Šta je za Ivanu Živić, umetnicu, sloboda? A šta predstavlja voda? I koju ulogu na njenim slikama igra cveće? Razgovarali smo sa Ivanom o njenoj novoj izložbi “Sloboda na dah” koja će biti otvorena 4. novembra u 18h u galeriji “Lucida” u Čika Ljubinoj 1. Intervjuisala Miljana Miletić.
KK: Izložba se zove “Sloboda na dah” i Mira Vujović ovaj naziv povezuje sa aktuelnom situacijom sa virusom. Kako vi gledate na to – šta je bila glavna ideja vodilja za ovu izložbu?
IŽ: Situacija sa kovid virusom stavila je ljude pred izbor: strah ili distanca od cele situacije. Jasno je da je osećaj straha suprotan osećaju slobode. A kako ostati neuznemiren i slobodan uz stalna nova obaveštenja o broju zaraženih i umrlih i nova i nova ograničenje? Kako ostati siguran, stabilan, kako živeti u radosti u ovom nestabilnom vremenu vanrednog stanja? “Sloboda na dah” jeste ovo što sad živimo. Borba između unutrašnjeg, ličnog, duhovnog, sveta gde sve može i ovog drugog “realnog” spoljašnjeg. U suštini, tamo gde vam je fokus i pažnja, tamo je vaša energija, vaša prisutnost, tamo ste vi. Ako želimo da napravimo svoje ostrvo mira, umetnost je ta koja će nam najbrže pomoći.
KK: Šta je za Vas sloboda? Da li je voda koja dominira slikama simbol nemanja te slobode?
IŽ: Sloboda je za mene jedan apsolutan pojam koji volim da shvatam psihološki. Dakle, apsolutno smo slobodni da mislimo šta hoćemo, isto tako smo slobodni da osećamo šta hoćemo. Iako smo ograničeni da uradimo sve što nam padne na pamet, ipak nismo ograničeni da kroz dozvoljene načine kao što je umetnost, izrazimo sve što želimo. Sloboda je i put. U svim smerovoma. Svaki čovek u svom postojanju i razvoju može biti još slobodniji. Društvo tek! I upravo je sloboda mera visoke svesti. A teskoba, kontrola, strah – niske. Voda u mojim slikama je uvek pozitivan simbol. Ona nije ta koja guši, ona je ta koja obnavlja, osnažuje, čisti i oživljava. U vlažnoj sredini nastaju i bujaju sve nove ideje i kreacije. Voda je simbol duše, simbol emocija i žene. Simbol dodira sa svojom istinskom, iskonskom prirodom, dodira sa sobom. Izvor unutrašnje snage i samopouzdanja.
KK: Šta predstavlja cveće koje takođe dominira na Vašim slikama?
IŽ: Cveće je lepo, nežno i kratkotrajno. Zato predstavlja svest o nepostojanosti i prolaznosti svih stvari. Danas, kad je naša sigurnost uzdrmana više nego ikad, svesni smo da je sve u stanju promene i da se kao posledica tog saznanja mnogo više ceni neguje i čuva ono što je zaista vredno i lepo.
Svi zainteresovani izložbu će moći da posete do 27. novembra, i to radnim danima od 12 do 18h, a subotom od 9 do 13 časova.
Mira Vujović, istoričar umetnosti o izložbi:
Izložba “Sloboda na dah” korespondira samim nazivom sa aktuelnom globalnom situacijom, čak i u najbanalnijem smislu, aktuelno normiranje pravila i zabrana, privilegija slobodnog disanja, dominantna zbunjenost i nepoverenje u prikazano, predstavljeno, determinišu istinu i pravo na nju.
Zamena pojmova i njihovog značenja, manipulisanje i transponovanje fizičke u socijalnu distancu, potkrepljuje ustaljeno skretanje pažnje na otuđenost i izopštenost iz društva, kao tekući problem, njenu vulnerabilnost.
Jedna figura žene, obučene, u ambijentu u kom to nije prirodno, kroz odeću prihvata težinu svog bremena, bez fizičkog ogoljavanja, bez politizovanja feminističkog, ona je junakinja svoje priče. Voda je metafora neprekidnog ličnog aktivizma, životnog i umetničkog. Voda je i metafora različitih osećajnosti i njeno oružje i štit u sopstvenoj borbi. Neprijatelj može biti samoća, ali to je privid, zbog svog ambivalentnog karaktera, teška je, ali često neophodna za samospoznaju, samonadgradnju. U sadašnjici je često prisutno, latentno ili eksplicitno podmetanje kulta samoće-samodovoljnosti, kroz samopomoći, jačanje samopouzdanja, pozitivne misle i ultimativni optimizam, ekskluzivne kategorije koje samu samoću čine podnošljivom ili apsurdnom.
Talenat i veština kroz prepoznatljiv jezik realističnog prikaza, u kontinuitetu brane tehniku ulja na platnu i garantuju njen opstanak u eri tehnološkog ambijenta i nepopularnosti etabliranog slikarskog izraza. Latentno uvlačenje kultnih prikaza muzejskih enterijera u polje slike, u funkciji kulisa samog narativa, promoviše instituciju muzeja i njegovu neophodnost poistovećujući ga sa religijskom konceptom održanja sakralnih toponima, koje je uvek bezuslovno, potpuno i posvećeno. Ipak, univerzalna religioznost, umetnost ili filozofija se rađaju i žive i opstaju van institucija. Životnost vode i žene u simbiozi, višestruko objašnjavaju različite karaktere ženskog principa, njenu polnu i rodnu ulogu, njenu religioznu ili filozofsku mistiku, nju kao neiscrpnu temu umetničke inspiracije, njeno pravo da kroz sve pojave i pojavnosti, ne odlaže pravo na slobodu,i da estetska dimenzija bude uvek poezija koja postaje aktivistički čin individualnog.
O umetnici
Ivana Živić je (Sarajevo, 1979) je slikarka koja živi i radi u Beogradu.
Diplomirala je slikarstvo 2004. godine na Fakultetu Likovne Umetnosti u Beogradu, odsek za slikarstvo, gde je i magistrirala dve godine kasnije. Od 2006. je stalna članica Udruženja Likovnih Umetnika Srbije (ULUS), od kada je prisutna na 22 samostalne i preko 50 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je nagrade za crtež Salona lepih umetnosti Francuske (Salon des Beaux Arts 2019), nagrade iz crtačkog fonda Vladimir Veličković (2016), Prve nagrade Rotari Kluba (2014), nagrade za produkciju rada iz fondacije Dimitrije Bašičević Mangelos (2012), kao i Diplome za crtež sa Drugog Bijenala crteža u Pančevu (2009). Izlagala je na Nord Art-u (2017 i 2016), kao i na The Other Art Fair-u partnerstvu sa Saatchi Online galerijom u Londonu (2019). Učestvovala je na umetničkim rezidencijiama: Mesec srpske umetnosti u Arthab centru Abudabi, UAE (2018), GLOART centru u Lanakenu, Belgija (2015) i Cite Internationale des Arts Paris u Francuskoj (2009) Njeni radovi se nalaze u Wiener Städtische kolekciji savremene srpske umetnosti kao i u mnogobrojnim privatnim kolekcijama širom sveta.
Foto: Ivana Živić
