Pred premijeru svog kratkog dokumentarno-eksperimentalnog filma FACE ME! 29. oktobra u 19h u prostoru DIM (Cetinjska 15a), producentkinja Jelena Pavlović za Kulturni kišobran govori o tome šta ju je inspirisalo da napravi ovakav film i šta ovaj projekat za nju znači. Intervjuisala Miljana Miletić.
KK: Jedna si od pobednika konkursa BlackBox 2020: Spomenik sa projektom FACE ME! Učestvovala si u dvodnevnoj radionici u okviru eksperimentalnog izdanja Mikser festivala 2020 u Zornića kući u okolini Beograda. Šta za tebe predstavlja taj projekat?
JP: Mikser Festival je ove godine, kao što si rekla, imao svoje eksperimentalno izdanje, nadomak Beograda, u ambijentu koji je zaista bio inspirativan za umetnike i učesnike. Iako većinski preko online platformi i bez fizičkog prisustva publike, funkcionisao je kao ThinkThank skup pod sloganom “Kiseonik” na kome se diskutovalo o budućnosti i o načinima “popravke” stvarnosti kroz nekoliko programskih zona, između ostalih i dizajna i umetnosti. Nas petnaest pobednika ovogodišnjeg konkursa BlackBox učestvovalo je u izradi zajedničkog manifesta u prostoru na temu Spomenika za 21. vek. Razgovori sa umetnicima kao što je Radoš Antonijević u vezi sa aktuelnim spomenicima i vrednostima koje se danas njima afirmišu, a i samo mentorstvo vajara i profesora Marka Lađušića, bili su nam jako inspirativni. Za mene je veoma značajno to što je prepoznat potencijal ideje filma na ovu temu i što se našao među tako dobrim umetničkim radovima.
KK: Šta te je podstaklo da napraviš ovakav film?
JP: Želela sam da spomenik budućnosti predstavim zapravo kao antispomenik jer su, po mom mišljenju, na Balkanu neaktuelni, između ostalog i zbog i dalje izraženog nacionalizma. Jedan od podsticaja je definitivno antispomenik ubijenim Jevrejima u Berlinu sa kojim sam se susretala često i koji mi uvek izaziva uzbuđenje. Mislim da je bitno postaviti određena pitanja, potruditi se da se kroz lični umetnički izraz i iz lične perspektive čuva odgovornost, prvo prema sebi, a onda i prema okruženju, i da se treba “face to face” iznova suočavati sa raznim aktuelnim prilikama u regionu, a i sa kulturnim nasleđem i negovanjem kulture sećanja. Inspiracija je došla i od naziva filma “Spomenicima ne treba verovati” Dušana Makavejeva i kroz emotivni susret spomenika i čoveka i kroz višedimenzionalnost koji ta emocija može doneti.
KK: U filmu je predstavljen koncept spomenika budućnosti, a ujedno film sagledava delove spomeničke kulture SFRJ i uključuje gradove Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Slovenije. Šta ovde spaja budućnost i prošlost?
JP: Jeste, istorijska komponenta je veoma važna i doprinosi “ogledanju” sopstvenih identiteta koje se dalje reflektuje i na kolektiv. Prikazani su, između ostalih, konvencionalni spomenici kao što su spomenik Marku Maruliću u Zagrebu, Spomenik palim borcima u II svetskom ratu ispod Trebješe, a tu su i radovi na spomeniku Stefanu Nemanji u Beogradu. Film je neverbalni komentar na postojeću situaciju, preispituje i upućuje na moguća rešenja koja su ili konflikti ili harmonija, kič ili dobar ukus, u zavisnosti od vrednosnih sistema posmatrača.
KK: Imaćeš premijeru svog kratkog dokumentarno-eksperimentalnog filma FACE ME! u prostoru DIM (Cetinjska 15a). Kakva su tvoja očekivanja, a šta može da očekuje publika?
JP: DIM je takav umetnički prostor koji je dovoljno eklektičan sam po sebi da bi bilo kakva očekivanja razbila magiju, a i trenutne životne okolnosti su nam takve da se iz dana u dan bavimo iščekivanjima, pa bih bar što se tiče ovog skromnog događaja isključila tu mogućnost. (smeh) Recimo da zajedno možemo da očekujemo mali skromni, ali značajan korak kojim će film izaći u javnost, pre svega kao uvod u zanimljiv projekat u čiju će se produkciju krenuti naredne godine.
Režija & Produkcija: Jelena Pavlović
Montaža: Mina Petrović
Kamera: Igor Jerković, Đurđica Knežević
Uloge: Luka Miljković, Gordana Mićunović, Vladan Miljković, Iva Žulić
Muzika: Marko Milošević MKDSL, Tamara Ristić KEZZ
Trajanje filma: 3 min.
Foto: autorka Marija Strajnić, za Before After
