Tek nekoliko meseci bilo je potrebno da svojim podkastom osvoji publiku u Srbiji, ali i šire. Galeb Nikačević vodi veoma uspešan podkast Agelast u kojem su mu gosti ljudi iz različitih sfera, ali svako sa pričom koja nas drži „prikovane“ za ekran dva sata (koliko njegovi podkasti uglavnom traju). Sa Galebom, kog pamtimo još sa MTV Adrije, govorili smo o Agelastu, ali i uopšte podkastu kao fenomenu. Intervjuisao Strahinja Grozdanić.
KK: Naziv tvog podkasta, Agelast je reč koja potiče iz grčke mitologije? Možda je ovo pitanje koje si već nebrojeno puta čuo, ali zbog čega baš Agelast? I zbog čega si odlučio da pređeš na podkast?
GN: Agelast nije iz grčke mitologije, već je prosto grčkog porekla, od glagola „smejati se“, to jest, „ne smejati se“, pa time i sama reč „agelast“, predstavlja osobu koja se ne smeje, iako na površi to može da izgleda drugačije. Ideja o tim skrivenim potrebama koje stoje iza društvenih slojeva kojima smo prikriveni i koji guše tu osnovnu ljudsku komunikaciju je dugo sa mnom, sigurno više od 10-15 godina. Samo se tek sada realizovala. U svojoj osnovi ona predstavlja unutrašnju dinamiku čoveka koja polazi iz jednog jednostavnog pitanja — koji je smisao onoga što radim i zašto postojim? To je prvi korak koji nas usmerava na putovanje koje je za svaku osobu drugačije. To putovanje, to davanje odgovora na hronična životna pitanja i žudnja za običnim, ljudskim razgovorom je ono što predstavlja okosnicu ideje koja stoji iza podkasta.
KK: U intervjuu za The Calvert Journal si rekao da ti je jedan od ciljeva podkasta da priča sagovornika bude zanimljiva, a zatim, i da razgovaraš sa najrazličitijim ljudima. Na primer, razgovarao si sa Stevanom Dojčinovićem, Ognjenom Glavonićem, Darkom Perićem i tako dalje. Koja priča tvojih sagovornika ti je možda bila najinteresantnija, ili čak najšokantnija?
GN: Nezahvalno je odgovarati na takva pitanja, jer ne postoji način da se te različitosti kvantifikuju, niti postoji potreba za time. Postoji samo želja da, kako znam i umem, iz gostiju izvučem ono što na drugim mestima ljudi ne mogu da dobiju. Da priča sadrži više od podataka, od faktografije, da u sebi sadrži dozu ljudskosti, ma kako ona izgledala.
KK: Kada slušamo tvoje podkaste, deluje kao da si sa svojim sagovornicima dugogodišnji prijatelj. Sa kim ti je bilo najlakše da uradiš intervju?
GN: Sa nekima jesam, ali sa mnogima sam se prvi put sreo tek kada smo dogovarali gostovanje. I jedno i drugo ima svoje prednosti i svoje mane. S jedne strane kada razgovaraš sa prijateljima, previše toga se podrazumeva, prelećemo lako preko stvari, ne zaustavljamo se da ih objasnimo, preskočimo puno toga, a nekada se i prećutno od mene očekuje da dopunim priču, jer sam bio svedok, a nekada i moje manjkavosti izađu na površinu kada se previše opustim i veći deo procenta razgovora onda ispunim ja. A opet, sa prijateljima imaš i mogućnosti i privilegiju da dobiješ nešto što ne može da dobije niko drugi, baš zbog tog poverenja koje je prijateljski odnos izgradio vremenom. Sa nepoznatim sagovornicima je svakako teže ili nemoguće ostvariti vezu koju sa sobom nosi dugogodišnje poznanstvo, ali opet, sve što čujem je prvi put i daleko mi je lakše da ostanem zainteresovan i reakcije budu autentične, jer brojne stvari su za mene iznenađenje kao i za slušaoce. U svakom slučaju, tek smo krenuli. Učimo u hodu, mlad je projekat i ima beskrajno mnogo prostora za napredak.
KK: Svoje podkaste počinješ citatom iz neke knjige. Kako se odlučiš za određenu knjigu?
GN: Sve zavisi. Nekada od raspoloženja, nekada u zavisnosti od sadržaja, nekada u zavisnosti od toga šta gost želi, ali svakako pokušavam time da postavim osnovni ton i atmosferu razgovora koji bi posle trebalo da se održe do kraja te epizode.
KK: Koliko je podkast kao forma slušan u Srbiji i da li si očekivao da će Agelast postići toliki uspeh za samo pet meseci?
GN: Nisam očekivao ovo što se dešava, iskreno. Mada, ne znam ni šta sam tačno očekivao. Kombinacija straha od reakcija i nedostatka inicijalnog samopouzdanja mi je svakako pomutila sposobnost da racionalno predvidim ishod onoga što radim, ali nisam mogao da ne učinim to, jer sam već dugo želeo da imam svoj podkast. Tako da je radoznalost, ipak, bila veća od strepnje i usudio sam se na prvi korak. YouTube sam izabrao kao bonus platformu baš zato što sam znao da kultura slušanja podkasta u Srbiji, zapravo, ne postoji. I da brojni ljudi imaju built in aplikacije za podkaste na telefonima koje nikada nisu uključili. To je nešto što tek treba da razvijemo, taj podkast ekosistem. Kamo lepe sreće da niko od nas ne mora da postoji na YouTube-u i da možemo da živimo od monetizacije audio formata. Ali u ovom trenutku je to, sasvim sigurno, nemoguće. Stvari se brzo menjaju i nadam se da će uskoro i to biti dostupno. Onog trenutka kada se to desi možemo da očekujemo bum u medijskom sadržaju koji do sada nismo videli u novijoj istoriji naših medija.
KK: Koji podkast ti privatno slušaš? I koji nikako ne smemo da propustimo?
GN: Privatno slušam najviše NPR podkaste, Newyorker podkaste, BBC podkaste i nekoliko muzičkih podkasta, mada njih, realno, najmanje slušam. Samo kada sam u posebnom raspoloženju.
KK: Radiš dugo u medijima, a negde te publika pamti još od MTV Adrije. Kako gledaš na taj period?
GN: Kao i na sve druge stvari iz prošlosti, romantizovano. Ipak je to sve bilo deo nekog mog razvojnog puta.
KK: Tokom karijere si bio i na značajnim pozicijama u medijima, poput VICE-a i NOIZZ-a. Da li si na nešto iz svoje karijere posebno ponosan?
GN: Vidiš, niko me to do sada nije pitao. Ima nekih video uradaka koje posebno volim, koji su mi dragi. Ne mogu da kažem da sam na njih ponosan, već da su mi baš dragi, jer sam dao sebe u njih, a nisu bili potpuna propast. Sa druge strane, ima dosta tekstova koje sam napisao u koje sam uložio baš puno truda. Možda su mi oni, ipak, najdraži.
KK: Više puta si rekao da si bio diskriminisan, najpre zbog svog porekla. Šta te je guralo napred, da ne odustaješ od ostvarenja svojih ciljeva?
GN: Kao i bilo šta drugo u životu: radoznalost duha i neumoljiva potreba da odgovoriš na pitanja koja te muče. Otud, između ostalog, i ovaj podkast.
Foto: Dušan Petković
