Razočaram se tako po više puta u toku dana. Prvo je došla vest o otvaranju granice s Crnom Gorom, zbog čega se odmor po prvi put ovog leta, makar na tren, učinio opipljivim poput opekotine od sunca na koži, udarca malog prsta levog stopala o betonsko postolje suncobrana ili žuljanje šljunka u japankama. Ipak, nije dugo potrajalo do najave moguće samoizolacije.
Svarim u glavi i tu misao, mada nerado, kad ono – kilometarski redovi na Torlaku. U najbližoj Covid ambulanti – termina za testiranje nema do kraja meseca. Povrh svega, gazda omiljene plaže nabio ležaljke skroz desno do mora, u deo ranije isključivo rezervisan za (između ostalih i naše) peškire. Potvrđeno iz pouzdanih izvora, dokumentovano fotografijom.
Kad pomislim da gore ne može, sruči se letnja oluja i preti da pomrsi ostatke vretenastih misli koje bezuspešno streme ka zlatnom zalasku.
Tada mi ostaje samo da se ušuškam u krevetu s slušalicama u ušima, uz časopis s živopisnim fotografijama netaknutih pejzaža u rukama. Nežni latino ritam albuma „Mi plan“ od Nelly Furtado odjednom postaje savršen beg u odmor iz snova.
Štaviše, album počinje veoma prigodnom i za moju situaciju realističnom numerom „Manos al aire“.
„Ruke u vis“ – kao znak predaje i priznanje da čak ni moje (volim da verujem) unapređene organizacione sposobnosti nisu dorasle nepredvidivosti situacije.
Ponekad je sasvim suvišno tražiti „Más“ („Više“), kako glasi naslov druge numere s albuma.
Ukoliko je sve što smo oduvek planirali, poput Nelly u naslovnoj „Mi plan“, da bol nestane i da budemo (ponovo) srećni, kako onda uopšte da pravdam svoje razočaranje povodom činjenice da je ovog leta putovanje ništa više od pustog pejzaža na fotografiji za koju su mi oči upravo prikovane? Zašto onda ne bih otputovala stvarno daleko? Zašto se ograničiti na dobro poznate predele ako se svi oni prostiru samo u mislima?
Kako Nelly primećuje, „La vida debe ser feliz“ – Život treba da bude srećan u bilo koje (godišnje) doba, poput (godišnjeg) odmora. Zato je „Vacación“ kao najdraža numera na albumu posvećena onima koji odmor imaju u nekoj osobi, a ne u predelu. Jer, na kraju dana, kako kaže jedna druga, italijanska, umetnica: „Mesta su samo i jednostavno osobe“ (I posti sono semplicemente persone).
A kada vam se učini, kao meni danas „da je jedan od onih dana koji nikako da prođu, da umesto 24, traje 100 sati“ („Sufficiente tiempo“), pomislite na dane kada vremena nije bilo dovoljno. Da izrazite sve ono što zaista mislite, da pokažete da vam je stalo, da ostanete bar za trenutak duže na nekoj dobroj sedeljci, jer već sutradan neko seda u taksi, na avion ili u neko nama još nesaznatljivo prevozno sredstvo i otiskuje se, ko zna na koliko.
Pomislite kako ste tada obećali da ćete voleti konstantno i konzistentno i kako opet niste ispunili obećanje.
Kada se pljusak malo smiri, izlazim bez kišobrana. Kapljice me zaskaču s drveća, iz bara, od brzih automobila koji tutnje opustelim kolovozima. Vetar briše u naletima, a ja sklapam oči i zamišljam da sam na moru usred oluje. Lelujam levo-desno kao u barci za vreme bure. Voda se uvlači u japanke, pljuska po licu, natapa sinuse. Pomislim kako je dobro što još postoje pesme koje imaju značenje.
Dok osećam kako lagano tonem, u sebi pevam:
„Život treba da bude srećan/
Hoću da ga provodim pored tebe/
Nije bitno koje godišnje doba/
Kao da je godišnji odmor…“
Foto:
