Kako je progovorila Helen Keler

“Budite hrabri! Nemojte misliti na današnje neuspehe, već na uspeh koji može sutra doći. […] Upamtite da ma kakav trud koji ulažemo da bismo postigli nešto lepo, to nikada nije uzaludno. Nekada, negde, nekako, naći ćemo ono što tražimo.”

Ovim rečima je Helen Keler bodrila mlade sa hendikepom na svojim putovanjima. Tokom svog života, posetila je 35 država i upoznala brojne svetske lidere. Bila je i prva ambasadorka dobre volje u Japanu 1948. godine. Za Helen je pisac Mark Tven jednom prilikom rekao da je pored Napoleona druga najzanimljivija osoba u 19. veku.

Rođena je 27. juna 1880. godine. Njeni roditelji bili su Kejt i Artur Keler. Otac joj je bio kapetan u Konfederativnoj armiji. Nakon Građanskog rata, uređivao je lokalne novine, da bi kasnije postao maršal Severne Alabame.

Helen Keler je imala tek godinu i po dana kada se razbolela. Od tada nije mogla ni da čuje ni da vidi. “Progledala” je sa sedam godina kada je u njenu kuću došla En Salivan.

Tada dvadesetogodišnja En imala je težak zadatak pred sobom. U kuću Kelerovih je došla iz Perkinsove škole za slepe. I sama je imala problem sa vidom koji joj je delimično vraćen nakon nekoliko operacija.

„Kada sam prvi put videla Helen Keler, imala je šest godina i osam meseci. Ogluvela je i oslepela sa osamnaest meseci, kao posledica bolesti. Nije postojao način na koji bi komunicirala sa ljudima oko sebe, osim nekoliko imitativnih znakova koje je osmislila za sebe. Guranje je značilo da osoba treba da ode, a kada bi povukla nekog, to je značilo da osoba treba da dođe, i tako dalje.”

En je morala nekako da dopre do Helen. Uvidela je da je devojčici potrebna disciplina i neko ko će je naučiti ljubavi. Zbog toga je nedelju dana nakon dolaska zatražila od Kelerovih da joj dozvole da živi sama sa Helen u kolibi nedaleko od kuće. Tamo su ostale dve nedelje.

En je Helen učila tako što joj je u ruci pokazivala znakove. Donela joj je lutku koju su joj napravila deca u Perkinsu i spelovala joj „l-u-t-k-a“ (doll) u nadi da će devojčica povezati predmet sa slovima. Helen je brzo naučila da formira slova pravilno, ali nije znala da je tako spelovala reči. Nije znala ni da reči postoje.

Manje od mesec dana od dolaska, En je odvela Helen do pumpe za vodu. Na ruku male Helen šiknula je voda. Tada je Helen uzela ruku svoje učiteljice i spelovala reč voda. Spoznala je značenje reči. Zatim je dodirnula zemlju i „pitala“ En kako se piše. Do kraja dana, Helen je naučila 30 reči. Uskoro je Helen ovladala abecedom.

Kada je napunila 10 godina, želela je da nauči da govori. Iako je naučila, nikada nije bila zadovoljna svojim glasom, najviše zbog toga što ju je bilo teško razumeti dok govori.

“Vremenom smo eksperimentisali i stavili joj ruku u određen položaj dok je palac bio na grlu kod grkljana, a kažiprst na usnama. Drugi prst je bio na nosu. Otkrili smo da ona može da oseti vibraciju izgovorenih reči. Na trenutak, ona na grlu oseti G, tvrdo G. A zatim čuje i K. Nas usnama ona oseća B i P. Drugim prstom koji je na nosu ona oseća nazale. Zvuk slova N. Prva reč koju je naučila da artikuliše bila je mala reč – TO (it). Sa rukom u ovom položaju napravila sam vokal I. Osetila ga je. Zatim sam napravila T. Osetila ga je prstima na mojim usnama. Zatim sam dva slova spojila i nastala je reč TO.”

Rečenicu reč po reč mogla je da izgovori nakon samo sedam časova. Progovorila je.

“Ne mogu da se setim koje su to sve reči bile, ali znam da su majka, otac, sestra i učiteljica bile među njima – reči koje je trebalo da doprinesu da moj život procveta kao Aronova palica. Nijedno gluvo dete koje je ozbiljno pokušalo da govori reči koje nikad nije čulo, da izađe iz tamnice tišine gde nema glasa ljubavi, nema pesme ptica, gde nikakva muzička melodija ne probija tu tišinu – ne može zaboraviti ustreptalost iznenađenja i radost otkrića koje su ga preplavile kada je izgovorilo svoju prvu reč.”

Helen je želela da se školuje. Diplomirala je na Redklifu 1904. godine. Bila je prva gluvonema osoba kojoj je to pošlo za rukom. Samo godinu dana ranije, objavljena je njena autobiografija „Priča o mom životu“ (The Story of My Life).

Nakon toga, Helen Keler je napisala preko 475 pisama i eseja. Dobitnica je i brojnih nagrada. Uručeni su joj i počasni doktorati na Harvardu i Templ univerzitetu, kao i na univerzitetima u Evropi, Africi i Aziji. Dodeljen joj je i počasni Oskar zbog toga što je bila inspiracija za dokumentarac o njenom životu.

“Ni slepilo ni gluvoća ne zavijaju me u crno. Već je to akutno razočaranje što nisam u stanju govoriti normalno. Osećam, dok čeznem, koliko sam više dobra mogla učiniti da sam samo mogla normalno govoriti. Ali, iz ovog tužnog iskustva, ja jasnije razumem sva ljudska nastojanja, osujećene ambicije i beskonačni kapacitet nade.”

En je, pak, rekla da je glas Helen Keler bio dubok i prijatan za slušanje, ali da njenom  govoru nedostaje raznolikost i modulacija.

“Kada glasno čita, reči teku monotono, a kada govori, čini to prilično glasno, pa izgleda kao da taj govor lebdi na dva ili tri srednja tona. Ono što nedostaje je naglasak i raznolikost pri menjanju glasa u rečenicama… Neki je razumeju, neki ne.”

Prva učiteljica Helen Keler preminula je 1936. godine. Prozor u svet za Helen tada postaje Poli Tompson, sekretarica.

Helen je bila pacifista. Svoje ideale pretočila je u delo radeći preko 40 godina za organizaciju Američka fondacija za slepe (AFB). Nakon srčanog udara 1960. godine, Helen je živela povučeno. Poslednje pojavljivanje u javnosti bilo je 1961. godine u Vašingtonu gde joj je dodeljena nagrada za to što je život posvetila ljudima. Nakon njene smrti osnovana je organizacija koja nosi njeno ime i posvećena je radu sa slepim ljudima.

Umrla je 1. juna 1968. godine, nekoliko nedelja pre 88. rođendana. Njen pepeo se nalazi pored En i Poli u kapeli Svetog Džozefa u Vašingtonu.

Tadašnji senator Alabame, Lister Hil je na komemoraciji rekao: “Ona će nastaviti da živi, kao jedna od malobrojnih, besmrtnih imena koja nisu rođena da umru. Njen duh će trajati dokle god čovek bude mogao da čita, a priče o ženi koja je pokazala svetu da nema granica hrabrosti i veri mogu biti ispričane.”

O Helen i En je snimljen i film “The Miracle Worker”. Postoje tri verzije filma – iz 1962, 1979. i 2000. godine. Peti Djuk je glumila Helen u prvoj verziji, za šta je nagrađena Oskarom. U verziji iz 1979. godine Peti je glumila En Salivan.

Priredila: Miljana Miletić

Izvor: AFB, Znakovi pored puta