Svet je već imao prilike da upozna Mariju Milisavljević kroz njena dela koja se igraju “na daskama” širom sveta – od Australije, preko Japana, Njujorka, Latinske Amerike i Evrope, do Kanade. Za nju i njen rad, međutim, u Srbiji malo ko zna. Reditelji Dejan Janković i Stefan Džeparoski odlučili su da to promene. Krajem novembra, uz pomoć troje mladih glumaca, Katarinu Živković, Lazara Tešića i Nikolu Jezdića, “doveli” su Mariju i u Srbiju. Premijera predstave “Mari(j)a je svuda” održana je 28. novembra u Kulturnoj stanici Svilara u Novom Sadu. Za Kulturni kišobran govorili su glumci Katarina Živković i Lazar Tešić.
Katarinu smo gledali u seriji “Moja generacija Z”, a pojaviće se i u drugoj sezoni serije “Državni službenik”. Čitaoci Kulturnog kišobrana već su imali priliku da je upoznaju. Lazaru je, pak, predstava “Mari(j)a je svuda” prvi profesionalni projekat i on tim povodom prvi put govori za naš portal.
“Mari(j)a je svuda” je specifična pozorišna predstava u kojoj ne postoje glavni likovi. Predstava govori o migracijama, ratovima i o problemima s asimilacijom, uklapanjem u društvo kroz glas troje mladih ljudi, koji istovremeno predstavljaju i Mariju Milisavljević.
“Rušenje četvrtog zida”
Nakon ovacija koje je doživela predstava u Svilari, Lazar priznaje da se plašio da publici neće biti lako da procesuira pregršt informacija u predstavi. Pokazalo se, međutim, suprotno.
Kada je dobio poziv da učestvuje u projektu, zainteresovalo ga je to što nije znao ko je spisateljica. “Kad sam video tekstove, podsetili su me na Saru Kejn, čiji su me tekstovi uvek inspirisali. Pomislio sam – upravo ovo Beogradu fali. Ovo fali našim alternativnim scenama kojih i nema. Ili ih ima jako malo. Motivisala me ta prilika da radim na nečemu što je pomereno od onog uobičajenog”, iskren je Lazar.
Kako kaže, rad na predstavi je bio i težak i lep, ali ga je proširio i intelektualno i glumački.
“Privlače me komadi koji su pomalo avangardni, eksperimentalni, alternativni. Projekat dosta odstupa od klasičnog pozorišta. Igramo na brehtijanski način koji na Akedemiji nemamo prilike da mnogo proučavamo. On podrazumeva rušenje četvrtog zida, odnosno direktno obraćanje publici”, priča nam Lazar.
“Mi uskačemo i iskačemo iz likova, već u sledećem trenutku smo naratori, a zatim postajemo Katarina, Lazar i Nikola”, dodaje Katarina.
“Kolektivni krik”
Predstavu čine fragmenti Marijinih komada “Buka” i “Ambis”, ali i song koji su pisali i izveli sami glumci. Za potrebe predstave su čak snimili i pesmu i spot, kaže Katarina.
“Sami smo pisali nekoliko monologa koje smo ubacili u predstavu, kao i tekst pesme. Svi ti tekstovi se odnose na svakog stanovnika naše zemlje, ali i na svakog stanovnika sveta koji se muči u ovom današnjem dobu otuđenosti zbog društvenih mreža, zbog sveopšte netolerancije, i svih odnosa koji su poljuljani među nama, zbog porodice koja je uzdrmana kao osnovna jedinica društva. To su muke svih nas. To je jedan kolektivni krik. On se ne odnosi samo na naše društvo, već na svako društvo; u kome govorimo o globalnim problemima, obraćajući se čitavoj našoj civilizaciji koja je zaboravila neke elementarne stvari, za početak, da čovek čoveku treba da bude prijatelj, a ne vuk”, objašnjava Katarina.
Naš glas
Predstava je, zapravo, kažu, nastajala tokom proba. “To je bio jedan ludi istraživački proces, kreirali smo zajedno predstavu od početka do kraja. Oduševljena sam što sam imala priliku da kroz svoju ljubav prema pisanju učestvujem u jednom takvom projektu i na više načina, učestvujem u kreiranju predstave. Mnogo sam radila na sebi tokom projekta. Dejan i Stefan su nam dopustili da iskažemo svoje poglede na probleme u društvu kao mladi ljudi”, ističe Katarina.
Lazar veruje da je za glumca bitno da može da učestvuje u kreiranju dela i da se izrazi. “Kao i Kaća, imam tu sklonost ka pisanju, i zaista mi je bilo značajno što sam mogao to da iskažem, da dam svoje ideje i da one budu uvažene i postavljene na scenu”, kaže Lazar.
Dok Katarina iza sebe već ima uspešne projekte, Lazar tek polako ulazi u svet profesionalne glume. Iako još uvek studira, kaže da se njegov pogled na branšu mnogo proširio tokom školovanja.
“Shvatio sam koliko je to zanimanje bogato. Da se ono ne svodi samo na igranje u nekom institucionalnom ili nacionalnom pozorištu, na filmu. Već da postoji i performans, nešto eksperimentalno. I da postoje mnogi drugi mediji putem kojih možeš da se izraziš”, kaže Lazar.
“Kada sam upisivao Akademiju, nisam bio svestan šta će se meni kao ličnosti desiti. Nema ničeg lepšeg od toga kada ti shvatiš da pomeraš svoje granice i da si mnogo hrabriji i mnogo sposobniji za neke stvari nego što si bio pre”, zaključuje Lazar i nada se da će tokom svoje karijere imati prilike da se oproba i u režiji i dramaturgiji.
Predstava je “prodisala” u Novom Sadu
Katarina nam prenosi svoj utisak nakon premijere:
,,Premijera je protekla fenomenalno, bolje nego što smo mogli i da zamislimo! Veoma sam zahvalna Novosađanima na gostoprimstvu. Osećali smo se kao da smo kod kuće. Bili smo jako uzbuđeni pred prvo igranje, u najpozitivnijem mogućem smislu. Dali smo sve od sebe da predstava počne da diše baš onako kako su Dejan i Stefan zamislili.
Jedne kišne večeri je i prodisala, i stvaralaštvo Marije Milisavljević je stiglo u Srbiju! Najpre u Novi Sad. A sa njim su stigle i veoma važne poruke koje smo pažljivo birali, i utemeljili u našoj predstavi, jedva čekajući da ih prenesemo našem, srpskom, društvu. Trudili smo se da, kroz spoj naših uzavrelih energija, izazovemo u publici i smeh i suze, i damo im ozbiljan materijal za razmišljanje koji će ih navesti na introspekciju.
Svaka predstava je živa stvar, i glumci na sceni osećaju energiju publike, i obrnuto. Sudeći po njihovim reakcijama, tokom, i nakon predstave, otišli su svojim kućama snažno uzdrmani, i zauvek promenjeni našom razmenom energije. Nadam se da ćemo se ovako snažno povezati i sa svakom narednom publikom! Vidimo se…Svuda!”
Intervjuisala: Miljana Miletić
Foto: Miljana Miletić/Kulturni kišobran
