Kada je objavio roman “Prave Beograđanke”, za Igora Marojevića, nagrađivanog domaćeg pisca, Filip David je imao samo reči hvale. “On spada u one pisce koji imaju i svoj stil, poseban, drugačiji, koji se razlikuju i koji čine temelj jednoj ozbiljnoj književnosti”, rekao je David tada. Usledio je roman “Tuđine”, a ove godine i “Roman o pijanstvima”, koji Marojević uveliko predstavlja publici na književnoj turneji širom Srbije. U jeku turneje, Marojević je svratio i pod Kulturni kišobran. O novom romanu, književnom opusu i temama koje obrađuje u svojim delima sa Igorom Marojevićem razgovarala Miljana Miletić.


KK: U toku je vaša treća književna turneja po Srbiji. Kakvi su Vam utisci?

IM: Tokom  ove turneje interakcija čitalaca i moje neznatnosti je neviđeno živa, pa čak i ona  između ljudi u auditorijumu u završnom delu književne večeri. Na primer, u Obrenovcu su u debati o štetnosti alkohola učestvovali i njegovi protivnici i  ljubitelji, bilo je tu i srednjoškolaca i profesora, a i od Sajma knjiga naovamo češće  srećem pijance ili njihove srodnike, u smislu nove i dragocene publike koju sam “Romanom o pijanstvima” dobio.

KK: Glavni junak  “Romana o pijanstvima” zbog pijanstva propušta priliku da bude  zamenik glavnog i odgovornog urednika jednog magazina. Moglo bi se reći da je ovaj momenat simbol propuštenih prilika u životu zbog loših izbora?

IM: Čitav se roman može baš tako pojmiti, ali i kao saznanje da su loši izbori neophodni ukoliko je čovek u stanju da ih analizira bez udela sujete i da izvuče pouku, te da je posle primenjuje. Doduše, mislim da su to samo dve mogućnosti čitanja. Uopšte, teško da ima efikasnijeg čina od pretvaranja zbira loših izbora u predvorje maksimalne lične mudrosti.

KK: Jesmo li svi možda malo u nekom “pijanstvu” danas onda?

IM: Na novosadskom nastupu, kolega Sava Damjanov je po mom mišljenju  ispravno primetio da je pijanstvo samo uslovna tema ovog romana, u čijem bi se naslovu dotična reč mogla zameniti sa “život”, “uznos”, “zanos” i tako dalje. Nezavisno od tog suda i knjige, meni se čini da se kolektiv naoružao histerijom i sve više mi njegovih pripadnika i uglavnom nesvesnih predstavnika na društvenim mrežama i u oflajn-životu, liče na agresivno-histerične alkose.

Foto: Laguna

KK: Još jedan noviji roman u Vašem opusu su i “Tuđine”, čija je radnja smeštena u bombardovani Beograd. Šta je za Vas tuđina?

IM: Već sam oblik množine u naslovu ukazuje da je tih tuđina više. Selidba iz rodne tuđine glavnog junaka u onu administrativnu, u romanu je tek okidač drugih, jоš supstancijalnijih tuđina. U tom smislu naslov romana čini sažetak celokupnog Beogradskog petoknjižja koje to štivo zatvara, a koji čine i “Dvadeset i četiri zida”, “Parter”, “Beograđanke” i “Prave Beograđanke”. “Žega” “Šnit” i “Majčina ruka” sastavni su pak deo mog još nedovršenog etno-petoknjižja. “Roman o pijanstvima” se izmiče obema poetikama, pa je u tom kontekstu jedinstven.

U svakoj knjizi se bavim, bez obzira na spoljašnju temu, pre svega individualcem okruženim agresivnim kolektivom. Drugim rečima, moja skromna poetika nalazi spoljni fokus u osobi koja je tuđin gotovo uvek, a posebno u uslovima kada ugrožavajući kolektivi prete na osnovnom egzistencijalnom nivou. To je svakako slučaj u “Tuđinama” kao romanu koji tematizuje s jedne strane sistematsko bombardovanje premoćne alijanse za koju pravo ne postoji a s druge: histeričnu patriotsku podobnost okoline. Uz sve to, tuđina je za mene i suvereno pravo izbora.

KK: Spomenuli ste roman “Dvadeset i četiri zida”, u kojem, kao i u “Romanu o pijanstvima” pišete o aktuelnim temama na specifičan način. U Vašim delima nema tabua?

IM: Kao i sida odnosno alkoholizam u dvadeset prvom veku u dva pomenuta romana, takozvane tabu teme su okvir i nekih drugih mojih knjiga. U “Žegi” je to zelenaško-bjelaški rat u Crnoj Gori, u “Šnitu” Zemun u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, u “Parteru” impotencija savremenog beogradskog muškarca, u “Majčinoj ruci” progon vojvođanskih Nemaca posle Drugog svetskog rata, u “Pravim Beograđankama” i “Tuđinama” samoubistvo… Moram napomenuti da mi nije bezuslovni koncept da pišem o tzv. tabu temama, ali eto, često se dogodi da me baš neka od njih privuče na taj način.

KK:  Vaše petoknjižje čini i roman “Prave Beograđanke”. Ko su i kakve su prave Beograđanke?

IM: One su prave, više sa aspekta pripadništva mejnstrimu, dakle po opštoj percepciji Beograđanki, nego po nizu kolena u Beogradu. Tako su motrene, bilo da su posredi poslovne ili splavske žene ili poslovne i u isti mah splavske žene. Za razliku od njih, one koje nisam označio pravima – junakinje zbirke priča “Beograđanke” – lično pričaju svoje priče sa raznih oblika margine i ne zacrtavaju ideal damstva kao što to čine prave Beograđanke. Uostalom, nijednoj od junakinja „Beograđanki“ nije pomenuto poreklo, dok je ono u romanu, apsolutnom većinom, beogradsko. Njegov naslov je, lakše je to reći sad kad je proteklo dve godine od objavljivanja, u dobroj meri ironičan.

KK: Nižete uspehe i osvajate nagrade još od pomenutog romana “Dvadeset i četiri zida”. Koliko se vaše pisanje promenilo od tada, a koliko pogled na svet?

IM: Mislim da sam tek u knjigama od 2011. postigao ono što sam ranije pokušavao: što jednostavniji prvi nivo rečenice a da to ne bude na uštrb izvesne dubine dela. U skladu sa nastojanjima da postignem takvo pismo, drugo, poboljšano izdanje “Dvadeset i četiri zida” – romana koji nije dobio nijednu nagradu ali jeste prosečnu adaptaciju u Beogradskom dramskom pozorištu – radio sam 2010. godine.

KK: Žalite li možda što ste neku knjigu napisali?

IM: Da, ali ne patim mnogo zbog toga. Nije u pitanju prevelik broj knjiga.

Foto: Laguna

KK: Ne možemo zanemariti i da su Vaše knjige prevođene na španski, portugalski, mađarski i druge jezike… Kakvi su utisci inostrane publike na Vaše romane?

IM: Što je kultura gde je knjiga prevođena geografski dalja, percepcija je udaljenija od ovdašnje. Ako tamošnja publika može bolje da shvati univerzalne date mojih proza, lokalne je zbunjuju neuporedivo više nego srpske i balkanske čitaoce. Neko  će reći, pa normalno. Međutim, utisak mi je da u velikim književnostima mnogi  smatraju one male, tj. nastale na tzv. malom jeziku, više kao sociološko-prozni  prikaz egzotike nego kao prozu u punom smislu. Velike književnosti teško dodeljuju status književnosti delima pisanim na manjem jeziku, pa i Andrić je u dobroj meri stekao Zapadne fanove zbog onog što su kod njega našli egzotičnim.

KK: I sami ste prevodili sa španskog jezika. Koliko Vam je pomoglo to iskustvo u pisanju?

IM: Dobro je s vremena na vreme ući u um kakvog velikog pisca, a prevođenje je jedan od najneposrednijih načina za to. Međutim, potražnja u Srbiji za hispanskom književnošću nije takva da bi čovek uvek mogao da izbegne da na naš jezik prenese kakvo prosečno delo. U takvim slučajevima, gledam da se zabavim unoseći lični stil u tuđi. Uopšte, više pravim prozne prepeve nego što doslovno prevodim.

KK: Kog pisca nam Vi kao pisac preporučujete? Zašto?

IM: Nerado izdvajam jednog pisca jer u opusu možda i svakog, pa i najvećih, ako govorimo o bibliografiji sačinjenoj od bar nekoliko dela, ima i onih, prosečnih. Luja Ferdinanda Selina preporučujem kao autora koji je u veliki broj svojih dela umeo da unese dovoljno osvežavajućih crnohumornih i grotesknih slika koje najtačnije ogoljuju ljudsko biće i njegove mračne i bedne, znači većinske crte.

Foto: Laguna


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
0
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
0
divno
Predivno Predivno
0
Predivno
Super Super
0
Super
Miljana Miletic
Miljana Miletić je glavna i odgovorna urednica Kulturnog kišobrana. Novinarka je po struci, time se i bavi, a u slobodno vreme piše pesme.