Moto grada je „Tako evropski – a tako blizu“.

Sam centar Kvebeka UNESCO je proglasio Svetskom baštinom. Tu se nalaze uske i strme ulice popločane kaldrmom, a zgrade su kao u francuskoj provinciji, od fasadne cigle, sa drvenim prozorima i crvenim krovovima. U staroj luci se nalaze brojne galerije, restorani, pabovi, butici i antikvarnice, i zaista sve neodoljivo podseća na neki evropski kvart.

Pored uživanja u pogledu na crvene krovove u januaru 2021. malobrojni turisti našli su se usred crvenog COVID-19 alarma. Skoro sve što vam padne na pamet bilo je zatvoreno, osim par atrakcija, među kojima je bio i „Ledeni Hotel“ koji ove godine slavi 20. rođendan.

Prvi put ovo zdanje je otvoreno u januaru 2001. Promenili su mu nekoliko lokacija, a ove godine se nalazi 30 km severno od grada Kvebeka, samo 35 minuta vožnje kolima. Ovo je bio i prvi „Ledeni Hotel“ u Severnoj Americi.

Gradi se svakog decembra, otvara se početkom januara, a polako počinje da se „topi i nestaje“ već u aprilu.

Potrebno je oko mesec i po dana da se „Ledeni Hotel“ izgradi, a 50 radnika na tome vredno radi i utroši oko 30.000 tona snega i 500 tona leda kako bi napravili ovo pravo arhitektonsko čudo.

Najeftiniji smeštaj za jednu noć, na krevetu od leda, košta oko 450 dolara, a turistički obilazak hotela 25 dolara.

Iako su se arhitekte i umetnici i ove zime svojski potrudili da „Ledeni Hotel“ dobije potpuno nov i svež izgled, crveni COVID-19 alarm u provinciji Kvebek, ostavio je ovo zdanje skoro bez posetilaca.

Ovaj veličanstveni objekat ima preko 40 soba kroz koje umesto glasova radoznalih turista, fijuče vetar i nestvarna tišina, pa je utisak da ovaj (pomalo) tužan 20-i rođendan hotela, na neki čudan način deli sudbinu ljudi.

Prošetali smo se prelepom Velikom dvoranom, kapelom u kojoj nije bilo ni mladenaca, ni svatova; obišli smo sobe i apartmane, a među najlepšim bili su Salvador Dalí, Egipatska i Božićna soba, kao i nekoliko komada nameštaja isklesanih od leda.

Na kraju smo otišli u čuveni Ice bar u kojem nismo mogli da naručimo i popijemo koktel u čaši od leda jer je bio zatvoren.

Slični „Ledeni Hoteli“ postoje u Kanadi (Montrealu), Finskoj, Japanu, Norveškoj, Švedskoj i u našem komšiluku – Rumuniji.

Venčanje iz bajke u prelepom dekoru!

Bilo da se radi o venčanju ili „obnavljanju zaveta“, kapela u ovom hotelu obećava lepe fotografije. Ukoliko volite zimu i niske temperature, pa izaberete ovo romantično i belo odredište za svoje venčanje, imaćete nezaboravne uspomene.

Do sada je preko 300 parova iz celog sveta odlučilo da ujedini svoje živote baš ovde. Cena za venčanje u ovom hotelu kreće se od 2.795 $ pa sve do 8.195 $.

Zanimljive činjenice

– Temperatura unutar hotela je uvek oko – 5C.

– Hotel je prepun specijalnih rezbarija po zidovima, kao i skulptura i lustera od leda.

– Omiljena je lokacija filmskih ekipa iz celog sveta.

– Bio je inspiracija za Diznijev film „Frozen“.

– Head & Shoulders je snimio reklamu u ovom hotelu, kao i mnogi drugi brendovi.

– Posle 13. sezone, zvanična statistika prijavila je preko milion posetilaca i 43.000 gostiju koji su ovde prenoćili.

Piše: Marina Bulatović

Foto: Ulaz u Ledeni hotel (Kvebek) / Lazar Petrović student fotografije na Seneca College u Torontu

Izvor: Bazar

The post Priča iz Kvebeka: 20. rođendan „Ledenog Hotela“ appeared first on Kulturni kišobran.

Daleke 1934. u Ontariju je 9. februara zabeleženo neverovatnih minus 56C.

U vreme COVID-19 kada su brojni mali biznisi ovde trajno zatvoreni, a milioni ljudi ostali bez posla, kada restorani, bioskopi, pozorišta i Spa centri vrlo često zatvaraju ‘svoja vrata’ po preporuci nadležnih organa – zaljubljeni se nalaze pred pravim izazovom – kako iznenaditi voljenu osobu i odabrati (savršen) poklon?

Parfeme, donje rublje u crvenoj boji, slatkiše i knjige umotane u crveni ukrasni papir, buket ruža ili saksijsku biljku koja traje duže i može predstavljati simbol dugovečne ljubavi.

Na listi poželjnih znakova pažnje za Dan zaljubljenih su i odlazak u šetnju, ali svakako dobro obučeni u tople perjane jakne, sa kapama, rukavicama i dubokim čizmama, i šoljom kafe ili čaja „za poneti“.

A priroda se na neki čudan način postarala da voljenoj osobi tokom šetnje možete ubrati cvet sa crvenim bobicama. Biljku koja prkosi i opstaje po dramatičnoj hladnoći i kada napada debeo sneg.

U prilog ovoj ideji (dar iz prirode) ide i jedno istraživanje koje kaže da bi, čak i u bogatim društvima kakvo je i Kanadsko, prosečna žena više želela da je dečko ili muž poljubi svakog dana pre odlaska na posao, nego da dobije skupoceni poklon.

Mladi fotograf – zaljubljenik u pejzaže

Lazar Petrović je student prve godine fotografije na Seneca koledžu u Torontu. Od svoje 15 godine on strastveno snima pejzaže širom sveta. U Beogradu je 2019. završio foto kurs u popularnoj „Fabrika Fotografa„. Član je Toronto Kamera Kluba koji je osnovan davne 1888. kao jedan od prvih foto-klubova u čitavoj Severnoj Americi.

Fotografije Lazara Petrovića do sada su objavili: „Ilustrovana Politika“, portali Sputnik Srbija, RTS Dijaspora, MediaSfera i Kulturni kišobran.

Piše: Marina Bulatović

Foto: Lazar Petrović student fotografije na Seneca koledžu u Torontu

The post Kanada: Dar prirode za Dan zaljubljenih appeared first on Kulturni kišobran.

Konferenciju će otvoriti osnivač i predsednik Fondacije Nikola Lončar koji kaže: „Tesla je ikona dijaspore – lakše je okupiti naše mlade ljude, ali i strance na Tesla susretima nego na bilo kom drugom događaju, jer njegova „magija“ ne prestaje ni danas, skoro osam decenija od kada je napustio ovaj svet.“

Okosnica Konferencije biće pilot projekat „Osnivanje Teslinih klubova“, koji je Teslina naučna fondacija sa sedištem u Srbiji pokrenula u saradnji sa osnovnom školom „Dragomir Marković“ iz Kruševca i „Branislav Petrović“ iz Slatine kod Čačka, a uz monitoring i logistiku TNF iz Amerike.

U okviru programa online Konferencije 2021. svi zainteresovani imaće jedinstvenu priliku da čuju i nekoliko veoma poznatih i cenjenih ljudi koji svojim radom prave velike proboje na svetskom nivou, poput Gerija Pitersona, inženjera, naučnika i publiciste, vlasnika Twenty First Century Books, koji je u okviru svoje izdavačke kuće izdao najviše knjiga posvećenih Nikoli Tesli; Mark J. Seifera, književnika i istoričara koji je prvi uradio doktorsku disertaciju na temu Nikole Tesle; braću Corum koji su svoj život posvetili nastavku rada na Teslinim patentima, posebno na bežičnom prenosu električne energije i koji će na Konferenciji izneti svoja najvažnija otkrića i dostignuća.

Do sada su se Tesla konferencije održavale u hotelu New Yorker u Njujorku, u kome je Tesla živeo poslednjih desetak godina svog života, gde je i umro 7. januara 1943.

TNF iz Filadelfije uveliko radi na programu uvođenja predmeta o Tesli u škole Amerike. Iz Fondacije ističu da su pronašli brojne načine da ostvare ovaj cilj jer Amerika nema centralizovan sistem obrazovanja. Osim na ovom projektu, Teslina fondacija veliku pažnju usmerava i na mlade, talentovane ljude širom sveta u želji da prikaže svetu snagu i moć Teslinog naroda, ujedno spajajući sunarodnike u rasejanju sa maticom.

„Tesla je važna spona kako između matice i dijaspore, tako i za povezivanje sa drugim narodima, kao i pojedincima koji imaju realnu sliku i znaju istinu o Srbima i stradanjima našeg naroda kroz vekove“, naglašava Nikola Lončar, osnivač TNF.

Izvor PR služba TNF: Marina Bulatović
Foto: Vesna Đerić

The post TESLA – IKONA DIJASPORE: Onlajn konferencija Tesline naučne fondacije iz Amerike appeared first on Kulturni kišobran.

Ukoliko se kakvim važnim poslom ili iz čistog užitka uputite iz Ontarija u Novu Skošiju ili ako putujete iz Britiš Kolumbije u Nju Brunsvik moraćete provesti u karantinu čitavih 14 dana.

Građanima Kanade nije dozvoljen turistički odlazak za Ameriku od marta 2020. godine koji je na snazi i danas. Isto pravilo važi i za Amerikance koji bi da posete Kanadu.

Na sve to, došla je prava polarna zima koja je okovala ledom i snegom Kanadu, tu drugu po veličini zemlju na svetu (prva je Rusija), pa je za očekivati da ljude viđate isključivo u prodavnicama hrane, apotekama ili LCBO (prodavnice alkoholnih pića koje spadaju u esencijalni biznis i ne zatvaraju se nikada, čak ni zbog pandemije) uz obaveznu socijalnu, a ne fizičku distancu, kako ovde piše na brojnim natpisima i obaveštenjima.

Ali pojedini Kanađani su ipak spremni da vas prijatno iznenade!

U Torontu ih možete videti kako na minus 15 C po snegu i ledu veoma vešto voze bicikle sa širokim gumama koje često voze i po brdsko-planinskim predelima jer njihovi omiljeni dvotočkaši poseduju gume koje imaju krampone.

Dok sa kanadske strane Nijagare čežnjivo gledate američku obalu pitajući se kada ćete moći skoknuti bar do Bafala – grada koji je naš Nikola Tesla prvo osvetlio u „Obećanoj zemlji“ 16. novembra 1896. godine  –iznenada ugledate čoveka u sportskom gliseru kako „seče vodu“ jureći neverovatnom brzinom dok temperatura ispod nule ledi krv u venama. I vama (posmatraču) i njemu (avanturisti). On je dobro obučen – u perjanoj jakni, sa kapom i rukavicama (ispod pantalona pouzdano ima dugačke gaće ili helanke!) prkoseći nekako u isto vreme zimi, ali i svim mogućim pravilima.

U ljupkom gradiću Niagara-on-the-Lake osnovanom davne 1798. godine možete iznajmiti kočije sa konjskom zapregom, a vaš domaćin-vozač će vam prvo ponuditi toplo ćebe koje vas neće ni malo zagrejati, a potom i mnoštvo istorijskih informacija o ovom čarobnom malom gradu. Petnaest minuta vožnje kočijom košta 60, a 30 minuta platićete 95 dolara, uz bakšiš koji iznosi oko 20 dolara i koji se ovde jednostavno podrazumeva.

Bilo kako bilo, na pragu Nove 2021. ne možete da se otmete utisku da ljudski duh, ali i turizam i biznis uvek nađu načina da prežive i da doskoče svim mogućim preprekama bilo da se one ogledaju u Celzijusima, virusima ili nečem trećem.

Piše: Marina Bulatović

Foto: Lazar Petrović student fotografije na Seneca college u Torontu/ Obilazak grada u otvorenim kočijama zimi – Niagara-on-the-Lake

Izvor: Sputnjik Srbija

The post Kanadski duh na pragu Nove 2021. appeared first on Kulturni kišobran.

U vreme kada je Grujica bio glavni urednik „Danasa“, od prvog broja te davne 1997, ja sam (uveliko) plovila PR vodama, radeći u EUnetu, prvom Internet provajderu na našim prostorima.

Stidljivo sam znala da zakucam na vrata njegove kancelarije i zamolim da objavi neku moju vest „o toj novoj čudnoj tehnologiji, koja će zauvek promeniti svet, a romantičnu faks-mašinu prepustiti zaboravu“.

On bi klimnuo glavom, pa šeretski rekao: „Znači, svet postaje globalno selo… Hm. Dobro, ako ti tako kažeš.“

Ponekad bi se videli u „Lovcu“ – isturenom odeljenju redakcije, gde sam mu jednom prilikom (hrabro) ponudila intervju sa proslavljenim Petrom Kraljem u kojem sam pisala o njegovim novim ulogama i Dobričinom prstenu za životno delo koje je dobio nešto ranije.

I tako… beše to moj prvi tekst objavljen u „Danasu“ – ali ne i poslednji.

No, nije mi namera da pišem o Grujici – Gruji kao uredniku, ni kao poslovnom saradniku koga su kasnije, posle mene, mnogi PR menadžeri i konsultanti „gnjavili i davili“, sve negde do 2006. godine.

Naš slučajni susret u Sarajevu ponajviše govori o Gruji kao velikom čoveku, čoveku s velikim srcem – a takvih danas nema baš mnogo.

Gruja je (uveliko) bio ambasador Republike Srbije u Bosni i Hercegovini, a ja tek udata žena (u 42. godini života) i potpuno luda – trčeći od ambasade Kraljevine Saudijske Arabije, pa do ambasade Republike Srbije, s namerom da za jedan dan pribavim sve moguće papire za saudi-vizu jer je moj suprug u toj dalekoj zemlji dobio posao.

Dojurim tako do ambasade R. Srbije u Sarajevu. Uleteh do šaltera, koji beše u prizemlju zgrade, pa tu ostavih gomilu papira koje je neko trebalo da potpiše ili overi.

Sručih se na klupu, znojava i prilično nervozna, kada se malo potom otvoriše jedna vrata, pojavi se Gruja (glavom i bradom), pa reče: „Mislila si da odeš bez pozdrava? Da mi se ne javiš? Hajde gore kod mene, da ti sve ovo potpišem i da nešto popiješ. Vidi kako si bleda!“

„Vaša uvažena ekselencijo, ambasadore… nisam htela da smetam“, nasmeših se (ne baš u svom najboljem izdanju) dok sam se pela za njim, stepenicama na sprat.

Večiti dobričina i veseljak, video je moje ime na papirima koje je potpisivao i zamislite (!) nije poslao službenika ambasade po mene – već je sišao sam, a potom pažljivo slušao sve pojedinosti o mom (novom) braku i bio prilično oduševljen kada mu rekoh da „Danas“ i moj suprug istog dana slave rođendan – 9 juna.

Karma ili Božija Promisao?

Ko to zna…

Neka ti je večna slava dragi Grujo.

Ostaćeš u divnom sećanju svih nas koji smo te poznavali i sa tobom sarađivali.

Zauvek zahvalna,

Marina Bulatović ex Lazarević, novinar i pisac iz Kanade

Foto: Medija centar

The post Grujica – čovek s velikim srcem appeared first on Kulturni kišobran.

Istraživanje će se obaviti putem Interneta, biće anketirano više od 5.000 pripadnika srpskog naroda širom sveta.

Posebno osmišljen i dizajniran upitnik, svi zainteresovani mogu samostalno popuniti na adresi www.teslinnarod.com a predlagači najkvalitetnijih ideja imaće priliku da ih detaljnije obrazlože putem društvenih platformi Tesline naučne fondacije (TeslaTalk.TV, Zoom video konferencije, socijalne mreže itd).

Takođe, neki od njih će biti intervjuisani u okviru projekta „Teslin narod“, u nastavku dokumentarnog serijala, pod istim imenom, čiji je idejni tvorac Nikola Lončar, osnivač i predsednik Tesline naučne fondacije iz Amerike.

Projekat istraživanja stavova srpske dijaspore i matice podržala je Uprava za dijasporu Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije.

Izvor: Teslina naučna fondacija (TNF)

Foto: „Teslin Narod“, autor samouki srpski slikar Zoran Anđelković, član TNF

The post Matica i dijaspora: Istraživanje – prvi korak ka boljoj saradnji appeared first on Kulturni kišobran.

Ova markica je izdata davne 1956. godine, povodom sto godina od rođenja Tesle (1856 – 1956) a na njoj piše: Nikola Tesla američko – srpski genije.

Poštanska marka, osim što je sredstvo plaćanja poštanskih usluga, istovremeno predstavlja jedan od najprepoznatljivijih simbola nacionalne kulture. Neverne Tome će se možda pitati zašto na ovoj markici ne piše njena vrednost u dolarima, ali i danas savremene američke markice često na sebi nemaju nominalnu vrednost. U Americi je popularan tzv. „Forever stamp“ i sa ovakvom „Zauvek markicom“ možete (uvek) da pošaljete jedno standardno pismo.  

Nikolu Lončara, predsednika Tesline naučne fondacije (TNF) iz Filadelfije pitali smo da nam potvrdi autentičnost ove stare markice, a on nam je rekao: „Ovo je originalna markica izdata povodom sto godina od rođenja Nikole Tesle. Ovom prilikom ekskluzivno otkrivam da sa slikarkom Sarom Radovanović, koja pripada trećoj generaciji Srba u Americi, upravo radimo na skici za novu markicu sa likom Tesle. Na markici će pored Tesle, srpske i američke zastave pisati i: američki naučnik srpskog porekla. Kada završimo ovaj posao – taj rad ćemo prezentovati pošti SAD. Iako znamo da je to veliki i dug proces, mi verujemo u pozitivan ishod. Naša fondacija je početkom 2020. Sari Radovanović iz Los Anđelesa dodelila nagradu za najbolje umetničko delo na temu Tesle u prethodnoj godini.“

Kako je ova stara poštanska markica iz Amerike postala svojevrsan hit na internetu, a maj 2020. između ostalog upamćen po „raspravi“ Srbije sa Evropskom unijom o Teslinom poreklu i nacinalnoj pripadnosti, pisac ovih redova imao je potrebu da podseti na sledeće činjenice iz Teslinog života.

Sin pravoslavnog sveštenika Milutina Tesle

Nikola Tesla je rođen 10. jula 1856. u Smiljanu, Vojnoj granici, posebnoj oblasti Habzburške monarhije, pod vladavinom cara Franca Jozefa I. Tesla se rodio u srpskoj porodici, pravoslavnog sveštenika, Milutina Tesle i Georgine – Đuke Tesla, rođene Mandić. 

Brod „Srbija„

Zalaganjem Save Kosanovića (sin Tesline najmlađe sestre Marice) svi lični predmeti i spisi Nikole Tesle preneti su u Beograd. Zaostavština Nikole Tesle je brodom „Srbija“ stigla u Jugoslaviju septembra 1951. godine.

Sestrić – srpski diplomata

Teslin sestrić, Sava Kosanović, srpski političar, publicista i diplomata, za vreme Teslinog života bio je član Vlade Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu i boravio je u Njujorku. Posle Tesline smrti staranje o njegovoj imovini je prema sudskoj odluci američkih vlasti, iz januara 1943, pripalo Savi Kosanoviću.

Zaostavštinu koja se nalazi u Srbiji – UNESCO uvrstio u Registar „Pamćenje sveta“

Celokupna zaostavština Nikole Tesle koja je preneta u Beograd 1951. i danas se nalazi u Muzeju Nikola Tesla u Srbiji. Uviđajući univerzalni značaj Nikole Tesle i njegovog stvaralaštva, UNESCO je 2003. Teslinu arhivu, kao deo pokretnog dokumentarnog nasleđa čovečanstva, uvrstio u Registar „Pamćenje sveta“, što predstavlјa najviši oblik zaštite nekog kulturnog dobra.

Pročitajte još i:

Predlog da se Teslin rođendan proglasi za nacionalni Dan nauke u Republici Srpskoj

Nikola Tesla – čovek koji je izumeo dvadeseti vek

Prvo odlikovanje za svoj rad Tesla dobio u Srbiji – orden Svetog Save II reda

Teslu je u Beogradu uz najviše počasti primio Aleksandar Obrenović, i to 2. juna 1892. a Ukazom kralјevskih namesnika, u ime kralјa Srbije, Tesla je odlikovan ordenom Svetog Save II reda. Ovaj orden je prvo odlikovanje koje je Tesla dobio za svoj naučni rad.

Nekrolog kralјu Aleksandru

U „Nјujork Tajmsu“ Tesla objavlјuje 1934. nekrolog ubijenom kralјu Aleksandru I Karađorđeviću.

Susret sa kralјem Petrom II Karađorđevićem

Kralј Petar II Karađorđević sreo se 1942. sa Teslom u njegovom apartmanu u hotelu Nјujorker. Mladi kralј zapisao je kasnije u svom dnevniku da su Tesline reči bile dirlјive i da su obojica plakali.

Ispraćaj sa ovog sveta uz srpsku rodolјubivu pesmu „Tamo daleko“

Nikola Tesla preminuo je u snu, 7. januara 1943. u svom apartmanu na 33. spratu hotela Nјujorker, u kome je proveo poslednjih deset godina života. Komemoracija povodom njegove smrti održana je 10. januara i prenosio ju je radio Nјujork. Za vreme komemoracije svirali su srpsku rodolјubivu pesmu „Tamo daleko„. 

Foto: Teslina naučna fondacija (TNF) iz Amerike

The post Hit na društvenim mrežama: Američka markica s natpisom — Nikola Tesla američko-srpski genije appeared first on Kulturni kišobran.

Kako moderna medicina nije mogla da pomogne bolesnom detetu, očajni roditelji okreću se raznim „čudotvorcima i isceliteljima“, pa su tako oberučke prihvatili tople preporuke Milice i Stane – da Raspućina upoznaju, kako bi on eventualno pomogao Alekseju. U to vreme sestre su bile potpuno opčinjene Raspućinom, baš kao i veliki deo aristokratije…

Ali kako je došlo do toga da se vrlo brzo posle tog upoznavanja trajno prekine prijateljstvo između carice Aleksandre i Raspućina sa jedne strane, i crnogorskih princeza sa druge, i zašto su se ti skladni odnosi pretvorili u teške svađe. Da li je tanku liniju „od ljubavi do mržnje“ bilo moguće lako preći samo zbog izneverenih očekivanja? Zašto i danas u mnogim dokumentarnim filmovima Milicu i Stanu nazivaju čavkama i vranama saznaćemo od Ognjena Karanovića, istoričara i direktora Centra za društvenu stabilnost.

„Potrebno je da naglasimo da između Raspućina i Milice i Stane-Anastasije, u vremenu kada se Raspućin odomaćio u Carskom selu i uveliko bio prijatelj imperatora Nikolaja II i carice Aleksandre, prijateljskog odnosa više nije bilo. Velike kneginje, posebno Milica, nisu više uvažavale ovog čudnovatog čoveka, tačnije nisu ga podnosile, iz razloga što je Milica očekivala da će njegov uticaj na carsku porodicu iskoristiti kako bi i ona sama imala neposredni i presudni uticaj na svest i volju carice Aleksandre, a onda i na samog cara. Iz tog razloga ona je i „kumovala“ poznanstvu između carskog para i Raspućina. Međutim, Raspućin je odlično razumeo namere „crnogorskih kneginja“, te je nakon približavanja carskoj porodici, velikim kneginjama Milici i Stani jednostavno okrenuo leđa„, kaže na početku razgovora naš sagovornik.

Kada je Milica saznala da Raspućin posećuje caricu, odnosno carsku porodicu, i to bez njenog odobrenja, odnosno konsultovanja sa njom, došlo je do teške svađe između Milice i Raspućina, koja se odigrala u domu velike kneginje. Nakon tog incidenta, odnosi su potpuno zahladili, da bi posle 1907. godine sasvim prestali.

Kako su se Milica i Stana ponašale kada je popularnost Raspućina počela da opada i kada ga je elita koja ga je prvo obožavala, potom i satanizovala?

„Upravo je Milica bila jedna od prvih (ako ne i prva) pripadnica ruske aristokratije koja je pokrenula različite glasine, ali i priče koje su bile istinite o nedostojnom ponašanju Raspućina, te je u mnogome doprinela stvaranju izrazito loše slike o tom čudotvorcu. Upravo je ona bila jedna od onih koja je u krugovima Carskog doma, dakle među rođacima carske porodice, širila sumorne priče o užasnom karakteru i ponašanju Raspućina. Jednostavno, bila je besna na njega iz razloga što nije postao marioneta u njenim rukama, preko koga bi ona imala presudan uticaj u Carskom selu. Međutim, vladarski par je tada uvažavao „čudotvorne sposobnosti“ Raspućina, što je bio dovoljan razlog da Milica i Stana budu udaljene iz najužeg kruga rođaka i prijatelja Nikija i Aliks.“

I tako, umesto privilegija u Carskom selu, crnogorske princeze stekle su naklonost dela liberalne aristokratije i pojedinih carskih rođaka koji su bili neprijatelji Raspućina, pri čemu su napokon stekle i jednu vrstu naklonosti kod pripadnika sanktpeterburške elite, koja im je u prethodnim godinama nedostajala, kako zbog njihovog stranog porekla, tako i zbog ličnih karaktera.

Raspućin je ubijen u decembru 1916. a njegova smrt je odgovarala crnogorskim princezama jer su ga u protekloj deceniji smatrale svojim ličnim (smrtnim) neprijateljem.

„Setimo se samo reči velikog kneza Aleksandra Mihailoviča, unuka cara Nikolaja Prvog i rođaka poslednjeg ruskog cara koji je o crnogorskim kneginjama zapisao sledeće: ‘Ove sujeverne, prostodušne, lako uzbudljive crnogorske princeze bile su lak plen za sve vrste gostujućih avanturista…’ Reči su možda preoštre i ne pokazuju stvarni karakter crnogorskih sestara, ali autentično odražavaju odnos ruskog društva i dela elita prema njima“, naglašava istoričar Karanović.

Krajem XIX i početkom XX veka evropska elita je doživela „veliko oduševljenje“ prema „onostranom“, natprirodnim pojavama, ezoteričnim fenomenima i okultizmu. Istočnjačka učenja i tradicije postali su vrlo popularni. Rusija se po tom pitanju nije posebno razlikovala od drugih evropskih zemalja, a Milica i Stana su očarano prihvatile ove trendove. Bile su veoma obrazovane dame, a Stana je posebno bila oduševljena pomenutim „istočnjačkim učenjima“ i misticizmom, pa je zbog toga potpuno ovladala farsijem.

Na Histori kanalu u emisijama o Raspućinu – Milicu i Stanu nazivaju „vranama“. Da li taj nadimak potiče od njihovog velikog interesovanja za „onostrano“?

„Sestre su imale razne nadimke. Premijer Vite nazivao ih je paucima, a obično, ljudi, aristokrate, posebno njihovi neprijatelji, a njih je bilo mnogo, nazivali su ih ‘Crnogorka 1’ i ‘Crnogorka 2’ ili ‘čavke’ (ruski ‘galke’, prema nazivu ptica iz porodice vrana).“

Da podsetimo, Raspućin nije bio prvi „Božiji čovek“ koji je najednom postao prijatelj carskog para. Pre njega bilo je desetak „čudotvoraca“ koji su osvajali srca duboko religioznih ljudi, kakvi su bili i carica Aleksandra i car Nikolaj.

„Setimo se samo famoznog ‘Doktora Filipa’, francuskog iscelitelja, za koga se tvrdilo da je bio ‘ubačen na Dvor’ i to od strane barona Alfonsa Rotšilda, što svakako nikada nije bilo dokazano i takve priče ostale su u domenu glasina. Ophrvani brigom zbog narušenog zdravlja carevića Alekseja, prihvatali su svaku moguću pomoć, bez mnogo razmišljanja. U tome je prednjačila carica Aleksandra jer je bilo jasno da je preko nje, gen hemofilije prenet na Alekseja“, na kraju razgovora ističe istoričar Karanović.

Foto: Javno vlasništvo/Kolaž

The post Odnos ćerki kralja Nikole i Raspućina – od obožavanja do mržnje appeared first on Kulturni kišobran.

Do sada je snimljeno pet filmova o Veseloj udovici. Da li ste gledali neki od njih ili predstavu u pozorištu?

Odgledao sam samo film sa Morisom Ševaljeom za koji mislim da je i previše karikaturalan. Prikazan je prvi put davne 1934. a svrstan je u žanr muzička komedija – romansa. Film je imao veliki uspeh. Nažalost, nisam imao prilike da odgledam pozorišnu predstavu uživo, ali sam odgledao snimljene odlomke predstave kod kuće.

Kako vam se dopada knjiga o Veseloj udovici na engleskom koju je napisao Dr. Ljubo Vujović „The Merry Widow“ i zašto mislite da je važna?

U pitanju je vrlo zanimljiva i izuzetno dokumentovana knjiga o originalnoj priči, o velikoj opereti koja je obeležila vreme u kojem je nastala. Mislim da je knjiga veoma važna jer oživljava ovu priču, a kroz nju i oduševljenje prema balkanskim zemljama koje evropska društva tog vremena nisu krila. Ona je dobar alat koji može doprineti produkciji operete u Crnoj Gori. Ova knjiga je izložena u Theater an der Wien, a baš u tom pozorištu odigrana je prva predstava „Vesele udovice“ u Beču 30. decembra 1905.

Iako ste zabranu sa „Vesele udovice“ simbolično skinuli pre šest godina, ona se još uvek ne izvodi u Crnoj Gori. Šta biste poručili kulturnim radnicima u Crnoj Gori?

Zaista sam 2014. zajedno sa svojim prijateljem iz Njujorka Dr Ljubom Vujovićem simbolično skinuo tu zabranu koju je moj pradeda kralj Nikola izrekao. Što se realizacije projekta u Crnoj Gori tiče, problem nije u angažovanju umetnika, već pre svega producenata. Ali mislim da u trenutnim okolnostima pandemije naši sugrađani i kulturni radnici imaju druge prioritete.

Kako danas sa distance gledate na zabranu Crnogorskog kralja Nikole – da se ova opereta ne izvodi u Crnoj Gori? Imate li razumevanja za taj njegov potez?

Iako sam u načelu protivnik cenzure, savršeno razumem reakciju kralja Nikole jer je scenario na direktan i karikaturalan način predstavio njegovu porodicu i Crnu Goru u jednom za nju vrlo teškom periodu. Ali prošlo je više od jednog veka i ona ostaje jedno važno i vrlo začajno delo tog bezbrižnog vremena u Evropi uprkos olujama koje su se polako akumulirale. Više nema razloga da crnogorska javnost bude uskraćena za ovu čuvenu operetu.

Uostalom, ako bi trebalo da radim režiju ove predstave, pozadina bi sigurno bila ekran na kojem bi se smenjivale ahrivske slike Balkanskih ratova, kako bi se scenario smestio u njegov kontekst.

Šta mislite o Ristu Rundu i protestu u Beču koji je on organizovao početkom 20. veka zajedno sa ruskim studentima i prekinuo izvođenje pozorišne predstave „Vesela udovica“?

Nakon jednog veka na ovo delo možemo drugačije gledati i možemo prevazići tu karikaturalnu stranu scenarija kako bismo se prepustili divnim melodijama i sentimentalizmu. I sam sam bio među onima koji su osporavali njeno izvođenje, tako da dobro razumem Rista Runda i ruske studente, ali i pojedince koji su i dalje šokirani takvim predstavljanjem Crne Gore. Ali danas, nakon više hiljada izvođenja u svetu, „Vesela udovica“ predstavlja svetsku kulturnu baštinu.  

Za mene ova bečka opereta kompozitora Franc Lehar-a, premijerno izvedena davne 1905. u svojoj lepršavosti, ima i jednu tragičnu stranu za koju mislim da je zanimljiva. Podseća me na koncert koji se održava na Titaniku dok brod tone.

Francuske novine su često pisale o Danilu, opisujući njegovo loše parisko društvo kao sramotu za Crnu Goru. Šta vam je otac Mihailo pričao o njemu? Da li ga je opereta predstavila u pravom svetlu ili se njegova životna priča prvo dobro „zavrtela“ u javnosti, pa je zatim pretočena u scenario?

Nestanak Crne Gore kao države 1918, kao i izgnanstvo moje porodice nakon tri veka dobre i lojalne službe je nešto što je bilo strašno bolno i doprinelo je njenom raspadu. Kako su bili odvojeni zbog izgnanstva, moj otac Mihailo više nije imao kontakte sa svojim stričevima, pa tako ni sa Danilom.  

Nakon smrti kralja Nikole 1921. njegov najstariji sin knjaz Danilo abdicirao je u korist svog bratanca, a mog oca Mihaila koji je u to vreme imao samo 13 godina. Kako je njegov otac Mirko umro u Beču 1918. a njegova majka je otpočela nov život u Parizu – daleko od njegovih stričeva. Nikada mi otac Mihailo nije ispričao tu bolnu priču i tek sam se nakon njegove smrti za nju počeo interesovati. Ono malo što sam čuo o Danilu nije baš bilo pohvalno. Govorilo se da više voli mondenski i blistav život Zapada od oštrih cetinjskih zima, kao i da je abdicirao, ostavljajući brod „Crnu Goru“ da tone.   

Ali gledano iz Beča ili Pariza, ta mala Crna Gora, izgubljena u planinama i na bojnim poljima, usred kojih su živeli prinčevi i princeze, mogla je nahraniti maštu i nadahnuti scenariste tog vremena.

Pročitajte još i: Dr Ljubo Vujović: Nepoznati detalji o zabranjenoj opereti Vesela udovica u Crnoj Gori

ŠTA PRINC RADI U IZOLACIJI

Kako smo intervju sa Princem Nikolom vodili u vreme epidemije virusa COVID-19 nismo mogli, a da ga ne pitamo kako provodi vreme u Parizu u izolaciji.

Šta god radili, vreme prolazi, i uprkos usporavanju društvenog života i profesionalnih obaveza, i dalje smatram da je dan prekratak. Pariz je gotovo pust… U kontaktu sam sa timom naše Fondacije u Crnoj Gori radimo pripreme projekata koji će uslediti nakon izolacije. Isto tako nastojimo da sagledamo na koji način možemo učestvovati u nacionalnoj solidarnosti. Redovno se čujem sa decom i unucima. Svakog dana vozim sobni bicikl i slušam muziku. Tišinu koristim da čitam i sviram flautu.

Foto: Privatna arhiva Princa Nikole

The post Život prestolonaslednika Danila pretočen u scenario appeared first on Kulturni kišobran.

Ulica beogradskih bašti nalazi se u zapadnom delu grada, severno od u Torontu veoma poznate Eglinton avenije.

U njoj se nalaze takozvane ‘kuće u nizu’, na tri sprata, sa garažom u prizemlju i zajedničkim stepeništem za dve odvojene stambene jedinice. Iza svake kuće se nalazi malo dvorište sa drvećem i zelenilom.

Predlog za imenovanje Ulice beogradskih bašti podnet je još 2001. godine, a gradska skupština Toronta usvojila ga je na letnjem zasedanju, u julu 2004. godine.

U saopštenju Inicijativnog odbora za imenovanje beogradske ulice u Torontu ističe se da je odluka shvaćena kao priznanje celokupnoj srpskoj zajednici i to ne samo kao brojnom entitetu nego i zbog doprinosa iseljenika izgradnji kanadskog društva.

Po popisu iz 2016. u Kanadi ima 96.530 stanovnika koji su se deklarisali kao Srbi, od čega u Torontu i okolini živi njih oko 33.000.

Foto: Budislav Bulatović

The post Ulica beogradskih bašti – kutak otadžbine u Torontu appeared first on Kulturni kišobran.