Prestižna kolekcija muzeja “Albertina” u Beču bogatija je za još jedno ime – u ovom muzeju sada su izložena i dela novosadske umetnice dr Jelene Sredanović, docenta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Reč je o grafici “Kapi i senke” koja je rađena u tehnici drvoreza. U razgovoru za Kulturni kišobran, Jelena kaže da je ponosna na ovo postignuće, a da joj je želja da se njena dela jednog dana nađu i u muzeju MOMA.
KK: Pre deceniju ste osvojili nagradu za ciklus “Otisci prirode” a danas su Vaša dela u muzeju pored dela Pikasa, Direra, Mikelanđela upravo u Beču. Šta za Vas predstavlja taj grad? A koliki je zapravo uspeh imati dela izložena u muzeju “Albertina”?
JS: Izuzetna mi je čast što je moj rad postao deo kolekcije muzeja “Albertina” u Beču, koji poseduje jednu od najznačajnijih svetskih zbirki grafika i crteža. U mojoj dosadašnjoj umetničkoj biografiji Beč zauzima značajno mesto jer sam u tom gradu ostvarila zapažen rezultat kada su moji radovi nagrađeni na međunarodnoj izložbi Valter Košacki 2009. godine i od tog perioda aktivno izlažem na samostalnim i brojnim kolektivnim izložbama u Austriji.
Svaki put kada sam odlazila u Beč nisam propuštala priliku da posetim izložbe u “Albertini”, gde sam se divila delima velikih majstora od Direra, Mikelanđela, Leonarda, Pikasa i mnogih drugih umetnika. Meni je tada ideja da bi se moj rad jednog dana mogao naći u takvoj kolekciji delovala nedostižno, ali taj san mi se ostvario i time mi je ovaj uspeh veći. Ponosna sam na ovo postignuće iza kojeg stoji više od 15 godina kontinuiranog i posvećenog rada, usavršavanja, studijskih boravaka i veliki broj samostalnih i kolektivnih izložbi u gradovima širom sveta.
KK: Vaša grafika “Kapi i senke” je sada u “Albertini”, a radili ste je u tehnici drvoreza. Imate li omiljenu tehniku i da li je to baš drvorez? I šta Vas posebno intrigira u toj tehnici?
JS: Iako izbor tehnike nije važniji od ideje, moramo uzeti u obzir činjenicu da umetnici koji se izražavaju u mediju grafike čine prvi odlučujući korak u umetničkom procesu izborom metoda i tehnike koju će koristiti. Izabrani postupak, u mom slučaju tehnika drvoreza, je utkan u konceptualni okvir dela i bitno utiče na moj likovni jezik. Odgovarali su mi ti izražajni elementi drvoreza, tekstura drvene matrice koja ostavlja linije i zahvaljujući kojoj ostvarujem tu finu taktilnost materije na grafičkom otisku. Ta tehnika mi omogućava da radim i veće formate, da se širim i izlazim u prostor. U svom radu nastojim da pomeram granice i tako sam u drvorezu najstarijoj grafičkoj tehnici uspela da postignem nov način izraza. Želja za istraživanjem dovela je do toga da sam tehniku drvoreza kombinovala sa drugim tehnikama.
KK: Za Vaše drvoreze su rekli da su očaravajući, a za iste ste dobijali nagrade. Koju kritiku, pozitivnu ili negativnu pamtite?
JS: Znače mi kritike svih onih koji su pisali o mom radu. Posebno bih izdvojila kritike istoričarke umetnosti Ljiljane Ćinkul koja je među prvima prepoznala moj rad i koja me prati od trenutka kada sam debitovala na umetničkoj sceni.
O mom radu zapisala je: “Jelena Sredanović je uzorni primer čiji rad potvrđuje iskreno uverenje u grafiku, demonstrirajući neiscrpne mogućnosti klasičnog medija kao što je drvorez. Njen likovni koncept i rukopisna ortografija nastavljaju linijom velikih uzora iz istorije umetnosti, pa su drevni japanski drvorez i njegove evropske verzije samo primereno integrisani u savremenu recepciju dela”. (Ljiljana Ćinkul, Politika, 2008)
KK: Nova godina je uvek vreme za neke nove planove – koji su novi ciljevi kojima težite u narednom periodu? Planirate li novu izložbu? Postoji li neki muzej u kojem biste posebno voleli da vidite svoje radove?
JS: Aktuelna situacija je doprinela da imam više vremena za umetnički rad u ateljeu. Moje redovne aktivnosti se nastavljaju – učestvujem na međunarodnim izložbama i projektima i sarađujem sa galerijama i muzejima širom sveta. Docent sam na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i veoma me ispunjava rad sa studentima. I na umetničkom i na akademskom planu, protekla godina bila je veoma izazovna – moje dve samostalne izložbe od kojih je jedna trebalo da se održi u Beogradu u Galeriji ULUS-a a druga u Velikoj Britaniji morale su biti održane onlajn, kao i dobar deo predavanja tokom godine. Nadam se što skorijem direktnom kontaktu sa publikom, saradnicima i studentima. U međuvremenu svi se trudimo da nađemo alternativne načine da prezentujemo svoj rad i prenesemo iskustvo.
Nosim veoma lepe uspomene iz Njujorka gde sam izlagala u Međunarodnom grafičkom centru i aukcijskoj kući Kristi (Christie’s). Impresivna mi je kolekcija crteža i grafika njihovog Muzeja moderne umetnosti MOMA i bila bi mi velika čast se moji radovi nađu u toj kolekciji.
Foto: Mila Pejić
