Marinina priča vodi nas na drugi kraj sveta – u Saudijsku Arabiju. Marina je žena koja uspešno razbija predrasudu da ljubav i brak ne mogu da se dese posle četrdesetih. Kao i Marina, i njena junakinja je u ovu daleku zemlju otputovala vođena srcem. Ostavila je posao i karijeru u Beogradu, a čitaocima darovala mogućnost da uživaju u avanturama i dogodovštinama jedne Beograđanke u Jubailu. O romanu, životu u Saudijskog Arabiji, a zatim i u Kanadi, i spoznavanju sebe sa Marinom Bulatović razgovarala Miljana Miletić.

Treće izdanje Marininog romana „Nina od Arabije“ uveliko je u prodaji u Srbiji (IK Mali Nemo iz Pančeva), a kako IK Nova knjiga priprema knjigu za štampu, roman će uskoro moći da se kupi i u Crnoj Gori i u Bosni.

„Nina od Arabije“ je prvi roman na Balkanu i Srbiji koji se predstavio viralnim putem – sa ukupno 8 odlomaka na YouTube – 4 odlomka su sa prevodom na Engleski –  imaju oko 30.000 pregleda.

Foto: Privatna arhiva

KK: Kada neko pročita Vašu knjigu, može da dođe do zaključka da je u životu sve moguće. Da li je i Nina u stvarnom životu živela u Njujorku i šetala sa viklerima? Da li verujete u čuda?

MB: Od kada znam za sebe verujem u čuda i mislim da je u životu skoro sve moguće ako se čovek trudi i radi na ostvarenju svog sna. Nina je u stvarnom životu mnogo puta bila u Njujorku, a kada se tamo i definitivno preseli, kao deo zaveta koji je dala sebi, ali i čitaocima romana – uslediće i njena šetnja sa viklerima po Menhetnu ili Central parku.

KK: Vaša knjiga je prava pustolovina. Odvažili ste se da zbog ljubavi odete u Saudijsku Arabiju. Koliko je život tamo uticao na Vas? Da li mislite da ste više dobili ili izgubili živeći tamo?

MB: Iako skoro niko iz mog okruženja nije verovao da ću u Saudijskoj Arabiji ostati dugo, a malobrojni su verovali u uspeh mog drugog braka – život se nekako postarao i sve Neverne Tome demantovao. Desetak godina sam živela u Arabiji, a dvanaesta je kako sam u braku. Čim smo se venčali, suprug je dobio posao u Jubailu, gradu u Istočnoj provinciji, za koji nikada do tada nismo čuli da postoji – i šaljivo rekao „Vodim te na medeni mesec u Jubail“. I tako je započela naša pustolovina. Tamo sam upoznala Gospođu Samoću – koja mi je postala najbolja drugarica, godinama dok je suprug radio na terenu 5 dana nedeljno 1200 km daleko od kuće; ali tamo sam konačno upoznala i sebe. Od trčanja za brojnim poslovnim obavezama u Beogradu, susreta sa komšijama, prijateljima i rodbinom… 40-tak godina nisam stigla da upoznam najvažniju osobu mog života – sebe. Zato mogu da kažem da mi je život u Persijskom zalivu doneo mnogo novih iskustava, poznanstva i izazova, a na kraju i duševni mir. Tu sam naučila i da kuvam, a tu se rodio i moj književni prvenac.

KK: Šta Vam je bilo najteže dok ste pisali knjigu?

MB: Imala sam prave noćne more sve dok nisam osmislila i definisala kraj knjige i ono što želim da poručim čitaocu. Jedne noći u Jubailu dok je moj suprug (mirno) spavao i hrkao – skočila sam iz kreveta oko 3h posle ponoći i zapisala kraj knjige koji mi je pao na pamet te besane duge noći. Priznajem, stvaralačke muke su bile i velike i teške.

Na Youtube kanalu Marina Bulatović možete uživati u još ovakvih odlomaka 🙂

KK: Kako ste došli na ideju da knjigu promovišete viralnim putem?

MB: S obzirom da sam u Srbiji radila preko 15 godina u sektoru odnosa s javnošću i bila jedan od pionira ove profesije kod nas, razmišljala sam kako da roman izreklamiram na nov i drugačiji način pa sam tako došla na ovu ideju. Možda zvuči podvojeno kad vam kažem da mi je važna popularnost mog romana, a lično eksponiranje u javnosti nije. Uvek mi je prijala hladovina senke. Kad pomislim da treba da uzmem roman i krenem na TV ili radio gostovanje – kosa mi se diže na glavi. U hiper produkciji koja vlada u izdavaštvu u čitavom svetu – negde sam pročitala da se u Srbiji objavi 1 knjiga na dan – teško je odvojiti „žito od kukolja“, pa sam poželela da potencijalnom čitaocu omogućim da čuje odlomke iz moje knjige i tako dobije šansu da se bolje informiše i ne razočara u tek kupljenu knjigu.

KK: Kako ste odabrali ko će čitati odlomke?

MB: Kontaktirala sam glumce za koje sam, po intuiciji, pretpostavljala da su iz istog „energetskog plemena“ kao ja.  Nisam ih poznavala – nabavila sam kontakte i poslala im roman da pročitaju. Sećam se da smo suprug i ja bili u Beogradu u Sarajevskoj ulici u knjižari, kada mi je zazvonio mobilni – javila se Neda Arnerić, i rekla da joj se knjiga veoma dopada i da želi da učestvuje u mom umetničkom poduhvatu. Ljiljana Blagojević je na prvoj promociji (prvog izdanja) čitala odlomak iz mog romana zajedno sa Tanjom Bošković, a par godina kasnije i za potrebe YouTube-a.

KK: Da li je knjiga „Nina od Arabije“ ispunila Vaša očekivanja?

MB: Pisanje mi predstavlja neku vrstu terapije i povremenog bega od sveta u kome živim. Iskreno, nije ispunila moja očekivanje. Tek nedavno, roman je prešao granice Srbije i zahvaljujući IK Nova knjiga iz Podgorice uskoro će se pojaviti na tržištu Crne Gore i Bosne. Roman su na engleski prevele Alice Copple-Tošić i Branka Ristić, ali ja već godinama šaljem pisma književnim agentima i izdavačima po svetu, a još niko se nije odvažio da ga zatupa ili odštampa. Obično, ili vam ne odgovore na poslato pismo, ili vam pošalju jedan te isti e-mejl, i agenti iz Njujorka i Toronta, kao da su ga kopirali, u kojim kažu da vaš rukopis “nije za njih”. Taj izazov i danas stoji ispred mene.

KK: I dalje se bavite novinarstvom i PR-om. Kako danas gledate na te profesije?

MB: Novinarstvo je oduvek bio moj hobi – nikad profesija od koje sam živela. Tako je bilo u Beogradu, u Arabiji i danas u Kanadi. Pišem za magazine i portale kad hoću, biram teme i niko me ne ograničava. Danas su novinari privilegovani ako rade u medijima koji im dopuštaju da iskažu svoje mišljenje. Novinarstvo kao i svaka profesija, ima svojih prednosti i mana. Javni nastup – nosi sa sobom odgovornost, pa zato tu ima i stresa i treme. Sa druge strane primanja u tom sektoru su tako mala da se iskreno divim kolegama i njihovom umeću da od tih sredstava prežive. U zapadnim zemljama novinarstvo prolazi u isto vreme kroz dve revolucije – tehnološku (internet) i političku (populizam).  Od kada sam dala otkaz u Futuri Plus u Beogradu gde sam radila kao Savetnik za komunikacije i odselila se iz Srbije, radim isključivo besplatno, PR kampanje za mlade ljude koji su na početku svog privatnog biznisa, za nekoliko slikara, kao i za Teslina udruženja iz Amerike i Kanade.

KK: Sada živite u Kanadi. Dolazite li u Beograd? Da li Vam je u planu nova knjiga?

MB: U Kanadi smo od 2017. godine a život ovde mi mnogo teže pada od Saudijske Arabije. Na prvom mestu zbog klime. Rođena sam u leto, Račica u horoskopu, duša mi vapi za suncem, a ovde po 7 – 8 meseci traje zima. Sneg, kiša i hladno vreme. Pišem novi roman kako bi sedenje u kući (dok je suprug na poslu) imalo bar neki smisao.  Zbog novog romana putovala sam u Indiju – radnja prvog poglavlja smeštena je na periferiji Bombaja – a ja ne umem da pišem o onome što nisam videla ili doživela. U Beograd dođem dva-tri puta godišnje; obiđem roditelje, sestru, drugarice, pa nazad u Toronto, tačnije Markham gde suprug i ja živimo. Pobegnemo, kad god možemo, iz Kanade, na neko putovanje kao u januaru ove godine kada smo otputovali na Novi Zeland gde je u januaru leto – pa smo se tamo pošteno ogrejali.

Intervjuisala: Miljana Miletić

Foto: Privatna arhiva / Marina Bulatović


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
2
Zanimljivo
korisno korisno
1
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
2
divno
Predivno Predivno
2
Predivno
Super Super
1
Super
Miljana Miletic
Miljana Miletić je glavna i odgovorna urednica Kulturnog kišobrana. Novinarka je po struci, time se i bavi, a u slobodno vreme piše pesme.