Pesnik Milan Rakić je rođen 1876. godine u Beogradu. Još kao dečak čitao je francuske pesnike i ruske prozaiste. Njegovu lektiru sačinjavali su Šekspir, Bajron, Igo, Volter, Bodler, Mopasan.

Objavio je šezdeset i četiri pesme. Prva zbirka “Pesme” izašla je 1903. godine u Beogradu, a druga, “Nove pesme” 1912.

Treću zbirku koja nosi naziv kao prva – “Pesme”, objavljuje 1924. godine.

Poslednju pesmu “Jasika” napisao je dok je ležao u bolnici. Preminuo je u Zagrebu 1938. godine.

„U pogledu tehnike, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“, kazao je Skerlić o Rakićevoj poeziji.

Udruženje književnika Srbije danas njemu u čast dodeljuje nagradu “Milan Rakić”.

Osim “Dalide”, “Dolapa”, “Simonide”, pesme “Na Gazimestanu”, Rakić je napisao i “Oproštajnu pesmu”, zatim “Očajnu pesmu”, “Ponosnu pesmu”. Svakako, možda jedna od najpoznatijih njegovih pesama je “Iskrena pesma”.

Ova pesma spada u ljubavnu liriku Milana Rakića. U njoj se mešaju ljubavna osećanja, naglašena senzualnost, ali i refleksija o ženi, strastima i njihovoj prolaznosti.

Iskrena pesma

 O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
ostavi misli nek se bujno roje,
i reč nek tvoja ničim ne pomuti
bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
zabrekću novim, zanosnim životom,
da zaboravim da smo tu nas dvoje
pred veličanstvom prirode; a potom,

Kad prođe sve i malaksalo telo
ponovo padne u obicnu čamu,
i život nov i nadahnuće celo
nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti, draga, opet reći tada
otužnu pesmu o ljubavi, kako
čeznem i stradam i ljubim te,
mada u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćes, bedna ženo, kao vazda
slušati rado ove reči lažne,
i zahvalićes Bogu što te sazda,
i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva
kako se spušta nema polutama,
ti nećes znati šta u meni biva,
da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
obuzme celog silom koju ima,
i svaki živac rastrese i nadme,
i osećaji navale ko plima.

Za taj trenutak života i milja,
kad zatreperi cela moja snaga,
neka te srce moje blagosilja,
al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek nešto reći: ćuti,
ostavi dušu nek spokojno sniva,
dok kraj nas lišće na drvetu žuti
i tama pada vrh zaspalih njiva.

Piše: Ksenija Stojiljković

Foto: Wikimedia Commons


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
0
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
0
divno
Predivno Predivno
0
Predivno
Super Super
0
Super
Ksenija Stojiljković
Studentkinja treče godine novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Prava neodlučna vaga koja živi na relaciji između jave i sna.