Priča počinje davne 1889. godine u francuskom gradu po imenu Klermon Feran. Tamo su živela braća Mišelin.

Andre i Eduar su vodili preduzeće za proizvodnju guma koje su preuzeli od dede. Zalužni su za nekoliko inovacija u svetu automobila. Zamenjive gume za bicikle i automobile bile revulucionarne u to doba. A automobilske gume koje su mogle da izdrže vožnju preko 100 km na sat su doprinele tome da vožnja automobilom bude ekonomičnija.

Turistički vodič Evrope iz 1900. godine uveo je ime Mišelin u svet hrane. Ovaj vodič bio je sačinjen od anonimne ocene evropskih restorana, kvaliteta i ukusa njihove hrane i kulinarske tehnike. Vodič se pokazao kao odličan marketinški potez – pored ocene restorana, u njemu su bile navedene mehaničarske radnje, benzinske stanice i hoteli. Tako, kada bi putovali, vozači bi stajali da pojedu nešto kvalitetno; a kako su duže putovali, bile su im potrebne Mišelinove gume.

Mišelinove zvezde

Danas prestižne, Mišelinove zvazdice počele su da se dodeljuju restoranima od 1926. godine. Naime, braća Mišelin su angažovali ljude – inspektore koji bi u tajnosti obilazili restorane i ocenjivali ih. Tako je prva zvezda dodeljena 1926, a druga i treća 1931. godine.

Za Mišelinovu zvezda se godišnje prijavi više od 10 000 restorana. Nju je teško zaraditi, ali je mnogo teže zadržati je.

Mišelinovi inspektori i dalje rade u tajnosti, ne smeju se predstavljati, niti pričati kojim se poslom bave.

Rekorder

Poznati francuski kuvar Žoel Robušon je tokom karijere zaradio 31 Mišelinovu zvezda. Svoj restoran Jamin je otvorio 1980. godine, a prvu zvezdu je osvojio za samo godinu dana. Robušon je preminuo 2018. godine u 73. godini.

Nagrada za štand

Zanimljivo je da nisu samo restorani eligibilni za osvajanje Mišelinove zvezde. Kuvar iz Singapura Čan Hong Meng dobio je zvezu 2017. godine – za svoj ulični štand. Mušterije su spremne da čekaju i po nekoliko sati kako bi probali njegove izvrsne specijalitete.

Foto: Patrick Gaudin

The post Mišelinov gastronomski vodič: od gume do gurmanluka appeared first on Kulturni kišobran.

1. Christmas Jars

Film „Christmas Jars“ gleda se u jednom dahu. Zasigurno će u vama probuditi  sve emocije koje donose praznici.

Priča prati mladu novinarku po imenu Houp koja je pred Božić ostala bez svega što voli. Obijen joj je stan, ali tu je jedna tegla sa novcem koja je zaintrigira i tu počinje njena avantura. Houp su upušta u potragu za božićnim teglama koje ljudi pronalaze onda kada im je najteže.

Film je snimljen prema romanu Džejsona Rajta.

2. The Christmas Calendar

Kada Emili, talentovana pekarka iz malog grada, dobije tajanstveni, ručno rađeni, božićni kalendar, ceo grad postaje zainteresovan za taj misteriozni poklon…

3. A Shoe Addict’s Christmas

Noel je prodavačica u elegantnoj robnoj kući u kojoj ostaje zarobljena tokom božićne večeri. Poput Božićne priče, Noel se susreće sa duhovima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

4. Christmas Around the Corner

Kada Kler, uspešnoj investitorki propadnu planovi za preznike, odlučuje da odmor provede sama u jednom malom mestu. Tamo saznaje da je zbog poplave otkazana proslava Božića, a pažnju joj privlači i jedna knjižara…

5. Romance at Reindeer Lodge

Moli i Džared su se odrekli Božića. Šta je potrebno da se desi da bi ponovo zavoleli ovaj praznik?

Foto: Printscreen/Youtube

The post Pet prazničnih televizijskih filmova appeared first on Kulturni kišobran.

Sigurno je da ih ima na desetine, ali hajde da se zagrejemo za praznike uz neke od najvećih hitova za ovo doba godine.

1. Last Christmas – Wham!

Neizbežni sentiš koji će se vrteti na radiju konstantno tokom par narednih meseci.

2. All I Want For Christmas Is You – Mariah Carey

Prva asocijacija na ovu pesmu mnogima je verovatno film „U stvari ljubav“ za koji verujemo da će vam biti na spisku filmova i ove godine. 

3. It’s the Most Wonderful Time of the Year – Andy Williams  

Pesma koja nikada neće dosaditi ma koliko puta je odslušali. Donosi nam onu pravu prazniču ustreptalost svake godine.

4. Nove godine – U škripcu

Tu su i domaći hitovi koji su mnogima od nas obeležili detinjstvo. Ovaj hit je neizbežan na plej listi skoro svake novogodišnje proslave.

5. Father Christmas – The Kinks

Ovo je zasigurno jedan od hitova britanskog pank sastava The Kinks. Iako ne spada možda u klasike, ipak bi trebalo da se nađe na prazničnim plej listama baš zbog drugačijeg zvuka koji će nas sigurno dobro razmrdati.

6. It’s Beginning To Look A Lot Like Christmas – Michael Bublé

Lista prazničnih numera nije potpuna ako se u nju ne uvrsti i Buble. Ovog Kanađanina s razlogom zovu i Kraljem Božića. Na našoj listi su čak dve pesme koje on izvodi.

7. Have Yourself A Merry Little Christmas – Michael Bublé

I još jedna. Izbor je, doduše, težak…

8. Santa Tell Me – Ariana Grande

Pesma je novijeg datuma, ali je već, može se reći, postala praznični klasik.

9. Shake up Christmas – Train

Ko još ne voli ovu pesmu i nije je pevušio uz reklamu za Koka-kolu?

10. You Make It Feel Like Christmas – Gwen Stefani ft. Blake Shelton

I za kraj ove liste – jedan veseli praznični duet.

Praznici zaista jesu najlepši deo svake godine. Možda ova i nije bila najbolja ali zato uvek možete da podelite one najlepše trenutke i radost sa vama najdražim ljudima uz najlepše praznične pesme.

Foto: Pexels

The post Deset nezaobilaznih prazničnih pesama appeared first on Kulturni kišobran.

Samhain

Sve počinje od drevnog keltskog festivala Samhain. Kelti su, pre dve hiljade godina, živeli na prostoru današnje Irske, Velike Britanije i severne Francuske. Novu godinu su slavili 1. novembra. Izborom tog datuma za početak nove kalendarske godine su proslavljali kraj leta i žetve a početak zime koja je simbolizovala smrt.

Kelti su verovali da se veče pred početak zime otvara granica između svetova živih i mrtvih. Prestrašeni mogućnošću susreta sa mrtvima, ljudi su šarali lica, pravili strašne maske uglavnom od životinjskih glava i kože u nadi da će tako odbiti duhove od svojih domova. Keltski sveštenici druidi bi te noći palili velike lomače oko kojih bi se okupljali seljani i prinosili žrtve paganskim božanstvima.

Feralia

Dolaskom Rimljana na Keltske teritorije ovaj praznik nastavlja da živi ali sa nešto drugačijim verovanjem. Postaje to praznik koji slavi mrtve. Verovalo se da je tada bog tame ubio boga svetlosti a boginju prirode odveo u podzemlje gde će tokom zime paziti na duše mrtvih.

Kako bi grešne duše uplašili i odbili od svoga doma a izgubljenima pomogli da pronađu svoj put, stari Rimljani bi ispred vrata ostavljali hranu i izdubljene repe u koje bi stavljali sveće.

Zanimljiva je i činjenica da su Grci ovaj praznik zvali – Feralia.

Legenda o Džeku O’Lanternu

Glavni simbol praznika Noć veštica je izdubljena bundeva. Običaj izdubljivanja ovog povrća zasniva se na irskoj legendi o kovaču Džeku O’Lanternu. On je bio poznat po svojoj domišljatosti kao i škrtosti.

Jedna od legendi govori kako je nasamario đavola. Naime, pogodio se sa đavolom da mu da svoju dušu u zamenu za jedno piće. Nakon što se đavo pretvorio u novčić kojim bi platio piće, Džek ga je brzo stavio u svoj džep u kom je držao krst zbog kog se đavo nije mogao vratiti u prvobitan oblik. Tek nakon što je obećao Džeku da mu dušu neće uzeti još deset godina on ga je izvadio iz džepa.

Nakon što je prošlo tih deset godina, đavo se vratio po Džeka. Međutim tu nije bio kraj Džekovim smicalicama te je i ovog puta nadmudrio đavola.

Njegova poslednja želja bila je da mu đavo ubere jabuku na čije stablo je pre izrezbario krst, tako da đavo posle nije mogao da ga uhvati.

Kada je Džek umro u raj nije primljen zbog svog grešnog života. Na vratima pakla ga je dočekao đavo koji ga je poslao u večni mrak. Da bi ga se rešio dao mu je komad uglja. Džek je u džepu imao repu koju je izdubio i u nju stavio ugalj.

Od tada Džek večno luta mrakom sa repom u ruci tražeći svoj mir. Tako je Džek (fenjer) postao simbol izgubljene duše između dva sveta koja večno luta.

Svi sveti

Noć veštica ili kako crkva naziva ovaj praznik Svi sveti ostao je duboko ukorenjen u svest naroda. Ni hrišćanstvo nije uspelo da mu odoli i da ga zabrani te ga je crkva samo prilagodila. Poslednji dan oktobra postao je trodnevni praznik posvećen sećanju na sve preminule svece, mučenike i vernike. Tako je ovaj praznik dobio novo ime Svi sveti a noć paganskih bogova je nazvana Noć veštica.

Kako je nastao običaj „Trick or treat“

Crkva bi slala svoje horove da pevaju na pragovima domova vernika i u zamenu za hranu bi im pevali molitve za sve preminule članove iz tog doma.

Vremenom je taj običaj dobio sasvim novi oblik. Deca danas maskirana idu od vrata do vrata tražeći slatkiše uz slogan „smicalica ili slatkiš“ („Trick or treat“).

Foto: Pexels

The post Noć veštica: Kako je bundeva postala najstrašnije povrće appeared first on Kulturni kišobran.

Davne 1800. godine, širom sveta su bebe kao i starija deca, bez obzira na pol, bili odevani isto – u bele haljinice. Razlozi su bili praktične prirode – zbog menjanja pelena i zbog pričvršćivača koji su se u to vreme koristili na dečijim pantalonama.

Početak kategorizacije

Pojavom specijalizovanih radnji krajem 19. veka, odeća je počela da se odvaja po kategorijama.

Veliki uticaj je imao i tada čuvenimagazin „Earnshaw’s Infant’s Department“ koji je 1918. godine objavio predlog o razvrstavanju odeće za dečake i devojčice prema bojama.

„Roze boja, intenzivnija i odlučnija pogodnija je za dečake, a plava, nežnija i delikatnija za devojčice”.

Simbolika boja

Roze boja se nekada smatrala bojom muškosti jer je bila varijacija crvene koja je boja ratnika. S druge strane, plava boja je bila povezana sa Bogorodicom i zbog toga se smatrala ženskom nijansom.

Boje kakve danas znamo

Veliki obrt se desio 1980. godine. Tada plava postaje muška a roze ženska boja. A kako je medicina vremenom uznapredovala i pol bebe se mogao saznati pre rođenja, nastao je i novi trend. Kupovinom odeće u određenoj boji, roditelji su proslavljali saznanje pola deteta. To vreme je bilo zlatno doba za sve koji su se bavili dizajniranjem odeće za novorođenčad.

Međutim, mišljenja na tu temu su se razlikovala od zemlje do zemlje. U Francuskoj je, tako, roze bila trend za devojčice, dok je u Americi to bila boja za dečake.

Roze boja počinje da izlazi iz mode tokom 70-tih godina prošlog veka zbog uticaja kontrakulturnih i feminističkih pokreta.

Ništa ne traje večno pa ni trend striktne podele boja nije trajao dugo. U svetu kakav danas poznajemo, roditelji su prestali da se drže stereotipne rodno kategorisane odeće, igračaka i svega ostalog za decu. Tako su bebe počele da nose i ostale boje, a ne samo roze i plavu.

Foto: Pexels

The post Kada je roze postala ženska boja appeared first on Kulturni kišobran.

Neka jela nose imena po cenjenim gostima restorana – na taj način bi im bila ukazana čast. A samim tim bi se i isticao ugled restorana. Zahvaljujući tom gestu, upamćeni su specijaliteti u kojima su velikani tog doba uživali.

SENDVIČ

Sigurno jedan od omiljenih brzinskih obroka svih nas je sendvič. Deca sa engleskog govornog područja često ga povezuju sa peskom i vešticom (sand-pesak, witch-veštica) što i nema neke logike, složićete se sa nama, osim bukvalnog prevoda.

Sendvič je prezime čuvene engleske plemićke porodice. Lord Sendvič, odnosno Džon Montagu je bio veoma imućan plemić iz 18. veka. Pod njegovim pokroviteljstvom, Džejms Kuk je plovio morima i okeanima. Tokom tog putešestvija otkrio je Havaje kojima je u znak dobročinstva prema Lordu dao ime Ostrva Sendviča.

Međutim, ovaj plemić je ipak u narodu poznatiji po svom poroku. Sendvič je bio strastveni kockar. Toliko je bio posvećen igri da nije želeo da gubi vreme pa bi svom slugi naredio da mu donese parče govedine između dve kriške hleba. Ubrzo su i ostali igrači za stolom počeli da naručuju isto.
Danas postoji bezbroj varijacija „sendviča“.

JAJA BENEDIKT – prvi izbor svakog Branča ili elegantnog doručka

O ovom specijalitetu postoji više priča. Jedno je sigruno, ovo jelo se vezuje za Njujork krajem 19. veka.

Sačinjen je od dve prepečene kriške peciva premazane maslacem. Svaka se prekrije parčetom mesnate šunke, takozvani laks kare, koja se zatim malo zagreje a potom se stavi poširano jaje i sve se prelije Holandez sosom.

Jedna od priča o nastanku ovog jela vodi nas pravo do restorana Delmonico’s, ujedno i prvog restorana u Sjedinjenim Američkim Državama.

Glavni šef restorana čije su kreacije laskale razmaženim nepcima, bio je opterećen brojanjem kalorija. Među stalnim gostima tog restorana bio je i kapetan LeGrand Benedikt sa suprugom Emom. Tokom jedne od poseta restoranu, Ema, zasićena ustaljenim jelovnikom zatražila je od šefa nešto novo. Na njegov upit kakvo jelo bi želela, gospođa LeGrand je predložila ono što danas poznajemo kao „Jaja Benedikt“. Prema originalnoj želji gospođe Benedikt, jelo se posipalo i tanko rendanim tartufima.

PICA MARGARITA

Pica kakvu danas poznajemo prvi put se pojavila 1889. godine. Tada je pekar Rafael Espozito iz Napulja u čast dolaska kraljice Margarite od Savoja i kralja Umberta u njegov gradić napravio prvu picu.

Prva pica je bila u bojama italijanske zastave. Zeleni bosiljak, bela mocarela sir i crveni paradajz. Ime ovom specijalitetu je dao po kraljici. Nedugo zatim, pica se počela praviti širom ove zemlje sa raznim varijacijama preliva i sastojaka.

SAHER TORTA

Priča o ovoj poslastici počinje davne 1832. godine kada je austrijski državnik Klemens fon Meternih rešio da priredi večeru za plemiće. U želji da ih impresionira, zatražio je od dvorskog poslastičara da napravi dezert kakav još nisu probali i koji ga neće razočarati.

Kako se glavni poslastičar tog dana razboleo, sav teret pada na njegovog šegrta Franca Sahera. Mladi Saher je imao svega 16 godina. Kako mu ništa drugo nije preostalo, madić je osmislio recept za kolač od jaja, čokolade i džema od kajsije. Neobičan spoj gorke čokolade i džema oduševio je sve goste.

Kolač je kasnije nazvan po njenom tvorcu – Saher torta.

Sin Franca Sahera, Eduard, po ugledu na oca završio je kulinarsku školu.
Godine 1876. otvara hotel Saher pored Bečke opere gde nastavlja da pravi svoj već dobro poznati specijalitet koji je i sam usavršio.

Krajem 19. veka bilo je dana kada bi se dnevno prodalo preko 400 torti.

Nakon smrti Eduardove supruge Ane, hotel je bankrotirao. Njihov sin, takođe Eduard, zaposlio se u „Demelu“ i tu preneo jedinu dozvolu za prodaju Saher torte. Međutim, došlo je do nesuglasica sa novim vlasnicima hotela Saher kada su u svoju ponudu dezerta uvrstili ovaj kolač pod nazivom Originalna Saher torta.

Nakon spora koji je trajao sve do 1965. godine, doneta je odluka da hotel može koristiti naziv Originalna Saher torta, a „Demel“ je dobio pravo da svoju ukrašava trouglastim pečatom sa natpisom Eduard Saher torta.
Pored naziva, jedina razlika između ove dve torte je u tome što originalna torta ima dva sloja džema od kajsije, a Eduard Saher torta jedan.

KARPAĆO

Karpaćo nas vraća u Italiju, nastao je u Veneciji oko 1950. godine prošlog veka.

Za pripremu se koristi najkvalitetnija govedina koja se seče na tanke, skoro prozirne parčiće. Zatim se dodaje malo soli, sveže mleveni biber, lagi vinegret preliv ili vrhunsko maslinovo ulje, prema želji narendani parmezan i malo rukole.

Ovo jelo je prvi put spremljeno u restoranu „Harry’s“ u Veneciji. Ime je dobilo po venecijanskom slikaru Vitoreu Karpaću jer je boja tanko narezanog mesa podsećala na nijansu crvene koju je slikar rado koristio.

KARAĐORĐEVA ŠNICLA

Davne 1956. godine u Beogradu, sasvim slučajno, u restoranu „Golf“ nastala je Karađorđeva šnicla.

Jednom prilikom, kada je gošća restorana zatražila čuveni Kraljevski kotlet, kuvar Mića Stojanović se našao u neprilici – nije imao dovoljno sastojaka za to jelo.

Nastojeći da ispoštuje damu, došao je na ideju da od kajmaka i šnicle napravi fantastično jelo koje je ukrasio u obliku ordena Karađorđeve zvezde.

Kasnije je saznao da je gošća bila zapravo Tamara Broz, snaja Josipa Broza Tita.

Foto: Pexels

The post Magična veza između hrane i kulture appeared first on Kulturni kišobran.

RUDO – Istočna kapija Beograda

Kada dolazite auto-putem iz pravca Niša otpozdraviće vas tri impozantna solitera. Stepenasto izgrađena u stilu socrealizma, ova građevina simboliše Istočnu kapiju grada.

Rudo je zvaničan naziv ovog kompleksa zgrada, a ime je dobio po istoimenom bosanskom gradu Rudo. Inače, arhitekta Dragoljub Mićović, koji je vršio stručni nadzor tokom izgradnje, upravo je iz ovog grada.

Autori samog projekta su arhitehta Vera Ćirković i inženjer Milutin Jerotijević.

Soliteri se nalaze na teritoriji opštine Zvezdara. Visoki su 85 metara, a sačinjeni su od čak 28 spratova. Okrenuti su simetrično jedan prema drugom. Povezuje ih plato sa dečijim igralištem.

Rudo je izgrađen za samo tri godine. Izgradnja je trajala od 1973. do 1976. godine, kada su prvi stanari več počeli svoje useljenje.

GENEKS – Zapadna kapija Beograda

Dobrodošlicu u glavni grad sa zapadne strane poželeće vam Zapadna kapija Beograda, poznatija u narodu kao Geneks kula.

Sačinjena je od dve kule koje se spajaju mostom na 26. spratu. Na kružnom vrhu, na 35. spratu nalazi se rotirajući restoran, pa zgrada podseća na kapiju.

Geneks kula visoka je čak 115 metara, i među najvišim soliterima je u Beogradu.

Projektant ovog dominantnog solitera izgrađenog 1980. godine u stilu brutalizma bio je Mihajlo Mitrović.

Kula se nalazi na teritoriji opštine Novi Beograd. Jednu kulu, namenjenu stambenom prostoru, čini 84 stanova. Na njoj se mogu videti murali poznatog slikara Lazara Vujaklije. Druga kula namenjena je
poslovnom prostoru sa 35 nivoa.

Osim toga što je simbol grada, Geneks predstavlja i jedinstven primer korišćenja savremenih tehničkih i tehnoloških sredstava. Stambeni deo je i dan-danas naseljen.

Druga kula pripada nekadašnjem gigantu Geneksu koji je u stečaju i prazna je. Sada služi jedino kao reklamni prostor i kao nosač televizijskih predajnika.

Posebna zanimljivost je rotirajući restoran na vrhu Geneksovih kula gde su pristup u osamdesetim godinama imali samo odabrani pripadnici elite, a čest gost je bio i Tito. Međutim, restoran danas nije dostupan.

Foto: Zorana Milovanović

The post Vanvremenski duh Beograda: Kapije Beograda appeared first on Kulturni kišobran.

Ken Majls je bio automehaničar i izuzetno vešt britanski vozač sportskih automobila. Rođen je 1. novembra 1918. u Saton Koldfildu nedaleko od Birmingema.

Još kao dečak je bio zainteresovan za mehaniku. Nakon neuspelog pokušaja da pobegne u Ameriku, Majls napušta školu sa samo 15 godina i počinje da radi kao pripravnik u Wolseley Motors-u (proizvođač delova za automobile).

Umesto tradicionalnog obrazovanja, Wolseley Motors ga šalje na školovanje u tehničku školu, kako bi proširio svoje znanje o konstrukciji automobila. Majlsove dalje planove je omeo Drugi svetski rat. Narednih sedam godina proveo je u u vojsci popravljajući tenkove. Čin komandanta stekao je 1942, a dve godine kasnije, učestvovao je u sletanju na Normandiju – čuvenom Danu D.

Kraj rata Majlsu omogućava da se vrati svojoj najvećoj ljubavi – trkačkim automobilima. Pokušaji da uđe na britansku trkačku scenu su ga ostavili u besparici.  U Ameriku konačno odlazi početkom pedesetih godina, gde ga čeka posao koji mu je ponudio prijatelj iz Kalifornije.

Već naredne godine, Ken ostvaruje 14 pobeda u trkama Kluba sportskih automobila Amerike. Majls veoma brzo stiče dobru reputaciju izvrsnog vozača, ali i kao veštog mehaničara. 

Njegova strast prema četvorotočkašima je privukla pažnju Kerol Šelbija. Zbog svojih veština, Majls je bio ključni član Šelbijevog tima. A 1964. godine je postao glavni test vozač. Čak ni oštar jezik, po kom je Majls bio poznat, nije sprečio Šelbija da ima puno poverenje u njega.

Zanimljivo je da je Majls tokom test vožnji pravio beleške kako bi doprineo poboljšanju performansa automobila. Mogao je, čini se, u potpunosti da se stopi sa automobilom i oseti ga i na taj način razume šta bi trebalo uraditi da bi automobil bio brži. 

Majlsova „beba“ GT350

Majls je učestvovao u samoj konstrukciji i poboljšanju modela GT350. Nazivao ga je svojom bebom. Ujedno ga je i testirao. Njegov najveći fokus je bio na smanjenju težine.

Na fotografijama trka u kojima je učestvovao za volanom GT350 se može videti kako su sva četiri točka odskakivala od zemlje, pa se činilo kao da automobil leti.

Mustang GT350 ostvaruje svoju prvu pobedu 14. februara 1965. godine u Grin Valiju u Teksasu. Majlsova reputacija najboljeg vozača sportskih autombila tom pobedom je zacementirana.

Ford, Ferari i Majls

Jedno od većih rivalstava u auto industriji je bilo baš između Forda i Ferarija. Naime, sve je počelo kada je Ford pokušao da kupi Ferarija.

U početku se činilo da će se naći sporazum. Pregovori su toliko dugo trajali da su obe strane na kraju bile iscrpljene.

Sve je pošlo po zlu kada je Ford predložio da on finansira i vodi sve oko odeljka Ferarijevih trkačkih automobila. To je razljutilo Enca Ferarija. Odmah je okrenuo leđa Fordu, jer je taj predlog shvatio kao uvredu.

Henri, pak, ništa nije prepuštao slučaju. Počeo je da troši sav novac kako bi nadmašio Ferarija i postao bolji u oblasti trkačkih automobila. Međutim, njemu nije bilo dovoljno samo da nadmaši Enca, već je želeo da se pojavi na čuvenoj Le Man trci i ponizi Ferarija.

Nažalost, Fordova prva trka u Le Manu se nije završila slavno. GT40 se nije pokazao kao pouzdan i nije završio trku zbog problema sa menjačem. Ferari je zauzeo sva tri prva mesta.

A onda se 1965. desio susret Forda, Šelbija i Majlsa.

Ken i Kerol su već imali sjajan uspeh sa GT350. Majlsu je pripala čast da tesitra GT40. Kada je uveliko počeo da se bavi njegovim nedostacima, Ford u poslednjoj sekundi odlučuje da promeni motor. Taj potez je bio loš, Fordov GT40 je pretrpeo još jedan poraz.

Uprkos inatu i želji da uništi Ferarija, Ford nije postigao svoj cilj. Naprotiv, samo je imao troškove.

Šelbijev tim i Majls 1966. godine počinju da rade za Forda, rešeni da sruše Ferarija na velikoj trci.

Fil Remington iz Šelbijevog tima sa Majlsom izvodi GT40 na Willow Springs Raceway u Kaliforniji kako bi ga testirali i videli šta bi mogli da učine da ga poboljšaju.

Trebalo je olakšati automobil, kako bi išao brže, a ujedno i ugraditi bolje kočnice. To su i uradili.

Uz pomoć radnika fabrike Šelbi Amerikan ugradili su znatno lakše točkove koji su prijanjali uz stazu. Time oslobodivši i više konjskih snaga ugradili su i bolje kočnice.

Kako je Le Man trka 24 sata postala deo istorije

24 sata Le Man je najstarija trka sportskih automobila i izdržljivosti na svetu. Održava se još od 1923. godine u blizini gradića Le Man u Francuskoj. Trku organizuje Automobile Club de l’Ouest, a održava se na stazi Circuit de la Sarthe.

Samu stazu čini mešavina zatvorenih javnih puteva i namenskih delova trkačkih staza. Trka se održava u junu. Uprkos velikim vrućinama, kiša se često zadesi kao propratni detalj trke. Trka ima za cilj testiranje izdržljivosti automobila sa što manje zamora materijala i delova.

U toj trci Majls je vodio Fordov tim i obarao sopstvene rekorde na stazi. Trka se odvijala toliko dobro da je Ford poželeo da kroz cilj u foto finišu prođu tri njegova automobila. Zato je izvršni direktor Forda Leo Bibe rekao Šelbiju da Ken Majls mora da uspori tokom trke. Majls nije bio sasvim zadovoljan tom idejom ali je rešio da uradi ono što bi bilo najbolje za njegov tim. Ta odluka ga je koštala pobede koju je odneo Meklaren. Majls je prešao daleko vše krugova ali su pobedu uračunali Meklarenu zbog bolje izdžljivosti njegovog automobila.

Kraj života i početak legende

Ken nije gubio vreme. Ubrzo nakon trke se vratio na stazu da testira još jedan Fordov automobil.

Majls je vozio nizbrdo stazom Riversajda kada se automobil sasvim neočekivano prevrnuo i zapalio. Ken nije preživeo.

Nakon njegove smrti, Šelbi je ostao slomljen. U Majlsu je pronašao prijatelja i nekoga ko je delio istu strast prema trkačkim automobilima kao i on.  Majlsova smrt je doprinela i poboljšanju bezbednosti trkača. Tako je uveden kavez u kabini vozila.

Zahvaljujući Majlsu i njegovom umeću, Ford je i naredne tri godine za redom osvajao Le Man.

Ken je iza sebe ostavio suprugu Moli Majls i sina Pitera, kog je neretko vodio sa sobom na testiranja automobila i trke.

Piše: Zorana Milosavljević

Izvor: Pinterest

The post Ken Majls – legende ne umiru appeared first on Kulturni kišobran.

Bilo je to vreme kada je Beograd iz orijentalnog prelazio u evropski grad. Braća Šonda po zanimanju su bili trgovci. Nikola je imao bakalsku radnju koja se nalazila na uglu današnjih ulica Uzun Mirkove i Kralja Petra.

Konstantin je bio tihe naravi i obično je stajao na pragu dućana posmatrajući prolaznike, držeći u rukama ćilibarske brojanice čija je zrna prebrojavao prstima.

Od države je 1902. godine dobio povlastice da započne proizvodnju kakaoa, čokolade i bombona. Kosta je iskoristio poslednju priliku da otvori fabriku po važećem Zakonu iz 1898. godine o pomoći domaćoj radinosti. Zakon je ukinut 1903. godine.

Prva mlečna čokolada

Uslov je bio da uloži 50.000 dinara, da fabrika bude podignuta u roku od godinu dana kao i da koristi domaće sirovine, ali da radnici i njihove porodice budu osigurane. Kada su mu se tri sina vratila sa školovanja u Zemunskoj trgovačkoj školi, osnovao je sa njima fabriku na porodičnom imanju na Dunavskoj jaliji, na uglu ulica Solunske i Despota Đurđa.

Podignuta je prvo prizemna fabrika a zatim zgrade na sprat, kojima se prilazilo širokom ulicom sa drvoredima. Prva čokolada sa mlekom „Olga (reklamirala se kao najbolja od svih čokolada, neki kažu da je nazvana po kneginji Olgi Karađorđević) napravljena je u Beogradu u fabrici Šonde.

Kosta je smislio i specijalitete za posluženje. Još tada se dosetio da bi kafa sa ukusom mogla privući veliku pažnju kod domaćica kojima je savetovao da u kafu dodaju malo kakaoa.

Zlatno doba fabrike, bioskop, prvi pehar i album sa sličicama fudbalera

Fabrika je bila na dobrom glasu i neprestano je povećavala svoj promet. Nedugo zatim, izdignuvši se iz mase trgovaca Kosta je počeo da se predstavlja kao industrijalac. Počinje da se pojavljuje u spiskovima dobrotvora koji su donirali novac za siromašne.

Nekoliko godina kasnije, osnivač fabrike prepušta pogone svojim sinovima. Najstariji Mihajlo je pokazao najviše preduzetničkog duha. Posle Kostine smrti 1910. godine prizemna fabrička hala je proširena i imala je 35 stalno zaposlenih radinka.

Pod Mihajlovim rukovodstvom posao je cvetao. Svoje poslastice prikazivao je na izložbama širom Evrope – u Parizu, Londonu, Rimu… Zarada je postajala sve veća i donela mu je pravo bogatstvo.

Bio je veliki dobrotvor i humanista. Posle Luke Ćelovića došao je na mesto predsednika upravnog odbora Beogradske zadruge. I u akcionarskom društvu „Novo Vreme“ bio je predsednik upravnog odbora. Podigao je dvospratnu kuću u Kosovskoj ulici, gde je i stanovao.

Upravo zahvaljujući Mihajlu Beograđani su u isto vreme kada i Parižani mogli da gledaju najnovije filmove u bioskopu „Koloseum“ koji je podigao na Terazijama.

„Poznata domaća fabrika čokolade K. M. Šonda predala je Jugoslovenskom nogometnom savezu vrlo lep i ukusno izrađen pehar od čistog srebra. Ovaj pehar dobiće onaj fudbalski klub koji u ovogodišnjem takmičenju za državno prvenstvo osvoji titulu prvaka. Pehar ostaje pobedniku u trajno vlasništvo, a predaće se na terenu odmah posle druge finalne utakmice.“ (Politika, 8. septembar, 1932. godine)

Kako je fudbal postajao sve popularniji u narodu, Mihajlo je vrlo domišljato osmislio svoj novi poslovni potez. Iste godine je došao na ideju da u omotu od čokolada plasira i sličice fubalera kao i album za njih.

Tragedija rata i raspad fabrike

Februara 1941. godine, samo dva meseca pred početak rata, fabrika je prerasla u akcionarsko društvo. Novo ime fabrike je glasilo „Fabrika kakaoa, čokolade, bombona, keksa, veštačkog leda i kvasca M.K. Šonda a.d.’“.

Članovi upravnog odbora bili su trojica braće i Mihajlov sin Konstantin. Međutim, krah fabrike se dogodio prilikom aprilskog bombardovanja 1941. godine kada je doživela značajno oštećenje. Mihajlo je poginuo tokom bombardovanja kada je na njegovu kuću pala bomba, i on je pao mrtav sa balkona na trotoar.

Mihajlov sin Konstantin je posle oslobođenja radio kao ekspert Ministarstva industrije i prehrane. Zaslužan je za podizanje mnogih fabrika slatkiša kao što su „Takovo“ i „Evropa“.

Imovina familije Šonda je nacionalizovana i danas u Beogradu nema potomaka ove ugledne i zaboravljene porodice koja je donosila radost svojim proizvodima mnogima koji su kupovali kod njih. Danas nam ostaju samo po neka fotografija, reklame i porodična grobnica na Novom groblju u Beogradu. Na nekadašnjem mestu fabrike danas se nalazi luksuzan hotel.

Foto: Arhivska fotografija

The post Vanvremenski duh Beograda: Prva beogradska fabrika čokolade appeared first on Kulturni kišobran.