Znate li zašto bi popodne trebalo da bude omiljeno doba dana svakome, pogotovo leti? Zato što se pod milujućim zracima popodnevnog sunca ne pravi razlika između starih i mladih, zdravih i bolesnih, slabih i snažnih…
Ono je najmanje moguće diskriminišuće od svih sunaca – senke koje stvara igraju po plećima drugačijim po mnogočemu, ali ujedinjenim zahvaljujući zlatastom sjaju letnjeg popodneva.
A najbolje mesto za proučavanje igre senki po torzoima lokalne omladine i zanesenih turista jeste gradska pivnica. Kultna koliko i neke od najistaknutijih institucija primorskog grada, oduvek je predstavljala stecište alternativne muzike i svih onih koji su cenili ritam.
Pod točkovima bicikla, malog skejta kojim se vozite letnjim danima ili pod bosim tabanima, dok prolazite pored Pivnice osetićete bockanje svetlucavih staklića koji su uspomena na prošlu noć. Ovde se, naime, slavi na stari način. Slavi se telom, pokretom, ali i treskom i lomljavom. Uvek u sazvučju, uvek u ritmu.
Kada se atmosfera zahukta negde oko jedan iza ponoći, obrisi prilika dobijaju drugačiji izraz. Oni su glasni, divlji, odvažni, osvajaju na prvi dodir, oni povezuju miljama udaljene tačke kontinenata u neustrašive jadranske poljupce, koji su ipak nežni poput svežine morske zore. U tom kovitlanju mase i brujanju zvučnika svet ponovo dobija svoje jedinstvo, a barijere se brišu.
Uzavrela atmosfera koja usledi u sitne sate, ipak se ne da ni naslutiti u popodnevnom lenstvovanju. Tada su svi zlatasti, uljuljkani u svojim plutajućim mislima i mehurićima piva kroz koje svet dobija iskrivljeno, ali srećnije oblićje.
Pa ipak, zalasci sunca skrivaju nove avanture. Još malo i vazduh će se ponovo ispuniti dobro poznatim treperenjem. A mesečeva svetlost iščekivaće da obasja u srebrno.
Piše: Ivana Dinić
Foto: Ivana Dinić
