Zaista, odavno mi proleće nisu donele ovakve note. Dočekali smo ga uz hiljade aplauza, u jednoj lepoj sali, uz jedan veličanstveni sastav, koji je tako skromno, ali tako hrabro, poneo naše duše u neko više stanje. Makar na dva sata.
Kada sam videla da Hooverphonic nastupa u Beogradu, u meni se odigravala čitava mala predstava, traka se odvijala i prikazivala toliko različitih perioda u kojima mi je ta muzika bila najbolji prijatelj. „Filmska muzika, šta drugo“, rekla sam naglas, kada su počeli da sviraju prošle srede u „Kombank dvorani“ (koju i dalje zovemo Dom Sindikata, nostalgično, baš onako kako zvuče i pesme koje su se te večeri ređale).
Od kada su se pojavili tih devedesetih – nenametljivo, kako Belgijanci već umeju – sve što su radili bilo je stvaranje filmova u srcima slušalaca. Od prva dva albuma, koja su donela tako moćne stvari poput „2 Wicky“, „Eden“ i „This Strange Effect“, bilo je sasvim jasno da imamo saundtrek za sve što smo osećali kao mladi. Neki pre, neki posle, imali smo najbolju podlogu za ekstaze, razdiranja, savršene nežnosti, slamanja i snažne ljubavi.
Naredni album, „The Magnificent Tree“, nam je doneo verovatno i najveći hit – „Mad About You“, a do tada su ljudi već bili potpuno očarani, poneseni, zaljubljeni u te, tako prave muzičke avanture, i ostali smo takvi, kao što su i oni ostali posve jedinstveni i iskreni, kao što se u vezama i mora. „Ne uzimaj me zdravo za gotovo“, pevala je osamnaestogodišnja Luka Cruysberghs, jednim nadasve zrelim glasom. Nećemo. Kako i možemo?
Izašli su na ovu beogradsku binu vrlo spontano i smelo, uzeli su tih nekoliko dasaka podijuma kao ljubavnicu, a potom počeli da plešu sa nama. Znate, kada sam kupovala karte, pitala sam se kako je to slušati alternativnu muziku sedeći, ali ipak nije bilo boljeg načina za upijanje ovog slatkog spektakla. Plesali smo mi sa njima, a da nismo morali ni da ustajemo. Pljeskali smo posle svake pesme, kao da pljeskamo činovima neke velike drame. Ali, život i jeste najveća drama, a autori ovih muzičkih činova su prenosili život u kompozicije, kao vrsni pozorišni reditelj.
Luka je izašla, prekrivena tamnim ogrtačem, i iznela nekoliko teških pesama kao što prave ljubavne priče i moraju biti – punim glasom, kao nožem u srce. Alex Callier – koji je kroz poslednje dvadeset i tri godine radio sa nekoliko vokalnih boginja, spomenuo je sitne Lukine godine kao deo njegovog oduševljenja, jer kada je došla na audiciju i otpevala baš onu pesmu koju je on smatrao najtežom, ona je pesmu privolela kao sopstvenu, a potom isto učinila i s ljudima u bendu. Sada je to radila i sa nama. Menjajući odeću s vremena na vreme, iz tamne u jarku, pa crno-belu, ova žena je kroz svoju malenu figuru vibrirala kao celi simfonijski orkestar – zbog čijeg odsustva nam se Alex tokom večeri svakako izvinio, i obećao da će se vratiti zajedno narednog puta. Ukoliko nas bude više, razume se. Verujem da hoće.
Kako je performans tekao, tako nam je svima bivalo toplije, dok u jednom momentu neki parovi nisu zaista ustali da plešu. Niko tu nije bio umoran. Mislim da bih mogla da, neumorno, potrošim još tri sata sa ovim fenomenalnim ljudima. Usput, objašnjavali su kako je koja pesma nastajala: hej, pa to su istinite emocije, proživljavanja krahova i uzbuđenja… nema tu foliranja, samo nevinog predavanja svetu, obožavanja života i osoba. Ponešto je nastalo i kao omaž umetnicima koji su u međuvremenu napustili ovaj svet, te je to moralo biti istaknuto, a potom svesrdno prožeto kroz svirku.
Neke pesme su bile svima poznate (Mad About You, 2 Wicky, Love Me To Death, Eden, Heartbroken, i novi singl – Romantic), neke, izgleda, pravim fanovima, ali retko ko je poželeo da ustaje i krene, čak i nakon dva odlaska benda sa bine. Dva bisa su bila toliko dražesna, nije tu bilo insistiranja na nekakvom rasplakivanju publike arijama, već samo truda da žurku održe do poslednjeg rifa i ispuštenog glasa. Bal je uspeo, mi smo bili egzaltirani (čak i bez piva, koje sam opazila na VIP balkonu dvorane), a pozorišna trupa zvana Hoovephonic je otišla dalje, na put, na nove predstave, pred nova lica i aplauze. Dečje stidljivo, božanski ponosno.
Piše: Ariel Cemović
Naslovna fotografija: Jean Bloux / Facebook
