Hana Štipl je austrijska umetnica čiji je rad „Sve moguće” ovog meseca u fokusu onlajn platforme „Na drugi pogled // Auf den zweiten Blick // At Second Glance”. Ova platforma je lansirana nakon prethodno raspisanog konkursa Austrijskog kulturnog foruma za izlaganje radova koji ukazuju na načine na koje evropska društva posmatraju sebe i „druge”, kao i one koji referišu i prevazilaze klišee i predrasude koje Austrijanci i Srbi imaju jedni o drugima usled bliskih istorijskih odnosa.
Hanа Štipl je studirala filozofiju, istoriju umetnosti i slikarstvo na bečkom Univerzitetu primenjenih umetnosti. Doktorirala je u oblasti teorije pejzaža 2011. godine. Njena teoretičarska preokupacija kulturno-istorijskim i ekološkim aspektima biljaka, vrtova i predela suštinski utiče na njen umetnički rad. Poznata je po svojim impresivnim pejzažima koji razigrano balansiraju na interfejsu ukrasa i slike, a u svom radu povezuje istraživanja iz polja mitologije, feminizma i ekologije sa individualizmom, emocijama i lepotom.
Video instalacija „Sve moguće“ nastala je zahvaljujući tome što je autorka od 2005. prikupljala oglase za posao, sa fokusom na oglase Srpkinja i Austrijanki, razotkrivajući strukturno nasilje masovnog oglašavanja i nuđenje samoeksploatacije. Kako objašnjava, izjave iz ovih oglasa koje deluju činjenično, zapravo ciljaju na predrasude i klišee. Prisvajajući tačne formulacije, Hana Štipl je za potrebe rada ujednačavala formu i štampala izjave iz ovih oglasa na indeks-karticama.
Šta vas je privuklo u konkursu „Na drugi pogled” i koliko ste se ovim temama ranije bavili u svom radu?
U početku je bilo interesantno da uđem u trag predrasudama. Post-jugoslovenski ratovi devedesetih doveli su do potpuno nekritičke osude svake osobe iz Srbije kao ratnog zločinca. To se odrazilo na ljude koji su već decenijama živeli u Austriji, kao i na one koji su izbegli u Austriju zbog rata. Nacionalnost je postala izazov na dnevnom nivou. Da li se to promenilo? Ovaj konkurs je bio dobrodošla prilika da se osvrnem na svoj stari rad iz nove perspektive.
Kako je sam rad prvobitno nastao?
Ženski pogled na sebe, naročito s ciljem prodaje, oduvek me je interesovao. U početku je fokus bio ciljano na prijavama za posao austrijskih i srpskih žena. Zavisno od karakterističnih socijalnih uslova, žene se trude da se uklope u sistem i probaju da se osećaju komotno koristeći svoje biografije. Na koji način žene nude svoj rad, što često znači da nude i same sebe, šta ove žene imaju da ponude? Koja očekivanja se vezuju za Srpkinje? Koja očekivanja se vezuju za Austrijanke? Predrasude i klišei se menjaju neosetno. „Austrijanac” ili „austrijski državljanin”? Suptilne razlike dolaze do izražaja.
Koje su to predrasude koje vi vidite kao tipične za srpsko-austrijske odnose?
Lično sam potpuno ravnodušna prema poreklu ili državljanstvu drugih ljudi. Ideja nacionalne države i bilo kakvog nacionalnog karaktera, ili nacionalnog ponosa, nesrećni je politički izum kasnog 18. veka, a dolazi do izražaja kad god treba ljude nahuškati jedne protiv drugih. Ali predrasude se ne mogu ignorisati. Jednom prilikom je neko rekao srpskom umetniku s kojim sam radila: „Ali vi izgledate skroz normalno”. Nikad se nisam osećala tako posramljeno. Kakvo očekivanje je postojalo? Čime je oblikovano? Kako ga promeniti?
Da li su vam zapali za oko radovi nekih drugih umetnika sa platforme Na drugi pogled?
Svaki od radova je značajan i ostavlja utisak. Bilo bi lepo videte izložbu i van virtuelnog prostora. Igor Ripak ima rad koji me je najviše pogodio iz više razloga. Slika deteta koje pozira sa pištoljem, pitanje njegovih kolega sa akademije, istorija individualnih objekata. Komfor pidžame i papuča, domaćinska sigurnost zavesa i radijatora, uz ratove 20. veka. Nije čest slučaj da privatna fotografija sumira toliko aspekata koji su na suštinski način oblikovali živote toliko velikog broja ljudi.
Hanin rad možete pogledati ovde.
Intervju objavljen u saradnji sa onlajn platformom “Na drugi pogled”.
Foto: Promo
