Ako me opet izdaš,
navući ću roletne,
pretvoriću ove zidove u mrak
i gušiti sećanja tumarajući
po lavirintu koji mi je
zarobio dušu.
Uništiću vrtlog misli
koji me sputava.
Tišina se ušunjala,
više nego pre.
Nasloniću glavu na jastuk,
koji rasipa ostatke od snova
u kojima životare siluete
tvojih osmeha.
Privući ću stolicu
i sesti za klavir.
Možda napokon oživim
kompoziciju koja se godinama
taloži u mojoj glavi.
-Dobro mi došao da postaneš mrtav!
Oslikaću zidove porukama
koje ti nikada nisam poslala.
Iako ne umem da slikam.
Nije me briga!
Želim da moja duša
pronađe mir u pratećoj melodiji,
onoj koja vrvi od tišine,
jer je lična,
sebično-haotična od bola.
Nju ti ne dam;
a dala sam ti dušu,
zarobila se u sećanja koja me
vežu za tebe,
posvetila ti svaku suzu,
sačuvala zagrljaje,
osmehe i snove,
poklonila ti pesme…
Za tebe premalo
i nikada značajno.
Tišti te ova soba,
mala kutija od uspomena,
stakla na prozorima na
kojima se ne oslikava
tvoj lik,
ulice Bulevara kojima
uskraćuješ korake,
šoljica kafe kojom bih te
uvek dočekala
i Balašević,
kojeg slušam u samoći,
ispijajući bocu vina koju
sam čuvala samo
za nas dvoje,
i sve moguće serije
koje bismo gledali.
Tišti te jedno – možda,
jedno – nekada
jedno – da sam,
jedno – kada bih
i sve prećutane želje
koje nikada nisam umela
da ti ispričam,
i ono ,,Volim te”
koje čuvam samo tebi.
Piše: Anđela Mihailović
Foto: Pixabay
