Nisam znala šta bi trebalo da osećam kada sam ovu knjigu, isprva, uzela u šake. Zapravo, nikada nisi sasvim siguran da li želiš da se upustiš u nečiju poeziju, kada je ima ovoliko, kada moraš da zaroniš, otvoriš negde nasumično, ta te poezija može i oterati i proždirati, razgneviti i rasplakati… opasno je.
Međutim, gosn Popović te uvodi blago. Zavodi, zatim prekriva, i, napokon, počinješ da poznaješ ovog nekog čoveka, onako kako on čezne da ga, napokon, neko upozna.
Knjiga se zove: „Pesma bunca i plače“. Zapravo, stiče se utisak da je autor u vezi s tim bio ironičan. Ove pesme su isuviše ispunjene nadom, željom i žudnjom, da bi pisac tu ispao tugaljivi očajnik u groznici. Uistinu, svaka ta nada i ljubavna (ljubavnička) nota je pažljivo umotana, možda je tako u prirodi osobe iz koje su stihovi iscureli, a možda je do lukavstva.
Interesantno je to koliko se doživljaja na posletku svodi na ljubav. Najzad, ona postoji kao ono zbog čega mnoštvo stvaralaca ume da čeka narednu zoru, i kao ono zbog čega je njegovo delo toplo. Čak i kada piše o ružnoći jednog grada, o cinizmu prokletnika koji siluju poeziju, o težini duše koja se miri sa smrtnošću… on se ipak drži za tu jednu nit koju je sebi dozvolio, iskreno očaran time da je tako šta pronašao u svetu koji sve više gazi i zaboravlja.
Popović ovde, takođe, često iznosi ishode observacija ljudske prirode i prirode mesta po kome se svakodnevno mora kretati – umetnik je, ipak, nadasve, posmatrač, onaj koji vidi i oseća, kako svet, tako i sopstvene, slabo dostižne dubine.
Umetnik je strahovito empatičan. On ne može odoleti tome da ga pogađa sve što ga kroz dan očeše. Čak i kada toga nije svestan, on u svome delu jasno secira i posloži baš sve. U ovoj zbirci, uspelo mi je da svaki taj fragment pronađem, učitam, prepoznam ga, kao da ga doživljavam na svome temenu.
Kako je autor čovek koji iza sebe ima iskustva, mislim da mu ne bi bio problem da se njime služi, kako bi nam poslužio ono što bismo najviše voleli da kušamo. No, mislim da to, zaista, nije ispravno kazati za ovu knjigu. To iskustvo – a, ono je prostrto kako na sopstvena dela, tako i na saradnju s brojnim magazinima koje se bave pop kulturom, muzikom, urbanim svetom – savršeno je upotrebio da satka sve ozbiljnije nego što bi umeo neko u ranom, prvom delu.
Ova zbirka je, nesumnjivo, veoma lična. Kako bi se drugačije i moglo pisati dobro, ako ne iskreno? Zato, nemojte zameriti ukoliko se negde ne budete smestili lako. Sa druge strane, takva lična osećanja su ona koja svaki pravi ljubitelj poezije nosi unutra, pa mislim da se veza ipak može uspostaviti, makar na nivou korena svakog ponaosob, onom koji čuvamo od rođenja, a koji jača kako postajemo zreliji, išarani tragovima lomljenja, vođeni sutrašnjicom, ili pojavom nekoga koga volimo, ili želimo voleti, i, najzad, vođeni težnjom da od sebe hoćemo više nego što su nam govorili da umemo činiti.
Pročitajte još: “Pesma bunca i plače – dopunjeno izdanje”, nova knjiga Milana B. Popovića
Piše: Ariel Cemović
