Monodramu “E, moj Todore” u kojoj igra, videlo je nešto manje od 1500 ljudi u pozorištima širom Srbije. Pojavio se i u filmu “Odumiranje”, kao i u serijama “Sumnjiva lica”, “Šifra:Despot” i “Žigosani u reketu”. Dok se sprema za jubilarnu, 25. izvedbu 16. januara, i to u rodnom Užicu, mladi glumac Janko Radišić u intervjuu za Kulturni kišobran govori o monodrami “E, moj Todore”, o drugim glumačkim projektima u kojima učestvuje, kao i zašto je počeo da se bavi glumom. Sa Jankom razgovarala Miljana Miletić.
KK: Prošlo je nešto manje od godinu dana od premijere monodrame “E, moj Todore”. Kakvi su Vam utisci? Kako publika reaguje na Todora?
JR: Nakon 9 meseci i 24-tog izvođenja, i dalje nisam svestan koliko sam uradio i postigao, s obzirom na to da sam, izuzev pisca i prijatelja koji se bavi grafičkim poslovima (plakati, flajeri, fotografije), jedini nosilac celog projekta. Predstavu sam postavljao sam, a sam je i izvodim bez ikakve tehničke podrške. Jedno je sigurno, predstava svuda izaziva pozitivne reakcije i salve smeha. Zanimljivo je to što publika u drugim delovima zemlje drugačije reaguje. Publika drugačije reaguje u Beogradu ili Novom Sadu u odnosu na Užice, na primer. U Aleksincu sam dobio aplauz na mestima na kojima se to ranije nigde nije desilo. Na kraju, važno je samo to da taj izmišljeni šumadijski seljak Todor uspeva da dopre do publike svojim obično neobičnim pričama.
KK: “E, moj Todore” prva je monodrama koju ste radili.
JR: Imao sam veliku sreću pri odabiru teksta za komičnu monodramu “E, moj Todore”. Predstava je nastala po romanu Bojana Ljubenovića “Srbijo, Bog ti pomog’o” u kojoj ima oko 85 priča u obliku dnevničkih zabeleški. U sat i 10-ak minuta predstave stane tek 10, 11 priča. Ali kako mi je pisac ustupio autorska prava na čitavu knjigu imam mogućnost da sam pravim izbor priča za predstavu. Da ih ubacujem i izbacujem po potrebi, a samim tim činim da predstava uvek bude zanimljiva i drugačija, kako publici tako i meni.
KK: Pojavljujete se i u seriji “Žigosani u reketu”. Koliko se razlikuje rad na seriji u odnosu na pozorište?
JR: Iako nemam puno iskustva pred kamerom, čini mi se da je razlika u radu pred kamerom i na sceni, u glumačkom smislu, sve veća. Na sceni se još uvek “uslovno rečeno” poštuje tradicija i glumac ima prostora da se razigra i da se prikaže u najboljem svetlu, da uvek bude isti ili različit, po potrebi, u svakom novom živom izvođenju pred publikom. Glumci pred kamerom, pak, nemaju vremena kao nekad da vrate snimak i provere kako izgleda to što su uradili. Vreme na setu košta, i mora se verovati na reč reditelju i producentu da je nešto dobro ili nije. Ali, činjenica je da mladim glumcima treba mnogo prostora u hiperprodukciji da bi dokazali šta znaju i umeju. Ukoliko je glumac tačno izgovorio tekst a kamera pravilno usnimila sve što reditelj zahteva, kadar je “kupljen”. Idemo dalje! Ne znam kako je bilo ranije, ali čini mi se da danas snimajući dani protiču neuporedivo brže i da se za jedan snimajući dan nekad snimi i po tri puta više scena nego ranije. Naravno, to nam omogućava današnja tehnologija.
KK: Spremate li neki novi projekat?
JR: “Todor” je još uvek na početku tako da ne žurim sa novim pozorišnim projektima, osim ako ne usledi poziv koji se ne odbija. A što se tiče televizije, publika će uskoro imati priliku da me vidi u serijama “Južni vetar”, “Urgentni centar” i “Realna priča”.
KK: U kom filmu (ili seriji) biste voleli da ste imali priliku da igrate?
JR: Još uvek postoji mogućnost da se pojavim u nekoj od narednih sezona u serijama kao što su “Senke nad Balkanom” i “Ubice moga oca”. Sa druge strane, jako mi je žao što nisam imao priliku da se pojavim u serijalu filmova “Montevideo” i seriji “Vratiće se rode”.
KK: Šta Vas je motivisalo da počnete da se bavite glumom?
JR: Moji motivi da se bavim glumom nisi bili umetnost, slava ili novac. Kome su to motivi mislim da je na pogrešnom putu. Već sam o glumi razmišljao kao o poslu kojim bih mogao da se bavim do penzije. Dakle, akcenat je na reči posao. Nikad sebe nisam video u fabrici, za kompjuterom ili u kancelariji, a posebno ne na poslu koji zahteva dres kod. Gluma je posao koji pruža slobodu počev od radnog vremena pa do krajnjeg produkta. Smatram da se glumom danas ne može baviti neko ko nema u sebi određenu, pa čak i veliku, dozu fanatizma.
KK: Koje delo svaki glumac mora da pročita?
JR: Svaki glumac ili svako ko želi da se bavi glumom mora da pročita “Sistem” K. S. Stanislavskog. Mislim da se još uvek nije pojavio udžbenik koji bi zamenio “Sistem” na mestu glumačkog “bukvara”.
KK: Koji domaći film smatrate da svako mora da pogleda?
JR: Ne bih da nabrajam klasike koji su “obavezna lektira”, ali ću iskoristi priliku da svima preporučim film (i mini seriju) Gorana Markovića “Delirijum tremens”. Preporuka se najpre odnosi na kolege glumce, zatim na članove porodice, uže i šire familije glumaca, a onda naravno i na sve one koji nemaju glumce u familiji. Svaki komentar je suvišan. Pogledajte film.
Foto: Mladen Božić
