Rekla sam drugarici da ću čim pre sesti i napisati novi blog. Uglavnom pišem kada sam tužna ili neraspoložena. A tokom ovog karantina nijednu pesmu nisam napisala. Nijednu. A nisam bila srećna. Ne, nikako.
O čemu je reč? Mislim da me je ovaj period malo “udario” u glavu. Možda zvuči kao nebuloza, ali tako je. Na sve nas je uticao ovaj period izolacije na neki način.
Ali, nekako, mislim da me je dodatno dotukla kiša. Ono kad možeš napolje, ali ne, ipak ne možeš, jer moraš da plivaš gradom (bukvalno) da bi negde stigao.
Ne znam kada se to desilo, da sam postala baš toliki meteoropata. Ali, eto, valjda to dolazi s godinama. (Nije da ih imam puno. Tek sam šest godina punoletna).
Da ne dužim. U ovom prehodnom periodu nisam pisala, i to ne jer sam bila srećna, već jer sam bila, jednostavno, prazna. A ta praznina, nekako, nikako da prođe. Bila je, očito, potrebna ova kiša, da spere tu prazninu, i da se sa suncem vratimo kao da se nikad ništa nije ni desilo loše. Ali, to loše se i dalje dešava, i nepoznanica je kako će se stvari odvijati sa ovim virusom. To je, ipak, neka druga tema.
Elem, nisam pisala jer nisam imala šta da pišem. Čini mi se kao da ništa nisam ni osećala sada kada se setim tih dosadnih dana. Kraj radnog vremena tada je bio početak policijskog časa, pa je odlazak napolje bila premija. A i što bih pa izlazila više puta u nekoliko dana. Ma, svi se razumemo dobro.
Zaboravila sam bila i kako je srediti se, “skockati se” za napolje, hodati među ljudima. Jedina lepota bilo mi je cveće, koje sam unela u svoj kutak (na ideju jedne drage osobe).
Eto. I sada, u ovo, za mene, danas, novo proleće, biram haljinu neku cvetnu, perem kosu, stavljam malo šminke, i odlazim kraj reke. I vikendima šetam sa prijateljima. I nedeljom odlazim na izlet. Makar bio do Zemuna. I tako, polako, osmeh se vratio, a sa njim i inspiracija.
Falila mi je ta moja poezija. Zbogom praznino, zdravo inspiracijo!
Foto: Miljana Miletić
