Šta ćeš reći sebi kada sve ovo prođe? Jesi li snažna i koliko si snažna?

Jesi li se navikla na to da si sama sebi dovoljna ili te boli činjenica da samo na sebe možeš da se osloniš u teškim trenucima?

Jesi li shvatila sada, najzad, da si ti jedina za koju sigurno znaš da će provesti ceo život sa tobom?

Jesi li počela da ceniš sebe i svoje kvalitete? Jesi li dozvolila sebi da sebe zaista upoznaš?

Samoća boli, neretko je crna i dosadna, ali devojko, dok imaš sebe nisi sama.

Sebe možeš da pitaš, savetuješ – sebe treba da slušaš, pa iako pogrešiš, sebi na štetu je, drugi put će biti bolje.

Shvataš li sada da nisi ničija odgovornost i da ni za koga nisi odgovorna? Osim za sebe.

I nije ničija stvar to što ne piješ vodu sa česme jer sama nosiš balone na 4. Sprat u zgradi bez lifta.

Dakle, fizički si jaka. Šta je sa psihom?

Sa kime si proslavila Uskrs? Sama.

Jel bilo teško? Jeste, ali preživela si.

Zdrava i jača jer znaš da, ako ikada dođe do toga ponovo, ne samo moraš, već možeš sama.

Imaš hvala Bogu, obe ruke pa neka se one takmiče čije će jaje da pobedi.

Jesi li shvatila da odsustvo samoće nije u broju ljudi koji su oko tebe već u tome da li si dovoljna sebi?

Možeš biti u sobi punoj ljudi a da si sama, a možeš i da budeš fizički sama ali i više nego da osećaš prisustvo koje ti je potrebno.

Lakše je zajedno i lepše je zajedno i treba zajedno.

Treba da imaš koga da uhvatiš za ruku i kažeš „vodi me“

Treba da imaš nekoga da ti čuva strahove, pruža podršku, spremi večeru ili skuva jutarnju kafu.

Ali sad kad znaš da sve možeš sama

Neka tvoja mala a velika pobeda iz perioda karantina bude to

Da se zapitaš da li je neko vredan tvog vremena,

Tvojih suza,

Tvolje ljubavi

A ne da misliš da ti nisi vredna,

Jer si devojko,

Na teži način naučila

Da vrediš

Da si snažna

I da nikome ne treba da budeš na prvom mestu

Osim sebi.

E pa čika Miko,
Ako ćemo po samoći
Hajde da muški odmerimo snage!

Foto: Pegica

The post Šta ćeš reći sebi kada sve ovo prođe? appeared first on Kulturni kišobran.

Danas je nedelja i ona već ide.

Vreme sa njom proleti toliko brzo da imam osećaj da jedna drugoj nismo ništa ispričale, da se nismo dovoljno grlile i smejale.

Išle smo na Čolin koncert i to me je nateralo da sve ovo napišem.

Čola me podseća na nju, njegove pesme vraćaju me u detinjstvo kada sam leta i zime provodila kod nane i dede na selu, a u domu (kako lokalci zovu mesto okupljanja) puštali su Čolu. Krasiva i Okano podsećaju me na malu Sandru koja je volela da peva, glumi i jedva čeka da poraste. Sa ove tačke gledišta o svom detinjstvu mogu da kažem da je bilo ispunjeno ljubavlju i srećom.

Sada imam 24 godine i prvi ozbiljniji posao.

Sada sam svoj čovek i sama donosim odluke.

Sada sam sve ono što sam jedva čekala da budem a sve to bih dala da sam opet dete koje svoju slobodu koristi za to da ostane bar do 9  uveče napolju na snegu.

Sada sam odrasla osoba koja bezuspešno traži odgovor na pitanje zašto vreme tako brzo leti.

U jednom od naših razgovora, grlila sam mamu i pitala je kako sam ovako brzo porasla. Kroz suze je ponovila moje pitanje i poljubila me.

Tada sam se zapitala – zašto celog života jurimo i jedva čekamo nešto što će neminovno doći a propuštamo da uživamo u trenucima koji će nam za 30 godina faliti a koji se neće vratiti.

Razmišljam i shvatam, roditelji su mi živi i zdravi. Sada su tu, pored mene. Ja sam zdrava i ceo život je preda mnom. Radim ono što volim i od toga živim, a to je u današnje vreme, nažalost luksuz.

Pa zašto sam onda prazna?

Zato što je decembar mesec za sumiranje godine, a ove godine, bogami u meni je probudio i neku nostalgiju pa sumiram ceo život.

Zato što je vreme praznika za porodicu, a ja sa svojom, možda prvi put neću dočekati Božić.

Zato što vreme ide i ne čeka. I nosi. I ne vraća.

Zato što nismo svesni šta smo imali kada to nemamo više svaki dan.

Juriš.

Stvaraš.

Želiš.

Čekaš.

Jedva čekaš.

Dočekaš,

A onda neko novo jedvačekanje.

Ponavljam sebi „uspori, niko te ne juri“.

Molim sebe da stanem, da zagrlim, poljubim, osetim, kažem da volim i koliko volim.

Jednoga dana ću ja imati svoju decu.

Jednoga dana će moja deca da se žale mojoj mami na mene, koja tada radim sve ono što ona sada radi a ja prevrćem očima.

I evo, sada to jedva čekam,

Umesto da sednem kod mame u krilo i uživam u tome što „ti ćeš za mene uvek da budeš dete“  i dalje mogu da čujem.

Foto: Sandra Bogdanović Pegica

The post Iz Pegavog ugla: O prolaznosti života appeared first on Kulturni kišobran.

Možda ću ti jednoga dana priznati
Da sam gledajući zalaske na moru
Zamišljala da si pored mene
I da nam se ruke isto kao nekada
Prepliću mazeći jedna drugu.

Možda ću jednoga dana
Izaći iz svoje školjke stidljivosti
Pa ću moći da ti kažem
“Bože koliko si lep da boli”.

Ali nije to što si lep ono što je opasno
Opasno je što su mi gorele usne dok si me ljubio
Opasna je filmska scena
Nas dvoje u supermarketu
Kao dvoje zaljubljenih srednjoškolaca.
Opasni su oni pogledi u sobi punoj ljudi
Pogledi koji kao da žele da budu otkriveni.
A najopasnija je
Ona hemija od koje mi se zavrtelo u glavi
U polumračnoj sobi
U kojoj su poljupci i dodiri ispričali
Sve ono što smo oboje prećutali
Jer bi rečima sve pokvarili.

Piše: Sandra Bogdanović Pegica

Foto: Sandra Bogdanović Pegica, privatna arhiva

The post Možda ću ti jednoga dana reći appeared first on Kulturni kišobran.

„Kakva su ovo vremena došla?“, „Šta meni fali i gore su se udale?“ „Ma muškarci se plaše jakih žena.“ I ostala pitanja i izgovori a istine nigde. Krivimo nova vremena, a ako bismo malo bolje razmislili, došli bismo do zaključka da vreme nije moglo samo od sebe da se promeni ako se i mi, ljudi nismo promenili. Prepustimo se strastima na prvu, a sutradan „zašto ne zove?“ , glumimo jake žene koje sve mogu same pa onda plačući jedemo suv hleb bez džema jer nismo uspele da otvorimo teglu.

Zbog svega navedenog, nisam mogla a da se ne zapitam: Zbog čega nam je lakše da svučemo garderobu i pokažemo svoje golo telo nego da ogolimo dušu i pokažemo osećanja? Zašto žudimo za ljubavlju a hranimo samo strast?

Konstantno se plašeći odbijanja, neuzvraćenih emocija i podsmeha postali smo roboti požude i strasti. Seks je postao potreba koju treba nahraniti i umiriti. Ljubav smo ili precenili ili smo joj toliko snizili cenu, paradoks između „ona ne postoji“ i „to je za jadnike“. A na kraju dana, svi joj težimo.

Možda mi i jesmo jake žene, koje same sebi grade put i karijeru, znaju koliko vrede bez muškarca kao potvrde toga ali zašto se onda prodajemo za noć? Krivicu u ovom slučaju ne možemo svaliti na muškarce. Nijedan neće odbiti onu koja mu se nudi bez ikakvih obaveza, ostavljanja četkice za zube kod njega u stanu i pitanja „jel se vidimo sutra?“. Ali neće je ni voleti. Privlači ih naša seksualnost, ali ruku na srce, istorijski se nije promenilo da ih još više privlači naša ranjivost, jer mora da se zna ko je jači. To je sveto, i to ne sme da se promeni. Ne uzimajući u obzir naše pravo  na karijeru i sopstveni razvoj a ne život pored šporeta, što opet, može biti i sloboda izbora a ne prisila.

Glumim da sam jaka.

Glumim da mi je dovoljno „večeras kod mene“ umesto „dobro jutro, kako si spavala“, „kakav ti je bio dan“, „nedostaješ mi“..

Glumim da me smaraju dejtovi i odlazak u bioskop, cveće i večere.

A plačem dok o tome čitam ili gledam na filmu.

Glumim da mi nije stalo, jer će ga hladnoća privući.

Stop!!!

Kako zračiš, tako privlačiš, kaže meni moj prijatelj čiji posao zahteva da čita devojke ispod maski.

„Slušaj, ako mi dođeš sa urađenim usnama, grudima, skidaš me pogledom pa naravno da osim ako te ne poznajem neću znati da ćeš nakon što završimo u krevetu otići kući i plakati jer te nijedan ne gleda ni za šta drugo osim za seks. Sama si se tako predstavila.“  Ovako upakovano od strane muškarca znači: MASKE DOLE!! Ne kažem da treba da budemo njanjave i razmažene, ali savet „budi svoja“ nikad nije precenjen.

Ako ti se ne spava sa njim posle dve nedelje, to je okej. Ako ti se ide u bioskop više nego ostaje u stanu, reci mu. Ako želiš ljubav kao iz Kaporovih romana, teži joj, ne predstavljaj se kao plastika. Nisi robot, boleće, peći će, proći će.

Istina je, nijedan muškarac ne može da nas povredi više nego što možemo same sebe. Voleti sebe znači pustiti da nas neko voli takve kakve jesmo.

A nema ničeg lepog u tome da nas opisuju kao hladnu i nedodirljivu. Sva hladnoća koju drugima dajemo vraća se nama dok same gorimo među svojim zidovima i maskama.

Dok te neko ne otopi,

Neće videti kako sijaš.  

Piše: Sandra Bogdanović Pegica

Foto: Privatna arhiva / Pegica

The post Iz pegavog ugla appeared first on Kulturni kišobran.

Piše: Sandra Bogdanović Pegica

Foto: Sandra Bogdanović Pegica

The post tako zamišljam ljubav. appeared first on Kulturni kišobran.

Onda kada si mi rekao da ne mogu da izgovorim “volim te” jer te zapravo i ne volim.

A znao si da te volim

I da to nikada nikome nisam rekla

Jer su za mene reči bez dela samo crna slova na papiru

Za koje je dovoljna jedna kap suze da nestanu.

Nisam te pustila ni onda kada

Čak ni sve što sam radila nije bilo dovoljno

Da poveruješ u moja osećanja.

Ni onog trenuka kada sam shvatila da ne mogu ja da te naučim da voliš sebe

Ako tu ljubav ne želiš da prihvatiš.

Ni tada te nisam pustila.

Držala sam te

I kada mi nije preostajalo ništa drugo osim da te pustim.

A držati se za nekoga ko želi da ode

Isto je kao držati se za vazduh.

Ne štiti od pada.

Držala sam te

Jer mi se svidelo kako izgleda voleti

Držala sam te jer si bio moja komfort zona

Jer si mi otkrio novu mene,

Zasmejavao me

Znao svaku promenu mog glasa

Od tuge

Ljutnje

Sreće

I ravnodušnosti

Držala sam te jer nisam umela da te slažem

Da ti kažem “dobro sam” jer si uvek znao kad nisam

A to mi je trebalo

Neko ko me zna

Ko sluša

Pita

Savetuje

I smiri.

Držala sam te

Jer mi se svidela zamisao “mi”

Ti i ja.

Zajedno.

Jednog dana.

Pustila sam te

Kada sam najzad izgovorila “volim te”

Ne tebi,

Ne nekom drugom

Sebi, prvi put.

Jer posle tebe dugujem sebi ljubav

Dugujem sebi sve ono što sam tebi davala

Ne tražeći ništa

Osim da mi veruješ

Da te volim

I bez reči.

Jednom si rekao

Da je vredno,

Da smo vredni,

Da kilometri nisu prepreka,

Da različite kulture nisu problem

Ako nas na sredini puteva,

Mog do tebe

I tvog do mene

Čeka sve

O čemu smo noćima razgovarali

Ti na svojoj strani kreveta

Ja na svojoj

Ne mareći za vremensku razliku

Dok kod tebe sviće

A kod mene i dalje mrak.

A onda je i kod mene svanulo

I nisam te videla.

I pustila sam te

Jer sam dočekala svoje sunčane zore

Sama

A ti ostao u mom mraku

Sa svojim rečima bez dokaza.

Pustila sam te

Kada sam vratila sebi veru u ljubav

Ne čekajući da mi je ti vratiš

Da mi je daš

Makar i na kašičicu

Jer se ljubav ne traži.

Ljubav je religija.

A za religiju se ne moli.

Već joj se moli.

Piše: Sandra Bogdanović Pegica

Foto: Pixabay

The post Nisam te pustila appeared first on Kulturni kišobran.

Ona, koja čita o ljubavi.

Ona, koja želi ljubav kao iz knjiga.

Ona, čija kosa miriše na voće.

A koža na cveće.

Ona, koja voli kišu.

I gleda kako se kapljice takmiče slivajući se niz prozor.

Ona, koja širi ruke kad te vidi

Jer u tvom zagrljaju pronalazi svoje sigurno mesto.

Ona, koja voli letnje noći.

Ona, koja ne stigne da zamisli želju kad zvezda padalica proleti

Jer uživa u lepoti prizora.

Ona, koja te ljubi željna tvojih usana.

Ona, po kojoj je romantika nastala.

Ona, koja je umetnost.

Ona, koja ti poklanja ceo svoj život

A traži samo trenutak.

Ona, koja ne ume da se ne nasmeje kad te pogleda.

Ona, koja se mršti kad je ljuta

A liči na dete.

Ona, koja ne voli da odlazi.

A uvek ti dolazi.

Ona, koja ruski voli.

Ona, koja uvek kasni

Jer voli da se smeje ispred ogledala.

Ona, koja sluša.

I zaista čuje.

Ona, kojoj prija samoća,

Ali više voli kad si tu.

Ona, koja je pokretna sreća.

Ona, na koju ne možeš da se naljutiš

Jer topi pogledom nevinog deteta.

Ona, koja plače na kraju crtaća.

Ona, koje te iznervira u sekundi

A nedostaje ti istog trenutka kad se rastanete.

Ta.

Ta koju voliš.

Ta tvoja mala napast.

Krpelj zakačen za tebe kad ste zajedno.

Ta u čije usne ne možeš da ne gledaš dok se smeje.

Ta bez koje ti nisi ti.

Ta.

Koju voliš.

Koja te voli.

Ona je Ta,

Pored koje možda nećeš ostariti.

Ali koju nikad nećeš zaboraviti.

Piše: Sandra Bogdanović Pegica

Foto: Pegica

The post Ona appeared first on Kulturni kišobran.

Možda shvatiš koliko su nedeljom tužne autobuske stanice

I koliko su jeftine povratne karte naspram cene vikenda pored osobe koju voliš.

Ako ikada budemo živeli u istom gradu

Možda shvatiš koliko je lepo kada nam je svaki dan kao ona tri koje smo proveli zajedno

Koliko su nam blizu stanovi

I koliko kafića sa dobrim pivom za tebe i vinom za mene ima.

Koliko je dobar osećaj kad se probudimo zajedno i ne žurimo na aerodrom  ili bus

Pa možemo  da provedemo dan u krevetu kao što si hteo.

Ako ikada budemo živeli u istom stanu

Možda shvatiš da je onih 1000 kilometara između nas bio samo izazov

Koji smo pobedili i dobili maksimalnu razdaljinu od jednog centimetra svakog jutra.

Možda shvatiš da granice postoje samo da bismo imali pečate u pasošima.

Možda shvatiš da ipak želiš da od nas dvoje postane još dvoje

Možda najzad naučiš srpski

Pa ti se smejem naglasku kad mi kažeš „poješću te“.

Ako ikada ostarimo jedno pored drugog

Možda shvatiš koliko smo srećni

Što unucima možemo da pričamo kako smo pobedili kilometre

I ljubavlju ubili mržnju koju istorija nosi

Između zemlje u kojoj ti živiš

I zemlje u kojoj ja živim.

Ali možda

Jednog dana

Te obe zemlje budu naš zajednički dom.

Ako ikada počneš da razmišljaš o svim mojim “ako”

Možda shvatiš da smo prerano rekli

– Zbogom.

Piše: Sandra Bogdanović (Pegica)

The post Ako ikada… appeared first on Kulturni kišobran.