Važno je da odvažno zemljom koračaš,

da se krećeš i unazad ne vraćaš,

jer tako neguješ svoju ličnu stranu,

a uz to treba i da pridodaš po par vrlina na svaku svoju manu.

Da koliko god koraci sitni bili, nemoj stati,

odstrani sve teskobe, prihvati se i sebi se vrati,

jer dokle ćeš druge na svoj maraton slati.

Foto: Pexels

The post Tri pesme iz zbirke: Jelena Beloica, 3. deo appeared first on Kulturni kišobran.

Kažu svet je tvoj,

Ma sad je tvoje vreme, sad se živi,

Samo napred idi, glavu gore i za svoje suze,

nekakva potonuća, nesigurnosti nikoga ne krivi.

Jer u ćutanju je spas,

Кo još protiv dobročinitelja diže glas?!

Deca su blago,

pa misliš možeš sa njima da činiš šta ti je drago.

Uzimaš ih kao vreće da malo svojoj šizofreniji podariš sreće.

A ti upadneš u vrtlog manipulativnog ponašanja njega

kao žrtva koja bez pogovora predatoru se preda

i ne trepneš okom,

već te ima samo jednim potezom,

tvojim najvećim porazom.

Ideš tako, a glava ti luta,

boriš se za malo olakšanja,

za parče karijernog puta.

Misliš tako treba i sve je u redu,

dok ne dođes u tu jednu sredu.

Pa ne znaš dal si bliži početku ili kraju,

dal i drugi vide to, samo važnosti ne pridaju.

I dok ti misliš, taj neko luta

i skreće mnoge druge sa pravog puta.

Oni isto kao ti misle da se kreću baš onako kako treba,

a ne znaju da kobac,

drtina stara ispod kaputa osmehutim brkom hara,

jer za to tobože ima dara.

Skupiš i hrabrost, izboriš se sa sobom,

ali to nosi veliku cenu,

svi su pametni jako i svi onda traže režima takvog smenu.

A ti jedna digla glas za sve dame, za sistem, za nas.

Još se pitaju i za glavu hvataju

kako si mogla da ćutiš do sad,

mislim oni sigurno ne bi,

jednostavno i praznoglavo ništa pod milim Bogom ne shvataju.

Ali diži ti lutko glas, oslušnuće ljudi, ima nade dok je i nas.

Pa neće moći tuđa ruka da vreba

i zavlači svoje prste iza svake suknje iza svakog kutka,

koristeći nemoćno tvoje bivstvovanje datog trenutka.

Nekakav zakon mora nadvladati

i spasiti tebi i drugima u istoj situaciji glavu,

pa da slobodno možeš da kažeš

skinuta je maska neka na lice pravde i sve slične lažne padnu!

Foto: Canva

The post Nisi sama appeared first on Kulturni kišobran.