In memoriam

U vreme kada je Grujica bio glavni urednik “Danasa”, od prvog broja te davne 1997, ja sam (uveliko) plovila PR vodama, radeći u EUnetu, prvom Internet provajderu na našim prostorima.

Stidljivo sam znala da zakucam na vrata njegove kancelarije i zamolim da objavi neku moju vest “o toj novoj čudnoj tehnologiji, koja će zauvek promeniti svet, a romantičnu faks-mašinu prepustiti zaboravu”.

On bi klimnuo glavom, pa šeretski rekao: “Znači, svet postaje globalno selo… Hm. Dobro, ako ti tako kažeš.”

Ponekad bi se videli u “Lovcu” – isturenom odeljenju redakcije, gde sam mu jednom prilikom (hrabro) ponudila intervju sa proslavljenim Petrom Kraljem u kojem sam pisala o njegovim novim ulogama i Dobričinom prstenu za životno delo koje je dobio nešto ranije.

I tako… beše to moj prvi tekst objavljen u “Danasu” – ali ne i poslednji.

No, nije mi namera da pišem o Grujici – Gruji kao uredniku, ni kao poslovnom saradniku koga su kasnije, posle mene, mnogi PR menadžeri i konsultanti “gnjavili i davili”, sve negde do 2006. godine.

Naš slučajni susret u Sarajevu ponajviše govori o Gruji kao velikom čoveku, čoveku s velikim srcem – a takvih danas nema baš mnogo.

Gruja je (uveliko) bio ambasador Republike Srbije u Bosni i Hercegovini, a ja tek udata žena (u 42. godini života) i potpuno luda – trčeći od ambasade Kraljevine Saudijske Arabije, pa do ambasade Republike Srbije, s namerom da za jedan dan pribavim sve moguće papire za saudi-vizu jer je moj suprug u toj dalekoj zemlji dobio posao.

Dojurim tako do ambasade R. Srbije u Sarajevu. Uleteh do šaltera, koji beše u prizemlju zgrade, pa tu ostavih gomilu papira koje je neko trebalo da potpiše ili overi.

Sručih se na klupu, znojava i prilično nervozna, kada se malo potom otvoriše jedna vrata, pojavi se Gruja (glavom i bradom), pa reče: “Mislila si da odeš bez pozdrava? Da mi se ne javiš? Hajde gore kod mene, da ti sve ovo potpišem i da nešto popiješ. Vidi kako si bleda!”

“Vaša uvažena ekselencijo, ambasadore… nisam htela da smetam”, nasmeših se (ne baš u svom najboljem izdanju) dok sam se pela za njim, stepenicama na sprat.

Večiti dobričina i veseljak, video je moje ime na papirima koje je potpisivao i zamislite (!) nije poslao službenika ambasade po mene – već je sišao sam, a potom pažljivo slušao sve pojedinosti o mom (novom) braku i bio prilično oduševljen kada mu rekoh da “Danas” i moj suprug istog dana slave rođendan – 9 juna.

Karma ili Božija Promisao?

Ko to zna…

Neka ti je večna slava dragi Grujo.

Ostaćeš u divnom sećanju svih nas koji smo te poznavali i sa tobom sarađivali.

Zauvek zahvalna,

Marina Bulatović ex Lazarević, novinar i pisac iz Kanade

Foto: Medija centar


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
0
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
3
divno
Predivno Predivno
2
Predivno
Super Super
0
Super
Marina Bulatović
Bila je jedan od pionira PR profesije u Srbiji, a njen roman prvenac „Nina od Arabije“ čitaju ljubitelji pisane reči u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni. U slobodno vreme piše za portale: Kulturni kišobran i MediaSfera; i za magazine: Turistički svet, Ona i Ilustrovanu Politiku.