Mama je došla za vikend.

Danas je nedelja i ona već ide.

Vreme sa njom proleti toliko brzo da imam osećaj da jedna drugoj nismo ništa ispričale, da se nismo dovoljno grlile i smejale.

Išle smo na Čolin koncert i to me je nateralo da sve ovo napišem.

Čola me podseća na nju, njegove pesme vraćaju me u detinjstvo kada sam leta i zime provodila kod nane i dede na selu, a u domu (kako lokalci zovu mesto okupljanja) puštali su Čolu. Krasiva i Okano podsećaju me na malu Sandru koja je volela da peva, glumi i jedva čeka da poraste. Sa ove tačke gledišta o svom detinjstvu mogu da kažem da je bilo ispunjeno ljubavlju i srećom.

Sada imam 24 godine i prvi ozbiljniji posao.

Sada sam svoj čovek i sama donosim odluke.

Sada sam sve ono što sam jedva čekala da budem a sve to bih dala da sam opet dete koje svoju slobodu koristi za to da ostane bar do 9  uveče napolju na snegu.

Sada sam odrasla osoba koja bezuspešno traži odgovor na pitanje zašto vreme tako brzo leti.

U jednom od naših razgovora, grlila sam mamu i pitala je kako sam ovako brzo porasla. Kroz suze je ponovila moje pitanje i poljubila me.

Tada sam se zapitala – zašto celog života jurimo i jedva čekamo nešto što će neminovno doći a propuštamo da uživamo u trenucima koji će nam za 30 godina faliti a koji se neće vratiti.

Razmišljam i shvatam, roditelji su mi živi i zdravi. Sada su tu, pored mene. Ja sam zdrava i ceo život je preda mnom. Radim ono što volim i od toga živim, a to je u današnje vreme, nažalost luksuz.

Pa zašto sam onda prazna?

Zato što je decembar mesec za sumiranje godine, a ove godine, bogami u meni je probudio i neku nostalgiju pa sumiram ceo život.

Zato što je vreme praznika za porodicu, a ja sa svojom, možda prvi put neću dočekati Božić.

Zato što vreme ide i ne čeka. I nosi. I ne vraća.

Zato što nismo svesni šta smo imali kada to nemamo više svaki dan.

Juriš.

Stvaraš.

Želiš.

Čekaš.

Jedva čekaš.

Dočekaš,

A onda neko novo jedvačekanje.

Ponavljam sebi „uspori, niko te ne juri“.

Molim sebe da stanem, da zagrlim, poljubim, osetim, kažem da volim i koliko volim.

Jednoga dana ću ja imati svoju decu.

Jednoga dana će moja deca da se žale mojoj mami na mene, koja tada radim sve ono što ona sada radi a ja prevrćem očima.

I evo, sada to jedva čekam,

Umesto da sednem kod mame u krilo i uživam u tome što „ti ćeš za mene uvek da budeš dete“  i dalje mogu da čujem.

Foto: Sandra Bogdanović Pegica


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
3
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
26
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
24
Zanimljivo
korisno korisno
20
korisno
okej okej
16
okej
divno divno
13
divno
Predivno Predivno
18
Predivno
Super Super
26
Super
Sandra Bogdanović
Zaljubljena u ljubav. Hoda kroz život sa pegavim pogledom na svet i živi za jedvačekanja. Piše, čita i izveštava. Novinarka zarobljena u telu riđokose glumice iz 1940. Ruža malog princa i nesuđena unuka Mike Antića.