Katarina Gubarenko i Anastasija Švecova su studentkinje koje izučavaju srpski i ruski jezik na Filološkom fakultetu Beloruskog državnog univerziteta u prestonom Minsku u Belorusiji. No trenutno one žive u Beogradu, studiraju jedan semestar na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i sakupljaju informacije za pisanje naučnih radova, putuju po Srbiji i interesuju se za našu kulturu, književnost, istoriju, muziku i gastronomiju. Razgovarali smo sa ovim pametnim i lepim devojkama o njihovim utiscima, studijama i maštanjima o budućnosti.
Pre svega, Katarina i Anastasija, hvala vam za izdvojeno vreme i što ste pristale na intervju. Recite nam, kako ste došle u Srbiju? Preko nekog programa razmene studenata ili…? Da li učite srpski jezik na filološkom? Ko su Vaši profesori?
Katarina: Došle smo u Beograd zahvaljujući programu razmene studenata „Erazmus+“. Sakupljali smo mnogo dokumentacije u periodu od pola godine i prošle smo konkurs. Sada smo ovde.
Anastasija: Da, u Minsku učimo srpski jezik i književnost. Ove discipline nam predaju Ivan Aleksejevič Čarota (srpska književnost), Ana Vladimirovna Naumova i Nikita Viktorovič Suprunčuk (srpski jezik). Smatramo da su oni odlični predavači i profesionalci u svome poslu.
Kako ste donele odluku da dođete u Srbiju na jedan semestar? Da li su na Vas uticali Vaši profesori, roditelji? Kako se kod Vas pojavilo interesovanje za srpsku kulturu?
Katarina: Slučajno sam saznala za ovu mogućnost od kolega na fakultetu. U početku sam mislila da neću proći na konkursu, ali potom mi je kroz glavu prošla misao: „A ko će, ako ne ja?“ Moji rođaci su me u potpunosti podržali i za to hoću da im kažem – veliko hvala. Ali odluka je, sama po sebi, bila lično moja. Interesovanje za srpsku kulturu se pojavilo zahvaljujući našim profesorima i raznovrsnim informacijama na razne teme.
Anastasija: Da, naša grupa je imala mogućnost da učestvuje u programu „Erazmus+“ na bazi konkursnog izbora. Kaća i ja smo iskoristile tu mogućnost. Napisale smo motivaciono pismo, sakupile neophodna dokumenta, profesori Ivan Čarota i Ana Naumova su nas podržali i pomogli u izboru disciplina, koje danas slušamo na Filološkom fakultetu u Beogradu. Roditelji su me, takođe, podržali u mom stremljenju da otputujem na praksu. Interesovanje prema vašoj kulturi se pojavio neposredno sa učenjem srpskog jezika i književnosti na fakultetu.
Koliko ste dugo već u Srbiji? Kako vam se sviđa Beograd, koja mesta u Beogradu najviše volite? Da li ste putovali u druge gradove i šta vam se svidelo tamo?
Zajedno: U Beogradu smo već dva meseca. Mnogo nam se sviđa Stari grad, po mogućnostima se trudimo da putujemo po Srbiji. Jedan od najjačih utisaka nam je ostavila Avala.
Kako vam se sviđa da studirate na fakultetu u Srbiji? Kakve su kolege studenti, predavači, lekcije? Kako studenti i predavači reaguju na Vas i koliko vam je teško da slušate predavanja na srpskom jeziku?
Zajedno: Veoma nam se sviđa na i srećne smo što su preduzete mere na fakultetu, a takođe i disciplinovanost profesora i studenata u ovoj epidemiološkoj situaciji koji nam dozvoljavaju da slušamo predavanja i uživo i onlajn. Kolege studenti su dobronamerni prema nama, uvek su spremni da pomognu. Već smo uspele da steknemo prijatelje. Svaki predavač je dobro potvrđen u svojoj oblasti, priprema kvalitetan materijal. Lekcije su krajnje privlačne, uvek tamo idemo u dobrom raspoloženju. Svakoga dana sve lakše usvajamo srpski jezik.
Šta mislite o srpskom mentalitetu? Naravno, mlade ste i sve vam je novo, ali već možete da ocenite kako se Srbi ponašaju, šta vam se sviđa ili ne sviđa u njihovom ponašanju itd. Imate i prijatelje među njima, kako ste rekle?
Zajedno: Primetile smo da su Srbi veoma dobronamerni i otvoreni u odnosu prema govornicima ruskog jezika, uvek su spremni da pomognu. Veseli su i optimistični. Ali ponekad ne promišljaju dovoljno. I još, ne znamo, da li nam se tako posrećilo, ali čini nam se da Srbi vole da kasne. Da, imamo prijatelje i volimo da provodimo vreme sa njima i razmenjujemo znanja i utiske, kulturne osobenosti.
Jeste li probale neko novo jelo iz srpske nacionalne kuhinje? Šta vam se najviše svidelo?
Katarina: Da, naravno! Probale smo mnogo toga, a meni su se najviše svidele sve vrste srpskog roštilja: pljeskavica, ćevapi, vešalica. A još sam oduševljena srpskom plazmom. Lepota i ukus u jednostavnosti.
Anastasija: Slažem se sa Katarinom, i svim jelima i proizvodima koje je navela – vrlo su ukusni. Osim toga, mnogo nam se dopadaju srpski mlečni proizvodi. Koliko vredi jedna pavlaka! Ajvar je pravo otkriće za nas, u ruskoj kuhinji ako i postoji sličan proizvod, nije tako popularan.
Čitate li knjige na srpskom jeziku? Imate li omiljenog srpskog književnika? Gledate li srpske serije, filmove?
Zajedno: Čitale smo mnogo drevnu književnost: legende, bajke. Kosovski ciklus, ciklus o Marku Kraljeviću, Braći Jugovićima, knezu Lazaru i mnogim drugima. Takođe i poeziju 19. i 20. veka. Što se tiče filmova i serija, često mešamo lepo i korisno, pa gledamo nešto po savetima naših srpskih prijatelja i profesora. Jedan od poslednjih filmova koje smo gledale je lak i veseo, ali tužan na trenutke – „Montevideo“, iz dva dela.
Sigurno često razgovarate na Vajberu, Skajpu ili neki drugi način sa porodicama ili prijateljima u Belorusiji. Kako oni reaguju na vaš boravak u Beogradu? Šta vas savetuju i šta vas pitaju?
Katarina: Često razgovaram sa prijateljima i porodicom na Telegramu i Vkontaktu, a takođe koristim Vajber, Vocap i Instagram. Moja porodica se raduje zbog mene. Naravno, znam da se prijatelji i rođaci brinu, ali smatraju kao odličnu stvar to, što imam mogućnost da boravim u Srbiji i da učim. Savetuju da se držim dostojanstveno i da ne tugujem svaki put zbog neke gluposti. Nemam baš puno prijatelja. Jedan-dva druga, kojima zaista nedostajem. Hvala njima i mojoj porodici.
Anastasija: Naravno, u kontaktu sam sa porodicom i rođacima. Roditelji, bake i deke uvek brinu, interesuju se za razne sfere našeg života, od učenja na fakultetu do prijateljstva i saradnje sa Srbima. Pričamo im o kulturnim karakteristikama, o svojim utiscima posle posete muzejima, ekskurzijama, kafićima i prostim šetnjama po gradu. Takođe se dopisujemo sa našim predavačima, koji nas upravljaju u pitanjima studija i ne samo da nam pričaju o svojim iskustvima, govore nam gde i kako ćemo najbolje pronaći informacije o sledećim kursevima.
Devojke, kakvi su vam planovi? U Beogradu ćete biti do kraja semestra, a posle toga?
Katarina: To pitanje je za mene veoma važno! U mojim dalekim maštama – da ostanem u Srbiji i da ovde radim. Ne znam kako, čime, gde, ali ta želja prosto postoji u meni, i to neodoljivo. Razmišljam o tome svake noći pred spavanje. Trudiću se da napišem svoj naučni rad i da izučim jezik, da bih u budućnosti stoprocentno ostala ovde.
Anastasija: Predstoji nam da položimo ispite ne samo na fakultetu u Beogradu, već i u Minsku. Nadamo se da ćemo uspeti u tom zadatku. Dalje ćemo stremiti da usavršimo znanja u oblasti srpskog jezika i književnosti. Nadamo se da nećemo razočarati naše kolege i profesore u Minsku. Imam u planu da napišem dobar naučni rad i da upišem magistarske studije. A dalje – kako sudbina odredi.
Čime želite da se bavite posle fakulteta? Maštate o profesijama koje su povezane sa Srbijom?
Katarina: Još ne znam, čime želim da se bavim. Hoću da se oprobam u svojstvu prevodioca – mislim da je to ono, čime bih htela da se bavim ovog trenutka. Još želim da napišem kvalitetan naučni rad i, moguće, da upišem magistarske studije. Takođe bih želela da se oprobam u ulozi predavača srpskog jezika na visokom nivou. Da, rad sa srpskim jezikom je moj jasan cilj!
Anastasija: Naravno, želim da četiri godine učenja srpskog jezika, književnosti i kulture ne prođu uzalud. Idealno bi bilo da radim u sferi diplomatije, negovati odnose među bratskim slovenskim narodima u različitim pravcima. Rad u Ambasadi ili Ministarstvu inostranih poslova bi to ostvario.
Mi vam želimo prijatno provedeno vreme u Srbiji, interesantne lekcije, mnogo dobrih prijatelja i odlične ocene! Hvala vam što se interesujete za srpsku kulturu!
Razgovor sa studentkinjama vodila Dajana Lazarević
Foto: Privatna arhiva
