Poslednjih dana svaka priča koju vodim sa svojim prijateljicama svede se na to zašto je toliko teško danas naći pravog.
„Kakva su ovo vremena došla?“, „Šta meni fali i gore su se udale?“ „Ma muškarci se plaše jakih žena.“ I ostala pitanja i izgovori a istine nigde. Krivimo nova vremena, a ako bismo malo bolje razmislili, došli bismo do zaključka da vreme nije moglo samo od sebe da se promeni ako se i mi, ljudi nismo promenili. Prepustimo se strastima na prvu, a sutradan „zašto ne zove?“ , glumimo jake žene koje sve mogu same pa onda plačući jedemo suv hleb bez džema jer nismo uspele da otvorimo teglu.
Zbog svega navedenog, nisam mogla a da se ne zapitam: Zbog čega nam je lakše da svučemo garderobu i pokažemo svoje golo telo nego da ogolimo dušu i pokažemo osećanja? Zašto žudimo za ljubavlju a hranimo samo strast?
Konstantno se plašeći odbijanja, neuzvraćenih emocija i podsmeha postali smo roboti požude i strasti. Seks je postao potreba koju treba nahraniti i umiriti. Ljubav smo ili precenili ili smo joj toliko snizili cenu, paradoks između „ona ne postoji“ i „to je za jadnike“. A na kraju dana, svi joj težimo.
Možda mi i jesmo jake žene, koje same sebi grade put i karijeru, znaju koliko vrede bez muškarca kao potvrde toga ali zašto se onda prodajemo za noć? Krivicu u ovom slučaju ne možemo svaliti na muškarce. Nijedan neće odbiti onu koja mu se nudi bez ikakvih obaveza, ostavljanja četkice za zube kod njega u stanu i pitanja „jel se vidimo sutra?“. Ali neće je ni voleti. Privlači ih naša seksualnost, ali ruku na srce, istorijski se nije promenilo da ih još više privlači naša ranjivost, jer mora da se zna ko je jači. To je sveto, i to ne sme da se promeni. Ne uzimajući u obzir naše pravo na karijeru i sopstveni razvoj a ne život pored šporeta, što opet, može biti i sloboda izbora a ne prisila.
Glumim da sam jaka.
Glumim da mi je dovoljno „večeras kod mene“ umesto „dobro jutro, kako si spavala“, „kakav ti je bio dan“, „nedostaješ mi“..
Glumim da me smaraju dejtovi i odlazak u bioskop, cveće i večere.
A plačem dok o tome čitam ili gledam na filmu.
Glumim da mi nije stalo, jer će ga hladnoća privući.
Stop!!!
Kako zračiš, tako privlačiš, kaže meni moj prijatelj čiji posao zahteva da čita devojke ispod maski.
„Slušaj, ako mi dođeš sa urađenim usnama, grudima, skidaš me pogledom pa naravno da osim ako te ne poznajem neću znati da ćeš nakon što završimo u krevetu otići kući i plakati jer te nijedan ne gleda ni za šta drugo osim za seks. Sama si se tako predstavila.“ Ovako upakovano od strane muškarca znači: MASKE DOLE!! Ne kažem da treba da budemo njanjave i razmažene, ali savet „budi svoja“ nikad nije precenjen.
Ako ti se ne spava sa njim posle dve nedelje, to je okej. Ako ti se ide u bioskop više nego ostaje u stanu, reci mu. Ako želiš ljubav kao iz Kaporovih romana, teži joj, ne predstavljaj se kao plastika. Nisi robot, boleće, peći će, proći će.
Istina je, nijedan muškarac ne može da nas povredi više nego što možemo same sebe. Voleti sebe znači pustiti da nas neko voli takve kakve jesmo.
A nema ničeg lepog u tome da nas opisuju kao hladnu i nedodirljivu. Sva hladnoća koju drugima dajemo vraća se nama dok same gorimo među svojim zidovima i maskama.
Dok te neko ne otopi,
Neće videti kako sijaš.
Piše: Sandra Bogdanović Pegica
Foto: Privatna arhiva / Pegica
