Mama je došla za vikend.
Danas je nedelja i ona već ide.
Vreme sa njom proleti toliko brzo da imam osećaj da jedna drugoj nismo ništa ispričale, da se nismo dovoljno grlile i smejale.
Išle smo na Čolin koncert i to me je nateralo da sve ovo napišem.
Čola me podseća na nju, njegove pesme vraćaju me u detinjstvo kada sam leta i zime provodila kod nane i dede na selu, a u domu (kako lokalci zovu mesto okupljanja) puštali su Čolu. Krasiva i Okano podsećaju me na malu Sandru koja je volela da peva, glumi i jedva čeka da poraste. Sa ove tačke gledišta o svom detinjstvu mogu da kažem da je bilo ispunjeno ljubavlju i srećom.
Sada imam 24 godine i prvi ozbiljniji posao.
Sada sam svoj čovek i sama donosim odluke.
Sada sam sve ono što sam jedva čekala da budem a sve to bih dala da sam opet dete koje svoju slobodu koristi za to da ostane bar do 9 uveče napolju na snegu.
Sada sam odrasla osoba koja bezuspešno traži odgovor na pitanje zašto vreme tako brzo leti.
U jednom od naših razgovora, grlila sam mamu i pitala je kako sam ovako brzo porasla. Kroz suze je ponovila moje pitanje i poljubila me.
Tada sam se zapitala – zašto celog života jurimo i jedva čekamo nešto što će neminovno doći a propuštamo da uživamo u trenucima koji će nam za 30 godina faliti a koji se neće vratiti.
Razmišljam i shvatam, roditelji su mi živi i zdravi. Sada su tu, pored mene. Ja sam zdrava i ceo život je preda mnom. Radim ono što volim i od toga živim, a to je u današnje vreme, nažalost luksuz.
Pa zašto sam onda prazna?
Zato što je decembar mesec za sumiranje godine, a ove godine, bogami u meni je probudio i neku nostalgiju pa sumiram ceo život.
Zato što je vreme praznika za porodicu, a ja sa svojom, možda prvi put neću dočekati Božić.
Zato što vreme ide i ne čeka. I nosi. I ne vraća.
Zato što nismo svesni šta smo imali kada to nemamo više svaki dan.
Juriš.
Stvaraš.
Želiš.
Čekaš.
Jedva čekaš.
Dočekaš,
A onda neko novo jedvačekanje.
Ponavljam sebi „uspori, niko te ne juri“.
Molim sebe da stanem, da zagrlim, poljubim, osetim, kažem da volim i koliko volim.
Jednoga dana ću ja imati svoju decu.
Jednoga dana će moja deca da se žale mojoj mami na mene, koja tada radim sve ono što ona sada radi a ja prevrćem očima.
I evo, sada to jedva čekam,
Umesto da sednem kod mame u krilo i uživam u tome što „ti ćeš za mene uvek da budeš dete“ i dalje mogu da čujem.
Foto: Sandra Bogdanović Pegica
