Ležim sklupčan u neudobnoj fotelji, ispitujući granice elastičnosti sopstvenog tela. Glupi, pametni telefon. Ne očekujem od tebe da budeš ratni heroj, spasilac, čak ni duhoviti mali robot, samo dostavi prokletu poruku, jednu, dve, tri, nekoliko zvezdica i jedno “nedostaješ”. Ne.
Zeleni kružić, jedan “check”, dva, plava boja.
Dišem plitko, držeći nos tik iznad talasa, plašeći se da ne uvučem gorku vodu u pluća i potonem u crnilo. A zašto? Ne znam, kroz misli mi odjekuje mamino davno i daleko “Diši!”, naređenje i preklinjanje istovremeno. Važi, mama, disaću.
Dođi, daću ti sve. Ne sebe, jer ja nisam ni delić onog što želim za tebe. Ostani, smej se. Razuveri me.
Prođe još delić sekunde. Čekao bih te eonima, ali sekunde ne mogu da podnesem, jer mi za svaku srce izdajnički kucne u savršenom ritmu.
Piše: Nedeljko Rakićević
Foto: Pixabay
