Svetska arheološka nalazišta, kao svojevrsne riznice kulturnih dobara, izložena su povišenom riziku od neovlašćenog kopanja i krađe. Zbog čega je to tako? Najpre, zbog same lokacije– nalazeći se u zemlji, mi ne znamo ni kada, ni šta je tačno iskopano. Uglavnom se radi o do tada nepoznatom dobru, o kome ne postoje fotografije niti informacije. Čak i da se ono naknadno pronađe, ne može se pouzdano utvrditi veza između objekta i nalazišta.
Srbija je zemlja bogatog kulturnog nasleđa čija brojna arheološka nalazišta nose tragove rimskog i vizantijskog carstva. To se još jednom potvrdilo kada je 10. jula ove godine, iz gomile smeća vinčanske deponije ponosno ‘izronila’ rimska stela – kameni nadgrobni spomenik težine od preko pola tone.
Stelu je pronašao bagerista, prilikom sređivanja šuta, te je još iste večeri o otkriću obavestio Narodni muzej u Beogradu, koji je narednog jutra izašao na teren. Namera je bila da stela ostane na deponiji do ponedeljka, fizički obezbeđena, kada je i planiran transport do Narodnog muzeja.
No, srpska arheološka blaga nisu samo privlačna turistima, već i pljačkašima kulturnih dobara. I ova tvrdnja se takođe pokazala tačnom u izloženom primeru: Stela je u noći između subote i nedelje (11. i 12. jula), uprkos obavezi da bude dobro čuvana – ukradena sa deponije. Postavlja se pitanje, da li stela u trenutku krađe uživa pravnu zaštitu, i ako da – kakvu, budući da nije još formalno proglašena kulturnim dobrom?
Naš Zakon o kulturnim dobrima izričito predviđa da stvari i tvorevine za koje se pretpostavlja da imaju svojstva od posebnog značaja za kulturu, umetnost i istoriju, poseduju status dobra koja uživaju prethodnu zaštitu.[1]
Dakle, stela nesporno predstavlja dobro koje uživa prethodnu zaštitu. Prema istom zakonu, dobra koja uživaju prethodnu zaštitu izjednačena su sa zaštitom koju uživaju kulturna dobra, što pohvaljujem kao adekvatno zakonsko rešenje. Stoga, dobro koje uživa prethodnu zaštitu, a nalazi se u zemlji ili vodi, ili je izvađeno iz zemlje ili vode, u državnoj je svojini.[2]
Posledično, krađa dobra pod prethodnom zaštitom kvalifikuje se kao teška krađa, kod koje je zaprećena kazna zatvora od jedne do osam godina. [3] Iako se predviđena kazna ne smatra blagom, potrebni su dodatni kriterijumi kojima bi se ona precizirala, budući da je amplituda između jedne i osam godina preširoka.
Skandalozni čin krađe rimskog nadgrobnog spomenika iz Vinče, svedoči o ranjivosti kulturnih dobara koji se nalaze u zemlji. Verujem da je uprava deponije u Vinči, u skladu sa svojim tehničkim mogućnostima pokušala da zaštiti stelu, no, to očigledno nije bilo dovoljno. Imajući u vidu značaj pomenutog otkrića, stela nije smela biti ostavljena bez nadzora.
Stiče se utisak da nam se u čekanju nadležnih organa, administrativnih odluka i procedura – otkida komad po komad kulturne baštine.
Priča o rimskoj steli, bar na prvi pogled, dobija srećan kraj – za manje od nedelju dana pronađena je na putu, nedaleko od manastira Rajinovac.
Budući da je dobro već bilo identifikovano i dokumentovano od strane Narodnog muzeja jutro nakon pronalaska, pretpostavlja se da su lopovi želeli da ga se što pre otarase. Razlog verovatno leži u činjenici da je problematično prodati robu koja je na crnom tržištu unapred obeležena, a pogotovo imajući u vidu istaknute dimenzije i težinu stele.
No, u ovoj priči ne smemo zanemariti ni lokaciju gde je stela pronađena i ukradena. Teritorija Vinče, poznata kao čuveno neolitsko arheološko nalazište, ali istovremeno i kao deponija, već decenijama predstavlja ekološku opasnost i ugrožava zdravlje građana. Stela je upravo i pronađena na zemljanom putu koji vodi ka deponiji.
Vinčanski paradoks slikovito govori o našem odnosu prema kulturnom blagu.
Da li je neophodno da deponija godinama ugrožava zdravlje građana, pa da se tek onda saniraju posledice? Da li je potrebno da se stela prvo ukrade sa te iste deponije, pa da se naknadno postavlja pitanje adekvatnosti njenog obezbeđivanja?
Danas, na iznenađenje mnogih, krađa i krijumčarenje kulturnih dobara stoje rame uz rame sa kriminalnim aktivnostima kao što su pranje novca, trgovina ljudima, oružja i droge. Izuzetno je važno podići svest o razmerama razgranatog nelegalnog tržišta, ali isto tako i pružiti adekvatnu zaštitu nalazištima. Zaštita kulturnih dobara, kao jedan od temelja kulturne politike svake države, mora biti sprovođena preventivno i organizovano, a ne putem ad hoc akcija spašavanja.
Stoga, prirodno se nameće pitanje: Dokle ćemo sopstvenu istoriju odlagati na smetlište, gramzivo pljačkajući njene preživele ostatke?
Piše: Vanja Pavićević
Foto: MUP
[1] Član 4, Zakon o kulturnim dobrima, ,,Sl. glasnik RS”, br. 71/94, 52/2011 – dr. zakoni i 99/2011 – dr. zakon). https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html.
[2] Čl. 12, Zakon o kulturnim dobrima.
[3] čl. 204, Krivični zakonik.
