Tek je počeo dvadeset i prvi vek kada su dvojac Dušan Čavić i Dušan Šaponja snimili sada već legendaran video prilog o pipačima hleba. Dvadeset godina kasnije naši sagovornici i dalje zajedno snimaju emisiju Marka Žvaka, sada za Jutjub, a zapravo, neretko su, kako Šaponja primećuje u intervjuu za Kulturni kišobran, i svojevrsni javni servis, jer govore i o ozbiljnijim problemima sa kojima se građani suočavaju. U vrtlogu politike i malih priča o velikim ljudima, prožima se i kultura, što je donekle, uz danas neizbežan osvrt na virus koronu, i tema ovog intervjua. Sa Dušanom Čavićem i Dušanom Šaponjom razgovarala Miljana Miletić.

KK: Pošto je Kulturni kišobran namenjen kulturi, nekako je logično da i pitanja koja postavljamo imaju veze sa njom. A kako se kultura, poput politike, prožima kroz društvo, ni ne možemo a da ne pričamo o njoj. Zato ću i početi ovaj intervju pitanjem – Šta je za vas kultura?

Dušan Šaponja: Za mene kultura predstavlja duševnu hranu. Dakle, sve ono što ne ulazi na usta, a čini da vaš organizam može da opstane. Nekad je i važnija od one prave hrane koju jedemo da bismo opstali.

Dušan Čavić: Godine 2006, 2007. sam boravio po par meseci u Njujorku i na zapadnoj obali u San Francisku, San Dijegu i Los Anđelesu. Imao sam svoju pres-karticu sa B92, gde smo mi tada radili. Pošto sam imao prilično slobodnog vremena, a na primer u Njujorku ima svakog dana sedam ili osam stvari koje možete da vidite, onda sam neviđeno koristio tu pres-karticu da ulazim u raznorazne muzeje. Taj period života ću uvek pamtiti zbog toga što sam se stvarno nauživao. Bio sam u Socrates Sculptures parku u Kvinsu, onda, tu su Gugenhajm, MoMa, Vitni muzej, Bruklinski muzej… Ima tamo masa nekih neotkrivenih muzeja i kulturnih ustanova i prosto prostora gde se izlažu radovi na otvorenom ili na zatvorenom. Tako da je za mene kultura upijanje sadržaja koji oplemenjuje dušu. I još da dodam na onaj spisak i DeJong muzej u San Francisku. Obavezno, ako neko se zadesi, neka ode. Možda to nije fer prema muzejima, ali ako nemate pravi pres, uradite lažni pres za tekuću godinu i moći ćete da ulazite u muzeje. Inače, ulaz nije baš jeftin.

Dušan Šaponja i Dušan Čavić / Foto: Marka Žvaka / Nemanja Knežević

KK: Kada već govorimo o kulturi – kako biste je opisali u Srbji?

Dušan Čavić: Kultura u Srbiji je pakao. Mislim da je odnos prema kulturi i prema kulturnim institucijama i prema potrebi ljudi da uživaju u nekom sadržaju dno dna. Kao što je slučaj sa svim konkursima pod aktuelnom administracijom, i ti za kulturne manifestacije su takođe dirigovani. Tu dobijaju neka ludila, a ne dobijaju manifestacije ili galerije, ili kulturne institucije koje su inače ta sredstva dobijale godinama. Ja bih bez problema budžet za kulturu roknuo na tri posto zato što smo nekulturni mnogo.

Dušan Šaponja: Kulturu u Srbiji bih opisao, hm… Kultura se u Srbiji bori za svoje mesto pod suncem, ali ima je svuda i niče. Kao korov.

KK: Obrađujete teme „malog čoveka“, ali se bavite i velikim ljudima. Koja priča je na vas ostavila možda najveći utisak za sve ove godine koliko postoji Marka Žvaka?

Dušan Šaponja: Realno, ne mogu uopšte da izmerim te utiske. Uglavnom su mi sveži neki utisci i onda mi oni ove utiske od pre potiru. Ali ono što opstaje u glavi, kod mene makar, to je Boža, umetnik ispod Pančevačkog mosta, epizoda se zove Umetnik je prisutan. Čovek pravi instalacije koje samo on razume, a koje i te kako imaju smisla i ulepšava dan svim putnicima namernicima koji prolaze tu spuštajući se s Pančevca u Beograd. Mogu da vide njegove uratke koji su često povezani sa predmetima koje trenutno tog dana ima, koji ga okružuju. On od njih pravi raznorazne instalacije koje opstaju dan, dva, tri ili sat, dva, tri, u zavisnosti od njegovog rapsoloženja. Tako da, eto, veliki pozdrav za Božu, umetnika ispod Pančevca. Videćete ga, verovatno, u onom žutom prsluku kako tu ponekad i reguliše saobraćaj.

Dušan Čavić: Najviše pamtim tog nekog tipa koji i dalje ima kafić koji radi 24h. Sad ne radi 24h zato što je zbog korone ograničeno da bude do 11. Ali, on je u stambenoj zgradi. To je tamo gde skreću tramvaji iz Jurija Gagarina u Ivana Ribara u Beogradu. Tu je kafe „Blok“, to drži neki tip koji se zove Šormaz, koji je u SNS-u, i njemu niko ništa ne može. On radi 24h i niko mu ništa ne može, ni policija. To mi je slika i prilika društva u kome živimo. Sve se ogleda u tom jednom kafiću. Ovde može da radi svako ko šta hoće, samo ako je pripadnik interesne grupe.

KK: Marka Žvaka postoji godinama, a uspevate da uvek budete nekako novi. Mnogi bi rekli i osveženje za sve ono što vidimo na televiziji. Mogli smo da vidimo bezbroj priloga – od top-lista najgorih pekara, do zaista fascinantnih nadogradnji u Beogradu, i još sijaset takvih interesantnih tema koje imaju po više stotina hiljada pregleda na Jutjubu.

Dušan Čavić: Kako uspevamo da budemo nekako novi? Dosta nam i ljudi šalju teme, a i mi gledamo to što nas zaintrigira, isprovocira, ili ono što primetimo, pa snimamo o tome. Nažalost, eto, živimo u zemlji gde se mediji uglavnom ne bave aktuelnim problemima ili zanimljivim, makar nama zanimljivim pričama i ljudskim pričama. Koristimo tu činjenicu što se ne bave ljudi mnogo time, pa se, eto, mi bavimo.

Dušan Šaponja: Pa to da li ostajemo novi ili ne verovatno zavisi od toga što se nekako i vreme promenilo, pa nam dosta ljudi piše šta se dešava oko njih, šta su primetili, šta bi moglo da bude dobra priča za Marka Žvaku. I to nam nekako olakšava da budemo novi. A ono što je isto trend jeste da ljudi obožavaju da gledaju hranu i onda nam često pišu: ,,E, idite da snimite ovu ili onu ćevabdžinicu, ili ovaj burek, ili ovu pitu, pečenje“. S te strane, trudimo se da se otklonimo malo i od hrane, ali publika nas pritiska da to snimamo mnogo, mnogo više.

Dušan Šaponja i Dušan Čavić / Foto: Dušan Čavić

KK: Neizostavni deo vašeg rada je i politika, a bavite se nekim gorućim temama, kao što je to danas Košutnjak, na primer. Za vaš video o virusu koroni čak kažu da ste izveštavali bolje od nekih televizija. Kako gledate na taj, malo ozbiljniji deo onoga što čini emisiju Marka Žvaka?

Dušan Šaponja: Na taj ozbiljniji deo, makar ja tako gledam, doživljavamo često da to danas ljudi vide kao nekakav javni servis. Očekuju od nas da se bavimo problemima koji ih okružuju jer se možda neko drugi njima ne bavi. Samim tim smo mi na neki način na usluzi građanima. Zbog toga ja gledam na taj naš malo ozbiljniji, informativniji deo kao na neku vrstu javnog servisa. Moramo da obavestimo ljude šta se dešava. 

Dušan Čavić: Svakako da smo društveno osvešćeni i da se bavimo politikom. Kad kažem politikom, to kakve su prilike u društvu u kome živiš, da li ti dete ide u najbliži ili četvrti po redu vrtić, to je sve politika, pa nadalje do visoke politike. Dakle, kakav je kvalitet života, da li u mom bloku 70 iz onih đubrijera preliva đubre ili ne, to je sve politika. Nas sve to i te kako zanima, i te kako se bavimo društvenim kontekstom, političkim kontekstom zemlje i društva u kom živimo. Nemamo nikakav problem da se bavimo i ozbiljnijim pričama i temama. Što se tiče korone, imali smo taj video sa Marijom, koju znamo godinama. Jednostavno, to je slika i prilika zemlje u kojoj živimo. Ona je iz Milana, svi smo znali i svima nam je bilo jasno da će to doći i kod nas. A u tom trenutku su poruke građanima bile: ,,Najsmešniji virus u Evropi“ i ,,Vodite svoje žene u šoping u Milano“. A ona je kredibilna devojka koja je prenela svoje iskustvo. I eto, desilo se ono što se nama nikad nije desilo. Taj video je danima bio prvi na trendingu na Jutjubu. Inače su tu neki muzički spotovi nekih opskurnih novih trep autora, nama dalekih… Ne znam, nismo mi planirali da će se to desiti. Sada, više je to pitanje za medije u ovoj zemlji zašto je moralo da se desi da neki Jutjub kanal uradi nešto što niko od njih nije mogao da uradi. Odnosno, da ispriča ili prenese autentično iskustvo na početku pandemije, iskustvo koje je bilo jasno da će uslediti nama ovde.

KK: Imate li neki moto kojim se vodite dok snimate emisiju?

Dušan Čavić: Moto bi nam bio moto-kultivator. Nemamo moto. Ideja je da snimamo ono što bismo mi sami gledali na televiziji.

Dušan Šaponja: Nemamo neki moto kojim se vodimo. Ranije smo voleli da snimamo samo ono što bismo mi voleli da gledamo. A što se samog mota tiče, imamo neki onako više fazon: ,,E, jel’ ovo jeste Marka Žvaka ili nije Marka Žvaka?“. Tako da nam dosta tema nekih otpadne. Pa kažemo: ,,Jao, ovo je kao ok, ali nije to Marka Žvaka ili nije dovoljno“. Te stvari onda često završe u nekim kompilativnim videima. A generalno je moto ovaj tehnički. Daj, brate da se vidi to što se snima i da se čuje. To je suština.

Dušan Čavić: Znači, polazimo samo od toga da li bismo mi to gledali, da li je to nama interesantno. A imamo tu sreću da imamo potpunu slobodu da radimo šta hoćemo. Nemamo nikoga nad glavom ko će da nam govori: ,,Ajte, nemojte to, ajte ovo, ili nemojte ovako, ajte onako“. A i kad smo bili u redakciji ili gde god da smo radili, nikada nismo imali te neprilike, što je divna stvar bez obzira kojim se poslom bavite u životu.

Dušan Šaponja i Dušan Čavić / Foto: Marka Žvaka / Nemanja Knežević

KK: Pitanje koje ne mogu da preskočim u ovo „doba korone“ – šta je za vas korona promenila i da li je?

Dušan Čavić: Korona mi je dala više vremena da idem s porodicom na Kosmaj. Korona mi je takođe donela i samu sebe, tako da sam bez nekih komplikacija preležao virus i uspeo da zaštitim svoje ukućane pa niko od njih nije dobio virus. Prijao mi je onaj deo kad smo bili zatvoreni, iako se ne slažem s tom idejom. Mislim da nije bilo neophodno da budemo zatvoreni, ali svakako je verovatno značilo zbog najstarijih sugrađana. Oni su ostali koliko-toliko sačuvani. Generalno, prijao mi je taj ritam i imao sam dosta slobodnog vremena, dosta više nego inače i žao mi je što nije još potrajalo. Pričam subjektivno.

Dušan Šaponja: Nažalost, korona jeste dosta promenila kod nas. Mislim, nosimo maske često dok snimamo, što je ono malo, kako da kažem, creepy, ali šta da radimo. Onda, Čavić se verovatno i zarazio, odnosno fasovao koronu na jednom od snimanja Marka Žvaka. Pretpostavljamo da je to bilo u „Studenjaku“, odnosno ispred „Studenjaku“ na onom ostrvu gde studenti prave žurke. To je bilo u ono vreme kad smo navodno pobedili koronu, između dva pika. I šta je još promenila – promenila je to što je sve manje ijada. Kad odemo na ijade, malo se štekujemo, pa kažemo: ,,Jao, brate, daj, da ne probamo baš sve istom kašikom, da se ne približavamo previše…“ To onda ubija taj naš duh i onda mi vrlo brzo popustimo pred tim i ne pridržavamo se baš mera koliko bi trebalo. Nadamo se, naravno, da će se ijade vratiti u svom prvom obimu.

KK: I za kraj, samo da se osvrnemo na one čuvene „pipače“, ali kroz pitanje: Šta biste danas poručili pipačima i mislite li da su istrebljeni?

Dušan Čavić: Pa ne bismo ništa poručili pipačima. Praktično je istrebljeno, nažalost. Da ima prilike da neko izloži hlebove onako kako su tad bili izloženi, bez ikakvog celofana, nekad i bez onih kvadratnih papirića, verovatno bi ih pipali i dalje. Tako da, šta bih im poručio – da nastave istom merom.

Dušan Šaponja: Pipačima bih poručio da koriste sredstva za dezinfekciju ruku i mislim da je to to. Samo da se prilagode. I ne verujem da će ih iko ikada istrebiti. Jednostavno, nije to to ako se ne pipne hleb pre nego što se kupi. Iako je bio u najlonu, ali kakve to sad veze ima. Mora da se pipne. Ono što me više zabrinjava jeste što su ti hlebovi postali, ne znam, čini mi se da su postali otporni na pipanje. Da ne može čovek više pipanjem da ustanovi kakav je taj hleb, nego moraš da ga probaš.

Foto: Nemanja Knežević

Lektor: Ana Krstić


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
0
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
1
divno
Predivno Predivno
1
Predivno
Super Super
4
Super
Miljana Miletic
Miljana Miletić je glavna i odgovorna urednica Kulturnog kišobrana. Novinarka je po struci, time se i bavi, a u slobodno vreme piše pesme.