Kada je početkom 2020. najavljena dugo iščekivana treća knjiga jedne od trenutno najuticajnijih spisateljica za milenijalce, ceo svet je naćuljio uši. Bili smo željni toga da što pre saznamo kakvo je to delo na kojem je irska autorka Sali Runi radila protekle dve godine. Međutim, čini se da je Bajni svete, gde si ti, koji je Geopoetika za domaće tržište objavila krajem septembra, od literarnog događaja godine brzo postao roman koji svoju publiku deli na pola – na one zaklete fanove, koji su spremni da čitaju čak i Runin spisak za kupovinu samo zato što ga je ona napisala, i na one koji u njemu vide neoprostive propuste.
U njenom prvom romanu Razgovori s prijateljima, nesposobnost likova da komuniciraju bila je zanimljiv i svež književni poduhvat. U Normalnim ljudima, ova osobina bila je toliko ključan deo zapleta da ta priča ne bi bila ono što jeste ako bi Marijana i Konel jedno drugom umeli da kažu kako se osećaju. Sada, kada je debitantska slava i svetski uspeh prethodna dva ostvarenja splasnuo, pitamo se da li je manir lošeg sporazumevanja možda jedino što možemo da očekujemo od ove svetski poznate autorke.
Bajni svete, gde si ti u mnogo čemu podseća na Runina prethodna dela. Kao i do sada, u epicentru knjige čekaju nas mladi likovi koji pokušavaju da žive svoje komplikovane živote u savremenom Dablinu, a čiji zamršeni odnosi naizgled uporno staju na put obećanoj stabilnosti odraslog doba.
Za razliku od Razgovora s prijateljima i Normalnih ljudi, ovo je prvi put u Runinom stvaralaštvu da je njeno autorsko prisustvo i više nego očigledno. Kroz lik Alis, jedne od dve glavne junakinje romana, ova spisateljica otelotvoruje samu sebe. Alis je uspešna književnica koja je preko noći postala bestseler. Kao i Runi, izdala je dva romana, od kojih je jedan i kinematografski adaptiran, a svoje dane provodi na svetskim literarnim festivalima, književnim večerima i gostovanjima u medijima.
Ipak, i pored neverovatne karijere, Alis je dubinski nezadovoljna žena koja je nedavno preživela nervni slom. Povukavši se iz urbanog života, ona se seli u ruralni gradić kraj mora, kao beg od svakodnevice i pokušaj da ponovo pronađe smisao u onome što radi. Upravo ovde naša priča i počinje, katapultirajući nas u prvom poglavlju pravo na sred Tinder sastanka na koji Alis odlazi sa Feliksom – radnikom u skladištu koji za nju nikad ranije nije čuo.
Kao kontrateža Alis, u trećem poglavlju Runi nas upoznaje sa Ajlin. Ajlin je druga protagonistkinja Bajnog sveta, podjendako nesrećna, ali dijametralno manje ostvarena žena, koja radi kao urednica književnog časopisa u Dablinu. Ona znatno više podseća na Runine ranije junakinje, pa nije teško u njoj prepoznati Fransis – glavnog lika Razgovora s prijateljima koja je, kao i Ajlin, zaljubljena u osobu koju poznaje gotovo ceo život, a sa kojom ima izuzetno nedefinisan odnos.
Glavna spona između Alis i Ajlin jeste njihovo prijateljstvo. Kroz mejlove koje jedna drugoj šalju, a koji dolaze posle svakog poglavlja, ove drugarice iz fakultetskih dana razmenjuju intimna razmišljanja o mrtvim tačkama na kojima su trenutno zaglavljene.
„Ponekad je veoma teško videti smisao života“, piše Ajlin svojoj najboljoj drugarici. „Pogotovo onda kada se nešto za šta sam mislila da je značajno ispostavi da nije, a ljudi koji bi trebalo da me vole me ne vole. Čak i dok kucam ovaj glupi mejl, radim to sa suzama u očima, a imala sam šest meseci da to prebolim. Počinjem da se pitam da li ću ikada i preboleti. Možda se neki bol, u određenoj fazi života, jednostavno zauvek ureže u predstavu koju imamo o sebi samima.“
Međutim, i pored ovakvih dirljivih momenata introspekcije, u kojima je teško ne prepoznati odjeke razmišljanja koje smo za života verovatno i sami imali, ovi odeljci korespondencije prva su okosnica u kojoj Runin roman razočarava. Dok je zanimljivo čitati o ličnim filozofijama i strahovima dve mlade žene, koji u duhu romantičarskog doživljala svetskog bola govore i o globalnim krizama, nepravdi, sudbini planete i posledicama kapitalizma, teško je odoleti utisku da pred nama nije roman, već izgovor autorke da kroz blage naznake zapleta objavi skup eseja.
Između kratke istorije o linearnom pismu B i traktata o gubitku doživljaja lepote nakon pada Berlinskog zida, Runi uspeva da izgubi autentičnost kada je reč o tome kako zapravo izgleda komunikacija između dve prijateljice u 21. veku. Mada je nesumnjivo da postoje i oni koji bi radije detaljno prepričavali članke sa Vikipedije umesto da pričaju o krahovima kroz koje prolaze, čitati o njima u tipu romana koji je ova autorka koncipirala ima tendenciju da deluje pretenciozno i neuverljivo.
Koliko god Runi volela da se okreće diskusijama o klasnim razlikama i sličnim temama kako bi svoje romane produbila, ono zbog čega joj se kao publika najčešće vraćamo ipak jesu intrigantni romantični odnosi koji nas u njima čekaju. Na sreću, Bajni svete, gde si ti zadržao je ovaj zaštitni znak, pa u srži knjige leži i svojevrsna ljubavna drama.
Upoznavši nas sa Feliksom još u početnih nekoliko stranica, impulsivnim i nekonvencionalnim muškarcem sa kojim Alis uskoro započinje pseudo-prijateljstvo, a potom i nešto više, ova autorka skicira prvi od dva para koji pratimo tokom romana. Njihov odnos bolno je prepoznatljiv svima koji su ikada imali vezu sa emotivno nedostupnim osobama, nikad ne znajući kakve granice treba postaviti i kako se u njima orijentisati. Odnos Feliksa i Alis frustrira nas koliko i intrigira, uvek nas držeći na ivici očekivanja da bi jedan iskren razgovor ili gest možda rešili problem.
Runina dvojnica, Alis, i sama provodi sate pokušavajući da shvati šta se dešava. „Mislim da se lepo provodimo zajedno“, piše u mejlu upućenom Ajlin, „što zapravo znači da se ja lepo provodim, a da nikad ne znam kako se on oseća. Mada su nam životi različiti u praktično svakom pogledu, na čudan način osećam kao da smo različitim putevima stigli do sličnog cilja, i, mnogo toga prepoznajemo u onom drugom“.
Ništa manje muke ne zaobilaze ni Ajlin. Odnos koji ima sa Sajmonom, svojim prijateljem iz detinjstva, pun je uspona, padova, očaja i strasti. Njihova nemogućnost da iskomuniciraju svoje potrebe vodi nas od potpune bliskosti do kompletnog nerazumevanja.
„Osmehnuli su se jedno drugom, nežno, toliko da je izgledalo gotovo bolno“, saznajemo od sveznajućeg pripovedača u jednoj od njihovih interakcija. „Ali nisu ništa rekli, u očima su im bila ista pitanja, da li sam ja ona/j na koga misliš, kad vodimo ljubav, da li si bio/la srećan/na, da li sam te povredio/la, voliš li me, hoćeš li zauvek.“
Ipak, da li su ovi odgovori uopšte važni? Sama Runi u pojedinim auto-poetičnim delovima romana sebi postavlja ovo pitanje. Kroz Alis, ona poteže neke od zanimljivijih diskusija o sopstvenom radu, dajući nam uvid u književnu industriju iz jedne insajderske perspektive. U njoj čitamo svu autorkinu ogorčenost, besmisao i nesnađenost sveta literarne slave, dodatno obojenu panikom oko sve goreg stanja planete na kojoj živimo.
„Koga bi onda“, pita ova junakinja, „moglo biti briga šta se dešava s protagonistima romana kada se radnja odvija u kontekstu sve bržeg i sve brutalnijeg iskorišćavanja većeg dela ljudske vrste? Da li protagonisti raskidaju ili ostaju zajedno? U ovakvom svetu, zašto bi to bilo bitno?“
Poslednja trećina romana daje nam upravo ove odgovore. U duhu filma Carnage Romana Polanskog, Runi navodi svoju knjigu ka nesvojstvenoj završnici, ostavljajući nas da posmatramo unakrsno ispitivanje likova i pretresanje svih tema koje su i njih i nas mučile tokom knjige.
Mada Bajni svete, gde si ti u mnogome liči na apel čitaocima da postoje važnije teme od književnosti, te da se sudbinom Zemlje moramo više baviti kako bi nam išta od nje ostalo, u njemu i pored očiglednih manjkavosti postoji toplina ljudske konekcije zbog koje rado uzimamo dela ove autorke u ruke. Ovo svakako nije njen najbolji roman, delujući na momente kao hibrid fikcije i publicistike, ali ostavlja nas sa osećajem da čitamo o istoj onoj Irskoj u kojoj žive svi Runini likovi. Oni šetaju istim ulicama, mimoilaze se i egzistiraju paralelno. Njih, kao i sve nas, tište isti problemi, isti strahovi i iste gorko-slatke muke savremenog života, a ipak, sa svim tim nastavljaju da se nose koliko god ličnih i globalnih problema nailazilo na pokretnoj traci.
Kroz svoj najnoviji roman, Runi sebe, nas i svoje junake pita: „Čemu sve ovo?“, ali isto tako pokušava i da da odgovor. Možda rešenja za sve svetske probleme ipak nije apatija parole „ko je poslednji, neka ugasi svetlo“ i možda je uloga književnosti ta da nas uteši isto onoliko koliko i da nas pokrene da uradimo nešto za bolje sutra. Umesto da razmatramo gde je taj bajni svet koji nam je obećan, možda smo mi ti koji moramo da ga stvorimo.
Foto: Kulturni kišobran vizual
