Ines Novačić je srpsko-irski novinar, koja već pet godina radi za američki CBS News. Rođena je u Beogradu, a od 2011. živi u Njujorku. Radila je za poznate TV stanice – ABC News i NYC. Priželjkuje da jednoga dana bude profesor na Columbia univerzitetu.
Kako je izgledalo vaše odrastanje?
Rođena sam u Beogradu, ali vrlo brzo, početkom 90-ih, preselili smo se u Peking. Tamo je moj deda, Aleksandar Saša Novačić, radio godinama kao dopisnik Tanjuga iz Kine. Potom se selimo na Kipar i tamo krećem u vrtić, pa u školu. Detinjstvo u gradu Limasolu, na moru – bilo je divno. Kad sam imala 9 godina vratili smo se u Beograd, na nepunih godinu dana, tada sam naučila ćirilicu.
Sa 10 godina preselila sam se u Irsku, u Dablin i tamo ostajem do posle fakulteta. Studirala sam istoriju i književnost na Trinity College Dublin – specijalizacija Francuska revolucija i Američka kultura, politika, sociologija u 20. Veku.
Potom ste u Njujorku završili master?
Master je trajao godinu dana, tada sam stažirala na TV stanici NY1. Za diplomski rad snimila sam radio-dokumentarac koji sam kasnije prodala BBC-ju.
Koji je vaš prvi posao u novinarstvu?
Prvi posao sam dobila u Irskoj, u novini The Irish Times. Kad sam se preselila u Njujork, postala sam njihov dopisnik iz Amerike.
Šta sada radite na CBS News?
Bavim se režijom i produkcijom dokumentaraca. Svakog meseca emitujemo jedan ili dva filma od po pola sata. Putujem po svetu i snimam razne priče. Teme su nam uglavnom polu-avanturstičke. Putovala sam kroz džungle, živela na brodovima oko Galapagos ostrva, po Afričkom kontinentu… Snimali smo i reportažu o severnokorejskoj kulturi van njenih granica… Naš tim je mali. Udarnu trojku čine: moj kolega reporter Adam, urednik Yasu i ja. Adam i ja smišljamo ideje, pa ja nalazim sagovornike, organizujem putovanja i snimanja, a kad sve to završimo smišljam i pišem scenario. Proputovala sam više od 40 zemalja, a u SAD mi je ostalo samo 7 država da obiđem, pa da kažem da sam celu Ameriku videla!
Koja je najpoznatija ličnost koju ste upoznali u Americi?
Mišel i Barak Obama, mada mi svi više zavide kad spomenem Brusa Springstina.
Šta je vaš životni moto?
Rođena si kao labud i bićeš labud.
Imate li uzore u novinarstvu?
Naravno, pre svih, to je moj deda Aleksandar Saša Novačić. Njegova karijera, vreme i mesta u kojima je radio uvek su teme dugačkih razgovora kad dolazim u Beograd i idem kod njega na ručak.
Uzor mi je i Gertruda Bel – ona je bila prva žena diplomata, ali i novinar.
Stižete li od posla da imate i privatan život?
Stižem – samo na svoj način. Porodica, prijatelji, pa i partneri često su u različitim gradovima – nekako uspevam da sve to uklopim.
Da li znate da kuvate?
Živim u stanu u Bruklinu već šest godina i ni jednom nisam otvorila rernu. Često pravim kokice – ako se to računa!
Nažalost, ne stižem da naučim, a za mene hrana kao koncept je oduvek bila više društvena stvar. Živim sama, ali na sreću u mom komšiluku ima puno fantastičnih restorana. Priznajem, malo sam razmažena što se kuvanja tiče – ne moram, pa ne kuvam! Bila sam desetak godina vegetarijanac (uticaj bivšeg dečka). Ali sad jedem ribu i volim piletinu – mada u Americi meso nije baš najboljeg kvaliteta.
Kako sebe vidite u budućnosti?
Za 10 godina bih volela da se bavim režijom dokumentarnih fimova – da imam svoju kompaniju sa sestrom i drugim inspirativnim ženama koje se bave novinarstvom, produkcijom i dokumentarcima. Započela sam već ovu priču sa nekim prijateljicama i koleginicama. Fatale Femmes (Fatalne žene) je radni naziv naše kompanije.
Volela bih takođe da završim PHD – na temu etike i biznis novinarsta i da budem profesor na fakultetu gde sam završila master – Columbia!
O čemu sanjate…?
O dugačkom odmoru na Maldivima…
Sanjam o svetu gde će žene netradicionalnim pričama, a kroz svoje vizije i glasove pokazati sigurnost u sebe – kako bi ostvarile svoje kreativne ideje. U Americi u šali kažu: “Carry yourself with the confidence of a mediocre white man” – ili u prevodu: “Budite puni sebe kao što su to beli muški mediokriteti”.
Ispričajte nam neku anegdotu s posla…
Pre par meseci, dok smo snimali priču na malom japanskom ostrvu Okinava, moj kolega Adam i ja smo bili pozvani da gostujemo u popularnoj japanskoj TV emisiji. Pratila nas je njihova ekipa dok smo mi snimali našu priču – bilo je mnogo smešno. Mi snimamo Japan, a oni nas! Ali kažu da je naša epizoda bila hit!
Nastupate u Loft Operi u Bruklinu?
Igrati u pozorištu je moj hobi, baš kao i ples i fitnes. S vremena na vreme nastupam u “gerila” Operama.
Drugarica mi je režiser za Loft Opera grupu – oni rade operske produkcije po Bruklinu koje su u opuštenom stilu, pretežno namenjene mlađoj publici. Ne umem uopšte da pevam, ali uvek igram sve dodatne (neme) uloge.
Šta bi izdvojili iz kulturne scene Srbije?
Volim Tina Ujevića i Ivu Andrića, rado gledam Kustiričine filmove i obožavam arhitekturu naših manastira.
U Beogradu sam kao mala, ali i kao tinejdžer išla često u pozorište. Sećam se i danas predstave “Buba u uhu”.
Piše: Marina Bulatović
Foto: Privatna arhiva
Izvor: ONA magazin (Isečak iz štampanog izdanja intervjua)
