Međutim, i u 2021. godini, Tatjana nastavlja da nas inspiriše i da nas intrigira.

Pejzaži koji čine novu izložbu ,,Pusti lepoto ti si mi zrak’’, trenutno žive u jednoj divnoj, pomalo skrivenoj galeriji Lucida, u Čika Ljubinoj 11, gde smo imali priliku da razgovaramo sa umetnicom.

Tatjana je spontana, nežna, neposredna, kao i njena platna. Setnog pogleda uperenog ka zamišljenom horizontu, stičete utisak da ona nosi neku tajnu, tajnu kojom vas prosto okrzne u prolazu.

Vanja: Vaši pejzaži nam šapuću, golicaju nas, plešu sa nama, i jednom rečju – zavode nas. Šta nam oni poručuju?

Tatjana Pirović: Moji pejzaži pružaju blagost i mir… Često pružaju čistu emociju o Mediteranu.

Vanja Pavićević: Šta osećate u procesu stvaranja? U kom trenutku znate da ste uspeli da uhvatite često neuhvatljivu inspiraciju?

Tatjana Pirović: U procesu stvaranja tj. u završnici mog rada, taj trenutak je neuhvatljiv i tek kasnije mogu da ga odredim i definišem. Uvek treba ići dalje u stvaranju, jer možda je ono što sledi bolje od onog što smo imali.

Vanja Pavićević: Trenutno smo suočeni sa pandemijom, restriktivnim merama… Na koji način se nosite sa izazovima, i kako uspevate da uprkos zabrani putovanja misaono šetate toplim mediteranskim kamenom?

Tatjana Pirović: Korona je mnogima donela mogućnost da se konačno probude. Način na koji ja mogu najvernije da oživim u mislima mediteranski pejzaž bilo u Grčkoj, Dalmacijii ili Boki, jeste putem crtačkog i slikarskog gesta.

Vanja Pavićević: Pored pejzaža, Vaši ciklusi slika posvećeni univerzalnoj ljubavi veoma su prepoznatljivi. Da li je za njih potrebna nešto drugačija inspiracija? Kako biste uporedili ta dva ciklusa stvaranja?

Tatjana Pirović: Pored pejzaža, jednako često slikam figuraciju u jednom intimnom vidu. Potreban je drugačiji emotivni i slikarski podsticaj. Najplemenitija osobina čoveka jeste da nekoga voli posvećeno i istrajno, i ja se upravo trudim da takvu, plemenitu ljubav oživim na platnu.

Vanja Pavićević: Šta možemo da očekujemo od Vas u narednom periodu?

Tatjana Pirović: U narednom periodu pripremam jednu samostalnu izložbu posvećenu pre svega figuraciji. Mnogo se radujem proleću, u njemu je sve nekako lakše. Proleće mi, pored toplog vremena, donosi novu stvaralačku inspiraciju i lepo raspoloženje.

I mi se, zajedno sa Tatjanom, radujemo proleću, predstojećim izložbama, dok željno iščekujemo novi ciklus njenih toplih mediteranskih vetrova…. jer svako putovanje prvo započinje u nama.

Izložba je otvorena do 18. marta.

Podsećamo:

Foto: Mira Vujović/Tatjana Pirović/Kulturni kišobran kolaž

The post Tatjana Pirović: Moji pejzaži pružaju blagost i mir appeared first on Kulturni kišobran.

Prema UNESCO Konvenciji o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa iz 2003. godine, nematerijalno kulturno nasleđe ispoljava se u različitim formama kao što su usmene tradicije, jezik kao njihov nosilac, izvođačke umetnosti, rituali, znanja, običaji, tradicionalni zanati… Republika Srbija je 2010. godine ratifikovala ovu konvenciju.

Prvi element naše zemlje koji je upisan na UNESCO reprezentativnu listu jeste Porodična (krsna) slava, 2014. godine.

Drugi element Republike Srbije jeste upis tradicionalne narodne igre kolo, 2017. godine, a treći je pevanje uz gusle, upisan 2018. godine, kao ,,deo živog nasleđa Srbije, koje se prenosi sa generacije na generaciju, kao veoma važno obeležje identiteta zajednice.’’ [1]

Ovog decembra, zlatnim slovima je na UNESCO listu upisan još jedan veliki uspeh Srbije, a prvi iz oblasti zanata – Zlakuska lončarija. Kako se ističe u odluci o upisu, izrada zlakuske lončarije odnosi se na znanje i veštine u vezi sa izradom posuda za termičku obradu hrane, koje se koriste u domaćinstvima i restoranima širom Srbije, a izrađene su od gline i kalcita čija su nalazišta u neposrednoj blizini sela Zlakusa, u zapadnoj Srbiji.[2]

Međutim, pre nominacije i eventualnog upisa na UNESCO reprezentativnu listu, važno je napomenuti da konkretan nematerijalni element mora prvo biti upisan u nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije.

U slobodno vreme, pogledajte izuzetno interesantnu listu nacionalnog registra nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije. Verujem da ćete se iznenaditi kada vidite koliko divnih, a nama svakodnevnih, često podrazumevanih stvari i običaja je u nju upisano, kao što su veština pravljenja kajmaka, rakija šljivovica, kao i obavezno izgovaranje zdravice!

Važno je pomenuti da civilno stanovništvo, pored nosilaca konkretnih tradicionalnih zanata i nematerijalnih veština, može imati važnu ulogu u očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Dakle, kako mi, obični građani, možemo da pomognemo u njegovom očuvanju?

Pre svega – upoznavanjem sa našim običajima, ritualima, tradicionalnim zanatima i sveukupnim podizanjem svesti o njegovom značaju. Srbija je zemlja bogata nasleđem, kako materijalnim tako i nematerijalnim.

Zatim, tako što ćemo naše najbliže umesto nemaštovitih i komercijalnih poklona, obradovati nečim daleko inspirativnijim i boljim – bilo da je u pitanju džemper iz Sirogojna, zlakuski lonac ili pirotski ćilim, naša podrška lokalnoj zajednici predstavlja vredan doprinos očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Za kraj ovog kratkog upoznavanja sa nematerijalnim bogatstvima Srbije, preporučujem da pogledate kratak dokumentarni film Zlakuska lončarija – nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, koji je rađen u produkciji Etnografskog muzeja u Beogradu i Centra za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu, i koji prikazuje sve faze savremenog procesa izrade zlakuske lončarije.

Autor filma: Jelena Jovčić, Urednik: Saša Srečković, Stručni konsultant: Biljana Đorđević.

[1] Pevanje uz gusle, nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, http://nkns.rs/cyr/popis-nkns/pevanje-uz-gusle , 30.12.2020.

[2] Zlakusko lončarstvo upisano na UNESCO reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa http://nkns.rs/cyr/zlakusko-loncharstvo-upisano-na-uneskovu-reprezentativnu-listu-nematerijalnog-kulturnog-nasledja, 30.12.2020.

Foto: Dokumentacija centra za nematerijalno kulturno nasleđe

The post Lepota se okom (ne) može sagledati – nematerijalno bogatstvo Srbije appeared first on Kulturni kišobran.

Zamamnim mirisima Mediterana, raspuklih smokava i divljih trava koje nas opijaju?

Ili, pak, toplinom morskog, penušavog plavetnila koje nam prodire u krvotok?

Da li su to elementi sakralne arhitekture, koji mirno i ponosito vekovima stoje naspram bura našeg vremena?

Možda je reč o toj večitoj tajni Mediterana, njegovoj jednostavnosti, autentičnosti i toplini koja nam se otkriva u suton letnjeg dana?

Da li se njihov ključ nalazi u svetom trojstvu pučine, neba i kamena? Ili u neuhvatljivoj bliskosti sa sunčevim bojama kojima su platna okupana?

Suptilnoj nežnosti doprinose i neobični nazivi pejzaža, koji nam naslućuju tajnu, kao što su Nečujno odmicanje, U noćima, Tvoje velike oči, Uzalud te čekam, Koraci tvoji, Smirenje… Pejzažna umetnička vizija Tatjane Pirović uokvirena je posebnim ramovima koji su takođe njen umetnički produkt, i koji toplim, zlatnim tonovima, dočaravaju intimnu atmosferu kompozicije.

Kuda plove Tanjini brodovi, dok klizeći po najtoplijoj plavoj, spajaju svetove?

Gde vode naslikani putevi, čisti, pravi, široki, ali i sporedni, vijugavi, kroz masline i mediteranski topli kamen?

Svi putevi Tanjinih pejzaža vode nas u dubine. Da li morske, ili pak, nebeske, na nama je da odaberemo, ali sigurno je – u sopstvene.

Foto: Vanja Pavićević/ Naziv slike: Iznad ponora tišine i tajne

The post „Pod svodom svojim“ – izložba slika Tatjane Pirović, mala galerija Doma Vojske Srbije, do 7. oktobra appeared first on Kulturni kišobran.

Srbija je zemlja bogatog kulturnog nasleđa čija brojna arheološka nalazišta nose tragove rimskog i vizantijskog carstva. To se još jednom potvrdilo kada je 10. jula ove godine, iz gomile smeća vinčanske deponije ponosno ‘izronila’ rimska stela – kameni nadgrobni spomenik težine od preko pola tone.

Stelu je pronašao bagerista, prilikom sređivanja šuta, te je još iste večeri o otkriću obavestio Narodni muzej u Beogradu, koji je narednog jutra izašao na teren. Namera je bila da stela ostane na deponiji do ponedeljka, fizički obezbeđena, kada je i planiran transport do Narodnog muzeja.

No, srpska arheološka blaga nisu samo privlačna turistima, već i pljačkašima kulturnih dobara. I ova tvrdnja se takođe pokazala tačnom u izloženom primeru: Stela je u noći između subote i nedelje (11. i 12. jula), uprkos obavezi da bude dobro čuvana  – ukradena sa deponije. Postavlja se pitanje, da li stela u trenutku krađe uživa pravnu zaštitu, i ako da – kakvu, budući da nije još formalno proglašena kulturnim dobrom?

Naš Zakon o kulturnim dobrima izričito predviđa da stvari i tvorevine za koje se pretpostavlja da imaju svojstva od posebnog značaja za kulturu, umetnost i istoriju, poseduju status dobra koja uživaju prethodnu zaštitu.[1]

Dakle, stela nesporno predstavlja dobro koje uživa prethodnu zaštitu. Prema istom zakonu, dobra koja uživaju prethodnu zaštitu izjednačena su sa zaštitom koju uživaju kulturna dobra, što pohvaljujem kao adekvatno zakonsko rešenje. Stoga, dobro koje uživa prethodnu zaštitu, a nalazi se u zemlji ili vodi, ili je izvađeno iz zemlje ili vode, u državnoj je svojini.[2]

Posledično, krađa dobra pod prethodnom zaštitom kvalifikuje se kao teška krađa, kod koje je zaprećena kazna zatvora od jedne do osam godina. [3]  Iako se predviđena kazna ne smatra blagom, potrebni su dodatni kriterijumi kojima bi se ona precizirala, budući da je amplituda između jedne i osam godina preširoka.

Skandalozni čin krađe rimskog nadgrobnog spomenika iz Vinče, svedoči o ranjivosti kulturnih dobara koji se nalaze u zemlji.  Verujem da je uprava deponije u Vinči, u skladu sa svojim tehničkim mogućnostima pokušala da zaštiti stelu, no, to očigledno nije bilo dovoljno. Imajući u vidu značaj pomenutog otkrića, stela nije smela biti ostavljena bez nadzora.

Stiče se utisak da nam se u čekanju nadležnih organa, administrativnih odluka i procedura – otkida komad po komad kulturne baštine. 

Priča o rimskoj steli, bar na prvi pogled, dobija srećan kraj – za manje od nedelju dana pronađena je na putu, nedaleko od manastira Rajinovac.

Budući da je dobro već bilo identifikovano i dokumentovano od strane Narodnog muzeja jutro nakon pronalaska, pretpostavlja se da su lopovi želeli da ga se što pre otarase. Razlog verovatno leži u činjenici da je problematično prodati robu koja je na crnom tržištu unapred obeležena, a pogotovo imajući u vidu istaknute dimenzije i težinu stele.

No, u ovoj priči ne smemo zanemariti ni lokaciju gde je stela pronađena i ukradena. Teritorija Vinče, poznata kao čuveno neolitsko arheološko nalazište, ali istovremeno i kao deponija, već decenijama predstavlja ekološku opasnost i ugrožava zdravlje građana. Stela je upravo i pronađena na zemljanom putu koji vodi ka deponiji.

Vinčanski paradoks slikovito govori o našem odnosu prema kulturnom blagu. 

Da li je neophodno da deponija godinama ugrožava zdravlje građana, pa da se tek onda saniraju posledice? Da li je potrebno da se stela prvo ukrade sa te iste deponije, pa da se naknadno postavlja pitanje adekvatnosti njenog obezbeđivanja?

Danas, na iznenađenje mnogih, krađa i krijumčarenje kulturnih dobara stoje rame uz rame sa kriminalnim aktivnostima kao što su pranje novca, trgovina ljudima, oružja i droge. Izuzetno je važno podići svest o razmerama razgranatog nelegalnog tržišta, ali isto tako i pružiti adekvatnu zaštitu nalazištima. Zaštita kulturnih dobara, kao jedan od temelja kulturne politike svake države, mora biti sprovođena preventivno i organizovano, a ne putem ad hoc akcija spašavanja.

Stoga, prirodno se nameće pitanje: Dokle ćemo sopstvenu istoriju odlagati na smetlište, gramzivo pljačkajući njene  preživele ostatke?

Piše: Vanja Pavićević

Foto: MUP

[1] Član 4, Zakon o kulturnim dobrima, ,,Sl. glasnik RS“, br. 71/94, 52/2011 – dr. zakoni i 99/2011 – dr. zakon). https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html.

[2] Čl. 12, Zakon o kulturnim dobrima.

[3] čl. 204, Krivični zakonik.

The post ČUDNI PUTEVI RIMSKE STELE – Kulturno dobro koje je otkriveno, ukradeno i pronađeno za svega 13 dana appeared first on Kulturni kišobran.

Umetnički fotograf Vanja Panić, uspeo je da prilagodi svoju umetničku viziju damarima novog vremena.

Rođen u Smederevu, sa impozantnom tridesetogodišnjom tradicijom bavljenja fotografijom, Panić u svojoj umetničkoj biografiji ima par stotina kolektivnih izložbi po celoj bivšoj Jugoslaviji, dok je poslednjih godina posvećen samostalnim izlaganjima, kojih je do sada imao čak 17.

Njegove dve pripremljene izložbe fotografija, zbog novonastale situacije, zaustavljene su na svojoj planiranoj turneji po Srbiji. Svestan reforme izlagačke delatnosti, Vanja je svoju izložbu Sunčana strana ulice (neki Smederevci) postavio na svom profilu društvene mreže, kao i različitim onlajn umetničkim grupama. Takođe, izložba je „osvanula“ u novinama, ali i sajtovima institucija kulture.

Na ovaj način, ističe Panić, izložbu će moći da vide i ljudi koji nemaju naviku da posećuju galerije, ali koji putem različitih medijskih sredstava ipak postaju konzumenti umetnosti. Autor dodaje i da se grane likovne umetnosti, kao što su slikarstvo, vajarstvo, fotografija etc, sele iz trenutno praznih galerija u domove ljudi, te da je opisani vid izlaganja neminovan u nametnutim okolnostima.

U centru Panićevog crno belog sveta jeste čovek. Zamišljen, okrenut introspekciji, u pokušaju da svoju misao stigne.  O čemu razmišlja? Autor nas ostavlja da sopstvenim tumačenjem pronađemo odgovor.

Foto: Vanja Panić

The post Na klik do kulture: „Sunčana strana ulice“, izložba fotografija Vanje Panića appeared first on Kulturni kišobran.

My love for my country is my religion.

Detinjstvo i brak

Marija Aleksandra Viktorija – princeza od Edinburga, rođena oktobra 1875. godine u britanskoj kraljevskoj porodici, kao najstarija kćerka i drugo dete  princa Alfreda, vojvode od Edinburga, i ruske vojvotkinje Marije Aleksandrovne, bila je krštena kao pripadnik Engleske crkve (Anglikanstvo).

Kada je Mariji princ Džordž od Velsa, njen blizak rođak i budući kralj Engleske ponudio brak, njena majka, pravoslavna Ruskinja, ali pronemački orijentisana, odlučno je odbila prosidbu, pozivajući se na neprimereno blisko srodstvo.

Ubrzo nakon toga, Marija je verena za prestolonaslednika Rumunije, Ferdinanda. Brak je sklopljen 10. januara 1893. godine, uz poštovanje i katoličke i anglikanske tradicije. Rani dodiri sa multikulturalnošću i multikonfesionalnošću već su tada oblikovali Marijin svet.

Kraljica Marija kao istaknuti dobrotvor

Ubrzo se prinčevski par našao u kovitlacu ratnih sukoba. U Prvom balkanskom ratu, Rumunija je bila neutralna, ali u strahu od jačanja Bugarske, ušla je u Drugi balkanski rat na strani Grčke, gde je osvojila Silistriju (južnu Dobrudžu), uključujući i grad Balčik, na obali Crnog mora, gde će kasnije Marija izgraditi svoj voljeni letnjikovac.

U toku rata, Marija je kao sestra Crvenog krsta, rizikujući sopstveni život putovala između Rumunije i Bugarske, boreći se protiv epidemije kolere.

Nakon smrti kralja Karola I Rumunskog, princ Ferdinand preuzeo je tron i Marija je faktički postala kraljica Rumunije. Ipak, zbog Prvog svetskog rata koji se u međuvremeno kao crni oblak nadvio nad Evropom, zvanično krunisanje odigralo se tek 1922. godine.

Ni novostečena titula kraljice, kao ni porodična tragedija – smrt najmlađeg sina od tifusa, nisu sprečile Mariju da neumorno nastavi sa humanitarnim radom. U Moldaviji, gde su privremeno izbegli, Marija je obilazila povređene na ratištu, lečila ih u bolnici, dočekivala na voznim stanicama i transportovala do bolnice. Zbog svog altruizma i plemenitosti u narodu je proglašena za „Majku ranjenih„, kao i „Kraljicu vojnika“.

Marija je rodila ukupno šestoro dece, ali je humanitarni rad svoje majke najpredanije nastavila ćerka Marija, poznatija po nadimku „Mignon“.- A nama – kao kraljica Srba, Hrvata i Slovenaca – supruga Aleksandra I Karađorđevića.

Kraljica Marija kao diplomata i državnik

Doprinos kraljice Marije rumunskom narodu ne počiva „samo“ na humanitarnom radu. Mariju je krasio izuzetno britak um i odlično razumevanje turbulentne političke situacije na međunarodnoj sceni.

Uživala je veliku popularnost među narodom, ali i stvaran državnički uticaj. Određeni istoričari (A. L. Easterman) tvrde da je Ferdinand obavljao samo simbolične kraljevske dužnosti, dok je Marija faktički vladala Rumunijom.

Zahvaljujući svom britanskom poreklu i razgranatoj mreži kontakata, neumorno je lobirala da u slučaju ulaska u rat, Rumunija dobije dobre uslove, te je Ferdinand je 1916. godine potpisao sporazum sa Trojnom Antantom.

Nakon završetka Prvog svetskog rata, organizovana je mirovna konferencija u Versaju  1919. godine. Cilj Rumunije bio je da povrati svoje teritorije od Austrougarske i Rusije, te da ujedini sva rumunska govorna područja u jednu državu. Ipak, došlo je do sukoba između rumunskog i francuskog premijera, uticaj rumunske delegacije vidno je slabio, što je kulminiralo njenim odlaskom iz Pariza i naknadnom ostavkom rumunskog premijera.

Država se nalazila u  veoma nezavidnoj političkoj situaciji. Rumuniji treba lice, i ja ću biti to lice – na međunarodnu scenu elegantno, ženstveno, ali i neustrašivo – stupila je kraljica Marija. Njen dolazak predstavljao je mnogo više od puke medijske senzacije – strastveno je štitila interese svoje zemlje, odlučno nastavljajući nedovršen posao rumunskog premijera.

Uprkos početnoj nepovoljnoj poziciji, kao i spornom primirju koje je Rumunija prethodno potpisala sa centralnim silama (iako ga kralj nije ratifikovao), Rumunija je uspela da se predstavi kao budući faktor stabilnosti, posebno u strahu saveznika od nadolazeće oktobarske revolucije. Diplomatski uspeh nije izostao, te je konferencija okončana međunarodnim priznanjem svih rumunskih provincija u jedinstvenu Rumuniju, u čiji sastav su tada ušle Transilvanija, Besarabija, kao i deo Bukovine.

Nakon mirovne konferencije, Marija se vratila u Rumuniju, gde je 1922. godine konačno izgrađena pravoslavna katedrala specijalno namenjena ceremoniji krunisanja Ferdinanda i Marije. Priređena je veličanstvena gozba i nezaboravno slavlje za narod, a Marija je i zvanično postala kraljica  Rumunije, i time dodatno učvrstila svoj već istaknuti položaj.

Kraljica Marija kao umetnik

Marija nije bila samo mecena umetnosti – i sama je, kao plodan stvaralac, posedovala kreativan i slobodan duh. Pisala je poeziju, dečje bajke, fikciju… Kako njeni biografi navode – objavila je preko 34 knjige na rumunskom i engleskom jeziku, od kojih je posebno značajna „Priča mog života“.

Tokom privremenog izbeglištva u Moldaviji, Marija je sa svoje tri kćerke nastavila sa humanitarnim ali i umetničkim aktivnostima: objavila je knjigu „Moja zemlja“, a u cilju prikupljanja dobrotvornih priloga za najugroženije.

Takođe, kraljica Marija se bavila i dizajnom. U početku je dizajnirala odeću, kraljevski enterijer i nameštaj, da bi kasnije napredovala i počela da projektuje u potpunosti njene „Kuće iz snova“, kako ih je zvala. Jedna od njenih omiljenih, bila je palata Balčik, na obali Crnog mora.

Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je delom prihoda od prodaje svojih knjiga finansirala izgradnju pomenute palate! Veoma svestrana i talentovana, kraljica se bavila, slikanjem, jahanjem, vajanjem i plesom.

Plemenita, osećajna, skromna i istinski posvećena humanitarnom radu, kraljica je bila poštovana i izuzetno voljena od strane rumunskog naroda.

Kada je Marija prešla u pravoslavnu veru, taj čin označio je vrhunac „romanse“ sa rumunskim narodom koji je usvojio britansku princezu,  romanse u kojoj je ona prihvatila Rumuniju kao svoju zemlju, romanse koju nisu uspele da naruše ni decenije komunističke vladavine koje su obilovale pokušajima da se njene zasluge diskredituju, te da se kraljica Marija prikaže u neprimerenom svetlu.  

Bez mira i u smrti

Nakon što je napustila ovaj svet 18. jula 1938. godine, kraljica Marija  sahranjena je u rumunskom pravoslavnom manastiru Kurtea de Arđeš (Curtea de Argeș), dok je njeno srce, na lični zahtev sahranjeno u Stela Maris kapeli, u okviru voljene Balčik palate.

Međutim, nakon što je Bugarska povratila južnu Dobrudžu, uključujući i Balčik, kraljičino srce prebačeno je u rumunski zamak  Bran. Nažalost, 1968. godine, pripadnici komunističkog režima oskrnavili su kapelu, otvorivši sarkofage. Iako su pokušali da vandalizuju Marijino srce, nisu uspeli – njeno srce već je pripadalo rumunskom narodu.

Nakon nemilog incidenta, srce rumunske kraljice prebačeno je 1971. godine u Nacionalni muzej rumunske istorije, gde nije bilo javno dostupno posetiocima, već je godinama bilo pohranjeno u muzejskom skladištu.

Konačno, novembra 2015. godine, uz intonaciju kraljevske himne i vojnu ceremoniju, srce poslednje rumunske kraljice[1] svečano je prebačeno u karpatski zamak Pelišor (Pelișor Castle), koji ujedno predstavlja i mesto njene smrti. Time je, nakon 77 godina, burno putovanje kraljice Marije koje se nastavilo i nakon njenog života, konačno zaokruženo.

[1] Iako je formalno poslednja kraljica Rumunije bila princeza Helena (od Grčke i Danske), ona je između 1940. i 1947. uživala samo status kraljice majke poslednjeg kralja Mihaja Rumunskog (Michael I of Romania), dok je Marija uživala status poslednje kraljice u svojstvu supruge rumunskog kralja.

Foto: Wikipedia/Collage

The post ŽIVOT (NI)JE BAJKA: Kako je princeza Marija od Edinburga postala poslednja kraljica Rumunije appeared first on Kulturni kišobran.