„Preumorna sam, ljudi, ali se vozim na tako finom talasu”, piše Bojana na svom profilu, dok najavljuje nastupe na turneji koja traje. Jedna mala, jedna snažna žena, koja je na takvim mišićima ponela mnogo teškog, mnogo slatkog tereta. Dok završava sezonu sa već iskusnim dečjim horom, krčka novu muziku, trenira za nove i nove koncerte, pokušava da pronađe vreme i za san, ali i ono važnije – za sina (kako ona reče: „Seen-a”) koga ovih dana pozdravlja preko kamere. Do pre neku godinu, harizmatično je letela ispred jednog magičnog projekta zvanog „Svi Na Pod!”, a zatim uletela u nešto sasvim svoje, u mnogo novog, neistraženog, kako jedino i vredi činiti. Svira i raste sa buljukom prekrasne dečurlije u DFhor-u, komponuje za teatar, sa umetnicom koja joj zauzvrat poklanja divne reči, koje su se potom pronašle na fantastičnom solo albumu „Daljine” iz 2017. godine. Usput održava konce tek procvetalog poglavlja svog privatnog života, i to sve nekako kroz more dodatnih iskustava, poznanstava, saradnji, nastupa, razgovora i smeha sa publikom koja je, uistinu, voli. Za ovaj intervju se ni ona ni ja nismo pripremale, usled premalo vremena delovale smo instant, instinktivno, a pružila je sve što se od vile poput nje i očekivalo.
 |
| Foto: Promo/Bojana Vunturišević |
KK: Odmaraš li uopšte?
BV: Teško. Koncertom u Novom Sadu, 11. maja, počela je naša letnja turneja. Pre toga, proslavljali smo 60. rođendan Vlade Divljana u Sava Centru. To je bio najveličanstveniji događaj koji je trebalo pripremiti, kao i sve koncerte koji su pred nama. Pre neki dan sam osetila kako mi ruke trnu od umora. Malo sam se uplašila i to je bio presudni momenat kada sam odlučila da malo stanem i više se podružim sa svojim krevetom.
KK: Kakav je plan nakon ove ture koncerata?
BV: Koncertne obaveze su stopirale snimanje novih pesama, a taman smo Bambi i ja uleteli u taj studijski đir. No, kada su koncerti počeli, shvatili smo da nismo živi ako ne sviramo, tako da smo sada svu energiju usmerili na bogaćenje koncertnog repertoara.
KK: Šta radi DFhor?
BV: DFhor polako završava ovogodišnju sezonu. Trenutno smo u fazi pripreme koncerata. Da, da, i ova ekipa je prilično aktivna. Ne znam da li znate, ali njihovi koncerti se zakazuju i po šest meseci unapred. Mi živimo jedan Holivud život.
KK: Šta radi bebac?
BV: Bebi se po prvi put razdvojio od svojih roditelja. Danima nas dele kilometri. Viđamo se na WhatsApp-u. On ništa ne kapira, a ja, nakon saznanja da može da zaspi sam u sobi bez cucle i celog porodičnog stabla u krevetu, skapirala sam da me mesecima unazad žešće zeza.
KK: Šta radi Bojana kada hoće da se opusti?
BV: Sve ukućane ispratim na spavanje. Telefon odložim sa strane kako bi se podružila malo sa svojim iPad-om, na kom ili puštam nečiju muziku, ili stvaram svoju. To se dešava uglavnom noću, jer moj život nije Švicarska, moj je život Noćni program.
 |
| Foto: Promo/ Bojana Vunturišević |
KK: Pišeš nešto novo?
BV: O da. Već imam nekih pet gotovih pesama. Stvaralački proces je nešto najlepše što ovaj posao donosi.
KK: Synth ti divno stoji. Hoće li se nastaviti u tom stilu, ili se eksperimentiše dalje?
BV: I dalje smo u tom fazonu, ali pošto to postaje polje u kom se dobro snalazim, shvatila sam da mi treba i mala promena. Nešto u čemu se neću osećati sigurno. Neki rizik. Neki nemir. Ne valja kada je sve u redu.
KK: Da li si i dalje raspoložena (pre će biti: da li se ima toliko vremena) za saradnju sa ne-toliko-afirmisanim izvođačima kao nekad?
BV: Kako nisam. To me najviše loži. Saradnja sa novim ljudima. Afirmisanim ili neafirmisanim. Potpuno mi je svejedno. Nove saradnje donose nova iskustva, a nova iskustva donose nova znanja. Obožavam nova (sa)znanja.
 |
| Foto: Promo/ Bojana Vunturišević |
KK: Šta čitaš?
BV: Ovih dana isključivo pitanja koja mi šalju novinari. Treba dobro ispromovisati beogradski koncert u Domu omladine. Uglavnom su to ista pitanja, ali ova na koja sada odgovaram su nešto sasvim posebno. Sve pohvale.
KK: Omiljena pesma benda Svi Na Pod!?
BV: „Iza nas”.
KK: Omiljena pesma Vlade Divljana?
BV: Vladin opus je prilično bogat i može se podeliti na nekoliko faza. Iz „Idoli” faze najdraža mi je „Nemo”. Iz solo faze „Odnesi me”. Vlada je napisao najlepšu narodnu pesmu „Ja je zovem meni da se vrati” za potrebe filma „Šest dana juna”, i to mi je zauvek najdraži narodnjak i najdraža pesma iz opusa njegove filmske muzike. Nikako ne smemo zaboraviti muziku za decu koju je radio zajedno sa Giletom, i tu mi je omiljeno sveeee.
KK: Beograd, Zagreb ili Portugal?
BV: Dalmacija, i to ostrva.
 |
| Foto: Promo/ Bojana Vunturišević |
KK: Na šta misliš pred san, a šta sanjaš?
BV: Muzika i Dušan su dve stvari koje najviše okupiraju moju pažnju i misli. Ovih dana samo sanjam Vladu. I dalje sam pod utiskom koncerta. Vozi me neka prelepa tuga, ne pušta me i ne želim da me pusti.
KK: O čemu je sanjala malena Bojana i da li je nešto ostvarila?
BV: Oduvek mi je bio jasan cilj, a to je bila muzika. Talenat sam nasledila od tate, ali od toga ne bi bilo ništa da nije bilo moje mame koja je taj talenat negovala i usmeravala. Postoji jedna audio kaseta gde su nasnimljene moje prve pesme, plus bonus track Bebi Dol – Brazil, Španija, Kolumbija. Izgleda da sam od malih nogu volela da tripujem neke svoje note.
 |
| Foto: Promo/ Bojana Vunturišević |
KK: Šta je najviše slušala mala Bojana, a šta obožava ova odrasla?
BV: Ni mene nisu zaobišli najpopularniji jugoslovenski izvođači poput Brene, Tajči, Bebi Dol… Danas slušam bukvalno sve, i zagovornik sam teorije da u svakom žanru može da se probere nešto dobro. Ovih dana najviše slušam Vojka, Kali Uchis, Cobija, Rundeka jer je na momente teško, a kad je teško, Rundek leči sve.
KK: Najinteresantniji momenti u radu sa decom?
BV: Tu je sve interesantno, ali najbolje je bilo pred snimanje prvog horskog spota kada sam ih pitala šta je to reditelj i čime se bavi. Klara Hrvanović je prva podigla ruku i rekla: „Reditelj govori REZ i HAJMO”. Dečja logika je najjača.
KK: Hoće li biti još saradnje u teatru sa Minjom Bogavac?
BV: Naravno. Minja je moja najbolja prijateljica. Ja sam njena muzika, a ona je moja reč.
 |
| Foto: Promo/ Bojana Vunturišević |
KK: Jesi li kupila sve iz ONE pesme i šta ti još treba?
BV: Kupila sam lakovane lone koje ne skidam. Haljine i bedževe ne nosim. Ide leto kada me parfemi guše, čak i ako su od duge. E da, i maramu sam kupila. Vaza ne dolazi u obzir jer cveće uvek umire u mom okruženju. Ovaj period je prilično orgazmičan, ali to se ne kupuje. Aspirin ostavljam Seki Aleksić. Eto joj nitroglicerin i hidrofilna gaza. Plišanog zeku i lampu su mi kupile Minja i Maša dok sam živela u stanu koji nema prozor. Mislim, imao je, ali to su ona vrata francuskog balkona, tako da se to ne računa.
KK: Omiljeni koncert ikada (tvoj i tuđi)?
BV: Moj: Festival Uličnih Svirača u Novom Sadu. Tuđi: Martina Topley Bird i Massive Attack na festivalu Skopje Gori.
KK: Čija poezija je prava za tebe?
BV: Poezija Minje Bogavac, Maše Seničić, Milene Marković i Marine Tucaković.
KK: Gde ćeš večeras?
BV: Večeras sam u studiju kod MKDSL-a. Imamo probu i prilično je uzbudljivo jer smo u koncertni repertoar ubacili neka nova iznenađenja. Jedva čekam da ih čujete.
Bojana u četvrtak 17. maja ima koncert u Zagrebu na Beer fest-u, a u subotu 19. maja koncert u Beogradu, u Domu omladine. Na sajtu Kulturnog Kišobrana će se naći i reportaža sa koncerta. Dođite i vi, naći će se nekog mesta za još radosti. Karte kupljene, bedž na pruge nemam, ali imam parfem sa mirisom duge i puno nade u fenomenalno muzičko-scensko iskustvo.
Bojani želimo predivno leto i da nastavi da se tako dražesno smeje.
Intervjuisala: Ariel Cemović
Foto: Promo/Bojana Vunturišević
