Ovaj tekst se dugo krčkao u meni. I ne prestaje sa krčkanjem. Jer iznova i iznova tražim dovoljno dobre reči. A one koje su mi potrebne su teške. Bolne. Oslobađajuće. A oslobađanje tereta koji te neko vreme muči je najteže…
Dugo sam učila prvu lekciju. Tek sam je nedavno savladala. A ona glasi – nastavi dalje, oprosti, ne zanima te više, zbogom. Nemoj ti da se menjaš. Promeni binu na kojoj nastupaš.
Postavljala sam više puta sebi pitanje – da li je moguće samo tako ostaviti iza sebe neke ljude, bez obzira šta osećaš prema njima. Shvatila sam da, onog trenutka kad počinješ da razmišljaš da ćeš nekog izgubiti, ti ga već gubiš.
Ne – ne gubiš ti ništa.
Život ti tako poručuje da si se sapleo o kamen. Znate kako kažu, ako ti je sve u životu savršeno, stavi kamen u cipelu, da te bar on žulja. Tako i ljudi… Nažuljaju te dobro, pa se oporaviš.
Za sebe znam da sam sunđer. Ali s vremenom sam naučila da se “iscedim”. Jer ako ne kažete nekome šta vas muči, samo ubacujete još kamenčića u cipele. Rana nikad ne zaceli, samo nastavlja da se širi.
Zato pijem onaj lek koji isceljuje – razgovor. Pa pomešam malo sa pisanjem. Iz lošeg stvorim umetnost. Kad mi podmetnu nogu, preskočim. Kada me povrede, znam da i njima nije lako. Ipak moraju da žive sami sa sobom.
Da odgovorim na sopstveno pitanje. Ne – ne gubiš ti ništa. Samo dobijaš. Pitanje je samo koliko puta će ti biti potrebno da praviš isti žulj dok ne izbaciš kamen.
Ja (za)sad hodam slobodno.
Piše: Lilo*
Foto: Pixabay
